Tinejdžer postepeno razvija sposobnost da opazi, razume, prihvati... Foto: Shutterstock
Poput ranog detinjstva, adolescencija je takođe važan, kritičan period razvoja, kada se događaju duboke i dramatične promene u mozgu, u telu i u psiho-socijalnom univerzumu tinejdžera. Neuro nauke su nam dale uvid u neka važna zbivanja u tinejdžerskom umu, a kada su ona „poremećena“ životnim događajima poput kućnog karantina i izolacije tokom pandemije korona virusa, stvari tek dobijaju novi oblik.
Na nivou mozga, veoma važno sazrevanje odvija se u prefrontalnom korteksu. Ovaj deo mozga zadužen je za misaone funkcije vrlo visokog nivoa – takozvane upravljačke funkcije, kao što su kontrola impulsa, planiranje, donošenje odluka, sagledavanje tuđe perspektive, inhibicije socijalno neprihvatljivih ponašanja, ili suzdržavanje od činjenja stvari za koje smo procenili da bi mogle da povrede ili ugroze nas same ili druge ljude.
Najnovija istraživanja pokazuju da ovaj deo mozga veoma sporo i dugo sazreva, da bi dobio svoju “finalnu” formu tek sa 25 ili čak i više godina života. Setite se toga kada vaš šesnaestogodišnjak izrekne grubu uvredu u besu ili uradi nešto što je moglo da ima vrlo negativne posledice. I budite blagi – jer njegov mozak, baš kao ni vaš u to vreme, nije bio u potpunosti u stanju da uzme u obzir tuđa osećanja ili da predvidi i isplanira svaki korak i njegove eventualne efekte.
S druge strane, mozak postaje sposoban za asptraktno mišljenje. To znači da će vaš adolscent imati sasvim prirodnu i važnu potrebu da vežba ovu novostečenu veštinu – i da će sa vama ulaziti u filozofske rasprave, da će postavljati teška pitanja, vagati argumente i dovoditi u pitanje informacije koje mu pružate, kao i kritikovati vaše stavove. Iako ponekad to može biti vrlo naporno, obradujte se tome, jer će svoje kritičko mišljenje upotrebiti i na drugim mestima, i neće uzimati zdravo za govoto sve što čuje! A to je dobra stvar!
Što se tiče emocija, tinejdžer postepeno razvija sposobnost da opazi, razume, prihvati i kontroliše osećanja. Budite spremni na snažne izlive, kao i relativno lako smenjivanje emocija koje ponekad može izgledati nepredvidivo ili neobjašnjivo. Ovo često može da vodi sukobu između roditelja i dece, ali setite se da tinejdžer tek uči da kontroliše i razume svoja i tuđa osećanja, kao i da ih ispoljava na “odrastao” način.
Ovo je takođe period kada su mladi ljudi u “potrazi” za svojim identitetom – mnogo vremena provode razmišljajući o tome ko su, kakvi su, i gde pripadaju – traže svoje mesto pod suncem. Vaš tinejdžer će uglavnom težiti tome da ima više samostalnosti, više novih iskustava (čak i kroz rizično ponašanje), razmišljaće o “pravdi i krivici” (razvija se moralno mišljenje, formira set vrednosti i uverenja), i tražiće društvo vršnjaka koje će mu postati beksrajno važno.
Počeće da razvija i istražuje seksualni identitet i seksualno ponašanje – možete očekivati prva zaljubljivanja, romantične izlaske i početak intimnih odnosa, sve ovo je prirodno i zdravo ponašanje mladih ljudi.
Svakako, ono što je svakom tinejdžeru jako važno je da što manje vremena provodi sa porodicom a što više sa svojim društvom! Možete onda zamisliti kako su adolescenti doživeli mere izolacije i karantin sa svojim ukućanima! Verovatno su osećanja uzajamna – roditelji su možda prestravljeni mogućim celodnevnim gunđanjem i čestim raspravama ili posmatranjem ljutitog, besnog ili tužnog tinejdžera koji se premešta sa stolice na fotelju ili sedi sam zatvoren u svojoj sobi.
Sigurno da su mere izolacije, kao i svima, i adolescentima donele drastične promene u mnogim sferama života. Nije neopravdano pretpostaviti da mnogi adolscenti zapravo prolaze kroz pravo tugovanje zbog za njih jako značajnih gubitaka – na primer, gubitka percipiranih (ili tek osvojenih) sloboda, druženja sa prijateljima, izlazaka i važnih socijalnih zbivanja, kao i gubitka nekih želja i nadanja za neposrednu budućnost – poput samostalnog putovanja na more, učestvovanja na značajnom takmičenju ili školskom događaju, odlaska na važnu rođendansku žurku ili ljubavni sastanak.
Tinejdžeri i adolescenti još uvek, kao što smo naveli, nemaju neurološku zrelost i životno iskustvo koje će im pomoći da stvari stave u perspektivu i da upotrebe različite mehanizme prevezilaženja osećanja izolovanosti, straha, neizvenosti, i razumevanja potrebe da brinemo o sebi i drugima, da budemo solidarni, kao što odrasli to mogu. Prvi korak koji treba da preduzmemo je da se stavimo u poziciju, odnosno u “cipele” svog deteta. Ne može da se viđa sa drugarima koji su mu toliko važni – verovatno oseća ljutnju. Možda mu/joj je dosadno i verovatno su mu mnoge potrebe i želje osujećene.
Možda razmišlja o pravednosti mera izolacije ili mu/joj je teško da zamisli kakve bi sve mogle biti posledice nepridržavanja mera. Možda se plaši, a teško mu/joj je da kontroliše svoje negativne ili katastrofične misli ili anksoiznost. Kada razmišljamo na taj način, može nam biti jasnije kako možemo da pomognemo.
Brinite o sebi. Kako biste bili sposobni da drugima pružite podršku, morate je prvo sebi dati. Pročitajte tekst kako da se nosite sa sopstvenom anskoiznošću i drugim normalnim reakcijama na ovu situaciju https://odrastanje.rs/nosenje-sa-strahovima-i-anskioznoscu-u-vezi-sa-korona-virusom-covid-19/ – potrudite se da dovoljno spavate, jedete, ostanete fizički aktivni, da se redovno i na pouzdanim mestima informišete, da ostanete povezani i zadržite smisao za humor.
Budite primer svom detetu i razgovarajte sa njim/njom o tome kako se vi nosite sa teškim osećanjima i situacijama. Otvoreno pričajte o svojim načinima da smanjite stres. Slobodno pričajte i o situacijama kada niste uspeli da se izborite sa anksioznošću – budite iskreni i prihvatite savet ili sugestiju svog tinejdžera, moguće da će vas veoma iznenaditi zrelošću ili informisanošću.
Možda vam ne deluje na prvi pogled da su nemogućnost sedenja na klupici sa društvom ili propali planovi za rođendansku žurku vredni takve patnje, ali setite se sebe u njihovim godinama! Verovatno većina ljudi pamti svoj 18-ti rođendan, prvu ljubav ili prvi poljubac, ili prve časove vožnje – ovo su sećanja šaržirana jakim emocijama koja govore o važnosti ovih trenutaka, sada nemogućih za vašeg adolescenta. Budite puni razumevanja, pre nego saveta, kritika ili poruka poput “Nemoj da se sekiraš, nije to tako važno, pa šta fali nama, možeš sa nama da pričaš, proslaviš rođendan ili igraš karte, itd…”
Budite dostupni onda kada vaš tinejdžer poželi da razgovara sa vama. Pratite signale – nekad je dovoljno da samo slušate sa empatijom i razumevanjam, a nekada će se od vas tražiti aktivniji pristup, diskusija ili argumentovan razgovor. Uglavnom izbegavajte da dajete savete, pogotovo ako se savet eksplicitno ne traži. Uvek je bolje da postavljate “mudra” pitanja koja vas zajedno mogu odvesti do nekih rešenja. Rešenja u čijem kreiranju smo sami učestovali mnogo verovatnije ćemo zaista i primeniti u životu! To važi i za odrasle, a ne samo za mlade.
Nemojte se mešati u svaki detalj i posmatrati adolescenta kroz lupu. Ne morate da primetite svako loše ponašanje, neprijatnu naviku ili nešto što vam se ne dopada. Adolescenti se često osećaju kao da su na “pozornici” i da ih svi posmatraju i ocenjuju, ili još gore – ismevaju ili osuđuju. Intervenišite samo kada procenite da je zaista neophodno. Izbegavajte da im zvocate ili da ih kritikujete (poput “prekasno ustaješ, ne jedeš zdravo, previše vremena provodiš na telefonu sa drugaricom, gledaš samo gluposti na TV-u” i slično).
Nemojte se iznenaditi ako ipak bude malo “drame” u vašoj kući. Setite se, vi ste tu odrasla osoba. Čak i najrazumniji, najzreliji tinejdžeri će verovatno imati “žute minute”. Ostanite smireni i ne doživljavajte stvari lično! Konflikti su ponekad neminovni, ali na njih gledajte sa mirom i pozitivnošću! Nije nedostatak svađe ono što razlikuje “funkcionalnu” porodicu od disharmonične, nego međusobna povezanost, ljubav, fleksibilnost i spremnost da se menjamo, sarađujemo, dogovaramo i uvažavamo jedni druge, čak i tokom burnih rasprava!
Pregovarajte o “kućnim” pravilima i uvažite svačije potrebe za zajedništvom i odvojenošću. Ne morate sve raditi zajedno, niti da provodite previše vremena u zajedničkim akivnostima. Poštujte privatnost jedni drugih i potrebu za osamom. Dogovorite se o svačijim obavezama i odgovornostima – važno je da ih imaju i mlađa deca, a kamoli vaša skoro odrasla deca. Budite spremni na moguće “pregovore” u ovoj sferi.
Prolongirani stres i briga, često umeju da oboje sve naše doživljaje i da nas učine “slepim” za sve ono dobro što smo uspeli da uradimo. Primetite svoja postignuća na kraju svakog dana. Možete voditi dnevnik “uspeha” – događaja, svojih reči ili reakcija na koje ste ponosni ili kojima ste zadovoljni. Nagradite se – muzikom koju volite, čašom vina na kraju napornog dana, “bioskopom” u kući, ili relaksacijom u penušavoj kupki. Ili nečim potpuno drugačijim što vi volite da radite.
Ne treba da budete savršeni – izbegnite perfekcionističke zahteve kako prema sebi, tako i prema svojoj deci! “Dovoljno dobro” je zapravo optimalno kada se radi o roditeljstvu – može biti veoma naporan, ako ne i toksičan “savršen” roditelj – onaj koji nema propuste, greške ili razloge da se izvini, promeni ili popravi. Setite se da ste vi zapravo model i primer za svoje dete. Nemojte biti primer nedostižnog savršenstva, već primer čoveka koji greši i prašta sebi i drugima, koji uči, menja se i prilagođava.
Ukoliko osetite potrebu, potražite pomoć za sebe i svoje dete. Postoje onlajn savetovališta u kojima rade profesionalci za mentalno zdravlje, koji mogu pružiti podršku u teškim i izazovnim trenucima. Vašem detetu ste uvek potrebni, pa čak i kad odrasta. Čak i kada ne izgleda tako, kada imate utisak da vas odbija. A posebno ste potrebni u izazovnim periodima kao što je ovaj. Budite strpljivi i blagi i prema sebi i prema svojoj deci, brinite o svojim potrebama i učinite sve da razumete i uvažite njihove potrebe. Svojim ponašanjem, pre nego savetima i rečima, budite primer svom detetu.
Tekst pripremila: Lana Vučičević Miladinović, psiholog, porodični sistemski terapeut, Beogradski psihološki centar