Istraživači su otkrili jasne razlike između ljudi koji imaju vizuelno pamćenje i onih koji nemaju tu sposobnost. Nemogućnost formiranja mentalnih slika prvi put je u medicinskoj literaturi opisao Francis Galton 1880. godine. Ljudi sa ovim stanjem imaju poteškoća sa vizuelizacijom scena ili predmeta u svom umu, što je fenomen poznat kao „slepilo uma“.
Naučnici identifikovali dve vrste poremećaja
Otkako je Galton prvi put objasnio postojanje ovog fenomena, naučnik Adam Zeman je 2015. u stručnom časopisu Cortex objavio rad u kome to stanje naziva afantazija (aphantasia). Afantazija ili nemogućnost vizuelnog pamćenja je retka, ali naučnici su identifikovali dve vrste poremećaja, uključujući stečenu afantaziju, koja se može javiti nakon povrede mozga ili povremeno nakon perioda depresije ili psihoze, i urođenu, koja je prisutna od rođenja.
Nemogućnost vizuelnog pamćenja je veliki izazov
Ljudi koji nemaju sposobnost vizuelnog pamćenja mogu da dožive mnoštvo izazova. Na primer, sposobnost prisećanja lica ili poznatih mesta, u njihovom slučaju bi mogla da izazove frustraciju i socijalne poteškoće. Nemogućnost vizuelnog pamćenja važnih događaja, poput onoga kako je izgledalo cveće ili haljina na dan venčanja neke osobe, takođe može da bude obeshrabrujuće. Izazov su čak i jednostavni „slikoviti zadaci“, poput brojanja ovaca kako bi se brže zaspalo, kažu stručnjaci.
Slike i scene u snovima
Zanimljivo je da nedavno objavljeni članak u časopisu Scientific Reports navodi da ljudi sa ovim stanjem mogu da dožive „slike“ dok sanjaju, iako nisu toliko živopisne niti takvi snovi česti. Ovo zapažanje ukazuje da, iako nenamerno vizuelno pamćenje može ostati uglavnom netaknuto, namerno prisećanje i opozivanje tih životnih slika je mnogo veći izazov. Da bi dublje istražili unutrašnje delovanje „oka uma“ grupa naučnika nedavno je krenula da istražuje razlike između pojedinaca koji imaju afantaziju i ljudi sa tipičnim vizuelnim pamćenjem. Istraživači su koristili zadatke u kojima je bilo potrebno nešto nacrtati, kao i vizuelna memorija, kako bi utvrdili razlike između ove dve grupe ljudi čiji zadatak bio da nacrtaju predmete sa prethodno pokazane fotografije.
Razlike u predstavljanju viđenog
Naučni tim pregledao je crteže 61. osobe sa afantazijom i 52 osobe sa vizuelnim pamćenjem. Nakon prikupljanja podataka, tim se prilagodio uzrastu, razlikama u umetničkim sposobnostima i performansama vizuelnog prepoznavanja i uporedio je sposobnosti učesnika za obavljanje slikovnih zadataka. Kada su crtali iz sećanja, oni koji su imali afantaziju imali su poteškoće u pamćenju predmeta sa fotografije. Uspeli su da nacrtaju znatno manje predmeta – u proseku 4,98 u poređenju sa 6,32 iz kontrolne grupe. Njihovi predmeti su, na primer, bili živopisni i trebalo im je mnogo manje vremena da ih nacrtaju za razliku od osoba koje imaju sposobnost vizuelnog pamćenja. Ljudi koji su imali afantaziju koristili su više simbola i teksta u svojim crtežima, često se oslanjajući na verbalne strategije označavanjem dela nameštaja, na primer, umesto crtanja detalja.
Ko ima bolju prostornu memoriju?
Vođa studije Wilma Bainbridge, docent psihologije na Univerzitetu u Čikagu, rekla je da bi jedno od mogućih objašnjenja moglo da bude to što su se pojedinci sa afantazijom, koji imaju problema sa ovim zadatkom, oslanjali na druge strategije poput verbalnog kodiranja prostora. Međutim, učesnici sa afantazijom nisu pokazali da imaju problem sa prostornim pamćenjem. Ova grupa je tačno postavila predmete na svojim crtežima, sa manje grešaka nego učesnici sa tipičnim vizuelnim pamćenjem. Zadatak da crtaju direktno sa fotografije, obe grupe ispitanika izvršile su zadatak bez značajnih razlika. Ovaj rezultat navodi istraživače da veruju da, iako oni sa afantazijom nemaju sposobnosti vizuelizacije, izgleda da imaju bolju prostornu memoriju, što možda ukazuje na to da se ove dve memorijske funkcije nalaze na različitim mestima u mozgu.
7 od 9 detalja
Kada su naučnike studije pitali da opišu svoje iskustvo, jedna osoba sa afantazijom je rekla da kada je videla zadatu fotografiju, prvo je predmete sa nje opisala sebi, zatim ih crtajući izvukla iz tog opisa, tako da je u memoriji mogla da drži 7 od 9 detalja. Drugi učesnik je, na primer, objasnio da je morao prvo da se seti spiska predmeta, a ne slike. Psiholog Wilma Bainbridge i njene kolege nadaju se da će u budućim studijama koristiti MRI skeniranje (magnetnu rezonancu) kako bi razjasnili gde i kako se afantazija manifestuje u mozgu. Do tada je trenutno istraživanje značajno, jer ponovo potvrđuje postojanje ovog retkog stanja i daje više uvida u to kako je živeti bez mogućnosti vizuelnog pamćenja.
