Adolescentno doba je najosetljiviji period razvoja svake osobe i doba kada često ni deca ni roditelji ne znaju kuda krenuti i kome se obratiti u naletu svakodnevnih izazova. No, stručnjaci naglašavaju da nije svako promenjeno tinejdžersko ponašanje medicinski simptom, kao i da je adolescencija je prirodan, fiziološki proces sazrevanja svakog čoveka.
Da li početak adolescentnog doba određuju godine ili ponašanje: Početak traganja za sopstvenim identitetom
Dr Roberto Grujičić, psihijatar iz Klinike za decu i omladinu Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu kaže da je pubertet prvenstveno vezan za telesne promene. Kada govorimo o njima, početak puberteta obeležavaju sekundarne polne karakteristike koje se obično javljaju oko 10-12. godine kod devojčica i 12-14. godine kod dečaka. Međutim, naglašava naš sagovornik, uz dominantne telesne promene, adolescentno doba karakterišu i emocionalne, socijalne i kognitivne promene.
– Same telesne promene nose sa sobom jednu dozu novina sa kojima treba da naučimo da se nosimo (maljavost, rast grudi, menstrualni ciklus). Paralelno sa tim, sazreva i nervni sistem, pa samim tim menja se i način promišljanja, donošenja odluka i percepcije sveta. Raste i interes za romantične veze, sve manje boravka sa roditeljima i sve više potrebe za individualnošću i boravka u vršnjačkoj grupi. Svaka vršnjačka grupa nosi neka svoja pravila i hijerarhiju, gde svako traži svoje mesto i neretko čak i bori za isto. Na kraju, kao posledica svega navedenog, počinje potraga za sopstvenim identitetom, što sa sobom nosi eksperimentisanje u svim sferama, pa i onim opasnim. Svaka od ovih faza može sa sobom da nosi određeni rizik i upravo zato toliko govorimo o adolescenciji kao najosetljivijem periodu razvoja svake osobe, kada su mladi najskloniji javljanju i psiholoških problema.
Promene u ponašanju: Zašto nije dobro tretirati ih kao simptome i kako se najčešće manifestuju
Za koje simptome bismo mogli da kažemo da su uobičajeni za „adolescentne bubice“?
– Mislim da je najbolje da pitate roditelja jednog adolescenta, s obzirom na to da verujem da nema roditelja koji nije iskusio bar neku poteškoću u komunikaciji sa svojim detetom u pubertetu. Svakako ih ne bih nazvao simptomima, jer se simptomi vezuju za medicinske bolesti i stanja, a adolescencija je prirodan, fiziološki proces sazrevanja svakog čoveka. S obzirom na količinu promena i novina koje nosi, prirodno je da dovodi i do promena emocionalnog stanja i ponašanja, koja mi i očekujemo. Ono što su najčešći problemi koji se javljaju mogu biti podeljeni na intra- i interpersonalne. Kada govorimo i intrapersonalnim, odnosno promenama koje se zapažaju unutar same individue, možemo reći da su tu najčešće konfuzija oko sopstvenog identiteta, nisko ili previsoko samopoštovanje, osećaj izolovanosti, nesigurnost vezana za fizički izgled, teškoće u samoregulaciji. Kada govorimo o interpersonalnim, to su problemi koji se odnose na odnose sa drugim ljudima i oni su odraslima vrlo poznati, a najčešći su burne reakcije, nepodnošenje autoriteta, promene raspoloženja, i slično – navodi dr Grujičić.
Postoji li univerzalna granica za procenu problema: Šta je ključno što roditelji ne smeju da zanemare
Na pitanje šta bi moglo da bude granica u smislu ponašanja koja ukazuju da stvari više nisu samo uobičajene i tipične za ovo buntovno doba već da je posredi problem, sagovornik eKlinika portala kaže da neka univerzalna – ne postoji.
Prema njegovim rečima, u psihijatriji i psihologiji su stvari postavljene na način da ne postoje generalizovane granice ni za jedno stanje, već se svaka osoba sagledava u potpunosti individualno, sa svim svojim snagama i poteškoćama. Tek onda, nakon detaljne eksploracije, stručnjaci mogu doneti konačni sud da li je neki problem postao dijagnostički značajan, objašnjava jedan od domaćina popularnog podkasta „Dva i po psihijatra“.
Međutim, dodaje, ono što za roditelje treba da bude važno jeste da primete kada njihovo dete pati duže vreme, te da ta patnja dovodi do problema u više sfera funkcionisanja (npr. škola, kuća, vršnjačka grupa, treninzi). Naravno, ukoliko dete u bilo kom trenutku postane ugrožavajuće za sebe i svoju okolinu, tada ne treba čekati i neophodno je odmah da se obrate stručnjaku, bar na procenu, naglašava dečji psihijatar i definiše da to u ovom slučaju znači misli i ideje o samoubistvu, samopovređivanje, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, prečesto upuštanje u rizične situacije.
Nema univerzalnog recepta za rešavanje problema: Znak za obavezno traženje pomoći
Postoji li univerzalan recept za roditelje u smislu prepoznavanja ovih upozoravajućih znbakova? Koliko čekati da prođu, kada potražiti stručnu pomoć za dete a kada za sebe, ili je to neodvojivo?
– Kao što sam rekao prethodno, univerzalni dijagnostički recept ne postoji. Međutim, postoji veština pružanja ljubavi i podrške svom detetu, građenje atmosfere iskrenosti i poverenja u porodičnom sistemu, kao i razumevanja u slučaju javljanja poteškoća. Kada se ti preduslovi ispune, značajno ređe će biti potrebno uključivanje ozbiljnije profesionalne pomoći. Što se tiče kome treba pružiti pomoć, svaki profesionalac koji radi sa decom, radi i sa roditeljima, to je prosto neodvojivo. Ukoliko roditelji primete nove, neobjašnjive promene u ponašanju deteta, koje traju mesecima i imaju trend pogoršanja a istovremeno dovode do i pada postignuća u drugim sferama, tada treba potražiti pomoć – sugeriše dr Roberto Grujučić.
Uloga okoline (škole, prijatelja…), ali i podsetnik roditeljima
Sagovornik eKlinika portala potvrđuje da vršnjačka grupa prva na skali prioriteta većine adolescenata, tako da je uloga prijatelja i vršnjačke grupe sve veća kako je dete starije. Ali, dodaje da je tu istovremeno bitna i pozadinska uloga roditelja, koji mora da prihvati da mu dete polako „okreće leđa“ i sve više se okreće ka vršnjacima. Praksa, međutim, prema rečima dr Grujičića, pokazuje da tu često roditelji imaju većih problema nego deca.
Šta kada su u pitanju ipak poremećaji mentalnog zdravlja: Psihoterapeut ne može razumeti dete ako ne razume njegov unutrašnji svet
Koji su najčešći poremećaji mentalnog zdravlja u adolescenciji i metode lečenja/prevazilaženja problema?
– Najčešći problemi su anksiozna i depresivna stanja, poremećaji ponašanja, poremećaji ishrane i zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Metode lečenja su raznolike i vrlo individualne, a za svaki problem i za svakog adolescenta posebno se propisuju. Često uključuju individualne i grupne psihoterapijske tehnike, savetodavni rad, porodičnu terapiju, farmakoterapiju, pedagoške metode i sl. Što se tiče sticanja poverenja pacijenta ove životne dobi u psihoterapeuta, to je sizifov terapeutski posao. Iz lične perspektive mogu da kažem da to radim tako što pokušavam da pružim drugačiji pristup od onoga na šta je dete do tada naviklo u smislu tretmana odraslih. Međutim, to onda zahteva dodatnu investiciju kada se zanimamo za muziku koju deca slušaju, gledamo filmove i serije koje su u trendu, neretko i isprobavamo igrice koje su u tom trenutku popularne. Sve ovo radimo i cilju pridobijanja poverenja deteta, jer ćemo teško razumeti detetov unutrašnji svet, ako ne razumemo svet u kojem trenutno živi – objasnio je za pratioce našeg portala dr Roberto Grujičić, dečji psihijatar.
А шта предузети кад већина од горе наведеног изостаје, нпр. све у реду, нема вршњачке групе, нема проблема у школи, не окреће се од него ка родитељу, да ли то може бити опасно?