Dismorfofobija je ozbiljan psihički poremećaj, poznat i pod imenom telesna dismorfija. Odlikuje se ličnom impresijom, odnosno doživljajem obolele osobe da su pojedini delovi njenog tela izdeformisani, ružni, sramotni, a zapravo je telesni nedostatak koji pokreće ovu iskrivljenu sliku u realnosti minimalan i jedva vidljiv. Moguće je čak i da je potpuno umišljen i da ne postoji.
Dismorfofobija stavlja fokus razmišljanja na ružnoću određenog dela tela
Pojedinci kod kojih se razvije dismorfofobija praktično su opsednute razmišljanjem o određenim delovima tela koje smatraju (doživljavaju) ili ih oni vide ružnim. O tome razmišljaju više dati dnevno (čak od tri do osam sati), često zanemarujući druge obaveze.
Čak iako bi želele da se „otresu“ takvih misli, obolele osobe to ne uspevaju. Osećaj je jači od njih i njihovog zdravog razuma. Ne mogu da mu se odupru, razmišljaju o tome uporno i bez kontrole. Zbog toga često postaju očajne, depresivne, osećaju se bespomoćno i jadno. Efekat umišljanja se prenosi na okolinu i druge ljude, pa tako obolele osobe misle da svi vide taj njihov uglavnom predimenzionirani nedostatak (defekt). I ne samo to, već i da su zbog toga predmet podmeha i ruganja. Sve to može da ugrozi, pa i da trajno poremeti socijalne odnose.
Zanemaruju se drugi aspekti ličnosti kada se razvije dismorfofobija
Za dismorfofobiju je karakteristično i to da oboleli svoj nedostatak i doživljavaju i opisuju kao nešto veliko što ne može da se sakrije i što svi vide. Drugi kvaliteti i kapaciteti ličnosti stavljaju se u drugi plan, zanemaruju i minimiziraju. Sledi osećaj izopštenosti, a mogu čak da projektuju i diskriminaciju zbog toga što misle da ljudi vide samo taj njihov nedostatak, odnosno deformitet.
Ovaj osećaj može se razviti za svaki deo tela (usmeriti na njega), iako su to najčešće najvidljiviji i najizloženiji, poput glave, lica, nosa, ušiju, očiju, kože. Takođe, fokus može da se menja ili kombinuje, „otkrivaju“ novi nedostaci i dodaju „već postojećim“.
Na koje delove tela pažnju usmeravaju žene, a na koje muškarci
Simptomi i klinička slika dismorfofobije slični su kod oba pola. Žene su, kažu statistike, ipak više usmerene na lice i njegove delove (nos, uši…), vrat, torzo, kukove, noge… Ako misle da te nedostatke koje samo one vide mogu da maskiraju ili prekriju šminkom, čine to i prenaglašeno. Muškarci su najviše opsednuti mišićima, građom, ramenima, svojim genitalijama, kosom i njenim gubitkom. Ponekad, uglavnom u slučaju opsednutosti veličinom genitalija, stavljaju umetke u garderobu kako taj deo tela izgledao veći. Kupuju i majice, džempere ili dukserice sa naramenicama.
Još neki simptomi su:
- prečesto ogledanje i proveravanje fizičkog izgleda
- upoređivanje svog izgleda sa izgledom drugih ljudi
- previše često fotografisanje (sudiozno gledanje, upoređivanje sa prethodnim svojim ili sa fotografijama drugih osoba)
- agresivna potreba da im drugi govore o tome kako izgledaju
- potenciranje ružnoće ili deformiteta
- dijete
- preterano vežbanje
- kupovina skupih kozmetičkih preparata.
Ono što je takođe zajedničko i ženama i muškarcima jeste insistiranje na potrebi estetskih korekcija, najčešće neopravdano. Zbog toga često i bivaju upućene da potraže stručnu pomoć. Ovo stanje često je pratilac poremećaja ishrane (anoreksija, bulimija).
Drugi poremećaji ponašanja koje pokreće dismorfofobija
Ove osobe su pod velikim pritiskom koje same sebi stvore. Ako ne uspeju da se oslobode ovog osećaja i on se pretvori u hronično stanje, logične posledice su izražene, pa i ozbiljne psihičkie smetnje i poremećaji:
- anksioznost
- depresivnost
- potreba za izolacijom
- osećaj odbačenosti
- opsesivno kompulzivno ponašanje
- ponavljanje (situacija, verbalnih konekcija – stalno ista pitanja, tvrdnje…)
- fizičke promene (ekcemi, opadanje kose…).
Dismorfofobija se najčešće javlja u adolescentnom dobu (15, 16. godina). Tada je telo izloženo velikim promenama, pa je i fokus na telu, odnosno fizičkim detaljima. Ukoliko poremećaj remeti svakodnevno funkcionisanje bez obzira na životnu dob, treba hitno potražiti stručnu pomoć.
