Piromanija je ozbiljan mentalni poremećaj čija karakteristika je namerno, često i kompulzivno podmetanje požara ili drugih vidova paljevine vatrom. Međutim, to ne znači da su svi piromani sa dijagnozom i za stručnu pomoć, jer je to i ozbiljno krivično delo koje se čini iz drugih razloga.
Kakve porive pokreće piromanija
Osobe sa piromanijom ne mogu da se izbore sa porivom podmetanja požara i paljenja vatre. Na taj način čine da se oslobode svoje unutrašnje teskobe i nemira, što rezultira osećajem olakšanja, pa i zadovoljstva koje ih umiruje. Naravno, ovakav je slučaj sa osobama koje to čine zbog postojećeg problema sa mentalnim zdravljem. U tu grupu ne spadaju oni koji izazivaju požare iz namere da nekome napakoste, pričine štetum osvete se, ili su to učinili jer su nemarni.
Reč je o poremećaju kontrole impulsa koji bi trebalo da zdravog čoveka zaustavi u toj nameri. Naime, ove osobe su svesne da je podmetanje požara opasno, da mogu da ugroze druge ljude, sebe, imovinu, da takav postupak pričinjava štetu. Ali, u njihovoj percepciji stvarnosti, to je jedini način na koji mogu da se oslobode onoga što osećaju iznutra (napetost, teskoba, negativni emotivni naboj).
Mogući uzroci piromanije
Piromanija je deo grupe poremećaja koji se nazivaju disruptivni poremećaji, poremećaji kontrole nagona. Ovi izazivaju agresiju prema ljudima ili imovini. Naravno, svako od nas ponekad ima osećaj da ne može da kontroliše bes ili ljutnju. Međutim, kod ljudi sa sličnim poremećajima sve to traje dugo, često je, i u najrazličitijim situacijama.
nauka još uvek nije došla do odgovora šta tačno izaziva ovaj poremećaj, ali se prepostavlja da bi to mogla biti neka od sledećih stanja:
- drugi psihijatrijski poremećaji ili poremećaji ponašanja (depresija, zloupotreba supstanci, bolesti zavisnosti, poremećaj pažnje ili raspoloženja
- genetska predispozicija (verovatnoća da ljudi s poremećajima kontrole nagona imaju bliže ili dalje rođake sa rođake sa psihijatrijskim bolestima je velika)
- intenzivan stres ili nelečene traume
- uticaj okidača (upotreba nekih lekova).
Piromanija spada u izuzetno retke poremećaje i potrebno je više istraživanja kako bi se došlo do mehanizama pokretanja i dejstva. Međutim, češća je kod osoba muškog pola (90 odsto), osoba sa nižim koeficijentom inteligencije, ljudi sa ADHD, depresivcima i onima koji doživeli zlostavljanje u detinjstvu.
Piromanija i simptomi koji nigu da ukažu na poremećaj
Postavljanje dijagnoze piromanije zavisi od razloga zbog kojih je neka osoba podmetnula požar. Motiv je takođe važan. Podmetanje požara je krivično delo, ali daleko od toga da su sve osobe koje podmeću požar piromani sa dijagnozom. Da bi se postavila bilo koja dijagnoza psihijatrijskog poremećaja potrebno je da se ispune jasni kriterijumi. U slučaju piromanije to su:
- i slučajno i namerno podmetanje požara više puta
- osećaj napetosti, uzbuđenja ili naleta energije pre paljenja vatre
- nestajanje ovog osećaja posle paljenja
- osećaj privlačnosti i uzbuđenja prema vatri, požarima
- zadovoljstvo i olakšanje prilikom podmetanja požara
- gledanje vatre ili požara koji je neko prouzrokovao
- učešće u saniranju posledica.
Ko su najčešće osobe sa piromanijom i koliko je ovaj poremećaj čest
Zanimljivo je da najmanji broj požara izazivaju piromani, a da tako zovemo sve počinioce. Požari se najčešće podmeću iz koristoljublja, bahatosti, nemara. Piromanija se u nekom obliku može javiti i čak i kod dece od tri godine, na sreću, retko, više kao posledica radoznalosti. Na nivou statističke greške je procenat male dece i adolescenata uhapšenih zbog podmetanja požara.
U jednoj studiji od 90 ljudi koji su izazvali požar više od jednog puta, samo tri osobe su zadovoljile kliničke kriterijume za potvrdu dijagnoze piromanije. Najčešći uzroci su:
- zločin iz koristoljublja
- politička uverenja
- skrivanje drugog zločina (uklanjanje tragova)
- deluzije
- halucinacije
- uticaje droga ili alkohola.
Kako se piromanija leči
Osobe koje se najčešće leče jesu osuđeni počinioci krivičnih dela. Neki od njih, slično kleptomanima ili kockarima ipak osećaju uzbuđenje i zadovoljstvo, posebno ako je motiv za delo osveta. U principu, kažu psiholozi, osobe retko svojom voljom pristaju na lečenje.
Nema dovoljno kliničkih studija koje bi dale jasne odrednice za što efikasnije, ali se uz lekove za lečenje nekih drugih poremećaja kontrole impulsa sprovodi i kognitivno bihejvioralna terapija.
