Medicinski informativni portal
Naslovna / Psihologija

Kako da prebolimo kada nas partner napusti

Piše: Marijana M. Rajić
8:45 - 13. 01. 2023.

Strah od napuštenosti može biti prisutan jer je neko u detinjstvu već bio ostavljen od strane primarne figure od poverenja (otac, majka), ali to ne mora biti pravilo. Svi možemo biti napušteni, a kada se to desi sledi šok na koji je nemoguće pripemiti se, kaže psihoterapeut Ivana Sinđić

Strah od napuštanja Ivana Sinđić Psihoterapeut Ivana Sinđić: Većina ljudi je prošla ili će proći kroz neki period života kada su bili napuštenii ili kada su sami ostavili voljenu osobu iz nekog razloga Foto: Privatna arhiva / Shutterstock

Strah od napuštenosti, sama ideja o tome da će nas neko napustiti i napuštenost, ako se dogodi, osećanja su koja su u životnom konceptu mnogih ljudi neprihvaljiva. Postoje osobe koje su emocionalno potpuno „blokirane“ strahom da će biti napuštene ili ostavljene. Ali, čak ni one ne mogu da se pripreme na to da će biti napuštene. Zapravo, nema čoveka koji to može.

Strah od napuštenosti je skup strahova, među kojima je i onaj od nefunkcionalnosti

Ljudi su od davnina podložni brojnim strahovima. Najčešće se boje smrti ili bolesti (sopstvene ili bliskih osoba). Tranzicija, globalni ili lokalni potresi prouzrokuju strah za egzistenciju i dobrobit dece. Međutim, sledeći najčešći strahovi na ovoj listi jesu strahovi vezani za partnerski život, odnosno raskid ljubavne veze i posebno krah braka.

– Najjednostavnije rečeno, ljudi se zapravo ne plaše raskida ili razvoda samog po sebi. Plaše se osećaja bola, beznađa ili problema koji slede nakon toga. Kombinuju se osećaji gubitka, napuštenosti i tugovanja. Ljudi se plaše da će ih ako i kada budu napušteni „boleti“ duša. Neki čak imaju osećaj da tako nešto uopšte ne bi preživeli. Napuštenost donosi i neke fizičke manifestacije, poput bola ili stezanja u grudima. Međutim, kod mnogih je u pozadini zapravo strah da će bez partnera ostati dezorganizovani, nefunkcionalni i izaći iz zone komfora – objašnjava za eKlinika portal defektolog i evropski sertifikovani psihoterapeut Ivana Sinđić.

Možemo li se pripremiti na to da ćemo biti napušteni, čak iako imamo izraženi strah od napuštanja

Na partnersko napuštanje čovek ne može da se „pripremi“, koliko god da veza ili brak traju. Čak i ako je strah od napuštanja izražen, kada dođe do toga da nas neko napusti, „mirenje“ sa činjeničnim stanjem nakon prvog, logičnog šoka, dug je i komplikovan proces. Na njegovom startu, najveći broj osoba ne raspolaže kapacitetima da racionalizuje ni kompletnu ni ličnu situaciju, razloge i posledice.

Pravila nema, a najpre treba osvestiti da svako od nas može biti napušten. Ipak, taj strah ne sme postati sam sebi svrha. Zapravo, ne sme nas paralisati u okolnostima koje su, ako tako možemo reći „normalne“. Partneri napuštaju i one koji su bili požrtvovani, uvek na raspolaganju, žrtvovali se zarad zajedničkih potreba, komfora, obaveza, uživanja. Napuštanje iz porodičnog, bračnog koncepta, žene gotovo uvek dožive kao šok koji ih blokira bez obzira na uzrok. Može da ih odvede i u kompleksnije i ozbiljnije poremećaje psihičkog zdravlja. Međutim, trenutak napuštanja od strane partnera je na neki način podvlačenje crte, nakon kojeg mnogi shvate da je to formalno napuštanje zapravo posledica kontinuiranog napuštanja sebe u svakodnevnim životnim konceptima – navodi Sinđić i nastavlja detaljnim pojašnjavanjem pojma „napuštati sebe“.

Kako to čovek neosetno napušta sebe, a oseća strah samo od partnerske napuštenosti

– Sebe napuštamo u svakom trenutku kada svoje potrebe i osećanja podredimo drugoj osobi, osim ako to nije dete u situaciji koja to zaista zahteva. U partnerskom odnosu, recimo, često sabijamo i krijemo svoja osećanja ljutnje ili tuge, kako ne bismo uznemiravali ili opterećivali onog sa kim smo u vezi ili braku. Napuštamo sebe i kada se nedovoljno cenimo. Kada svesno ne činimo stvari u sopstvenom interesu, kada se ne ohrabrujemo i ne tešimo. Prečesto fokusiranje na tuđe želje, potrebe, želje i probleme često je suvišno, pa i kontraproduktivno. Kada zbog toga zanemarimo sebe, radi se o školskom primeru samonapuštanja. Ako ne tražimo ono što nam je potrebano, ne postavljamo granice, dopuštamo ljudima da nas iskoriste, svakako napuštamo sebe. Misliti da ako se tako ponašamo prema partneru ne možemo biti napušteni, potpuno je pogrešno – konstatuje naša sagovornica.

Zašto se osećamo loše kada smo napušteni u vezi ili braku

Svaki prekid ljubavne veze ili partnerskog odnosa jeste i priča o gubitku. Odnosno, uzročno-posledičnom odnosu ulaganja u nešto i gubljenja toga.

– Svaka veza jeste vrsta ulaganja. Dali smo za nju bez rezerve svoja osećanja, vreme, pažnju, trud, pa i novac. Razmišljamo o zajedničkoj budućnosti. Možda i o braku i deci, imamo planove. Kada su ljudi u bliskom odnosu a veza postane ozbiljnija, njihovo „ja“ se isprepliće sa partnerovim „ja“. To je najčešće i kamen spoticanja jer romantizujemo partnera kao deo sebe. Poistovećujemo naše osobine sa njegovim, kao i naš identitet s partnerovim. To u vezi može biti pozitivna strana jer ukazuje na bliskost, ali se i tu krije potencijalni osećaj gubitka sebe, o čemu smo već govorili. A opet, što ljudi više osećaju da rastu u toj bliskosti tokom veze, veća je verovatnoi da će doživeti jači udarac nakon prekida. Zbog toga priča o raskidu ljubavne veze jeste priča o gubitku, pa se i napuštenost preživljava intenzivno – objašnjava psihoterapet.

Da li osobe koje su bile napuštene u detinjstvu teže podnose kada su partnerski napuštene

Prema rečima Ivane Sinđić, ljudi koji su doživeli napuštanje u detinjstvu mogu se u odraslom dobu ponašati na dva načina. Najpre, mogu biti preokupirani partnerskim odnosima u potrazi za stabilnom figurom ljubavi koja ih neće napustiti. Zato mogu jako teško podnositi napuštanje u odraslom dobu. Takvi ljudi dugo pate nakon razlaza ili ostaju u toksičnim odnosima samo da bi izbegli napuštanje.

– Drugi koncept ponašanja osoba koje su u detinjstvu doživele neki vid napuštanja jesu oni koji su razvili nepoverenje u ljude usled bazičnog nepoverenja u primarne figure brige (otac, majka…). Sasvim suprotno prvom modelu, oni se mogu plašiti ulaska u partnerski odnos uopšte usled doživljaja da tako nešto nije bezbedno, jer će sigurno biti napušteni. Tako mogu biti emocionalno nedostupni za druge i jako se teško ili čak uopšte se ne upuštaju u bliskost – opisuje Ivana Sinđić.

Kako preboleti kada nas partner napusti

Ne postoji, konstatuje sagovornica našeg portala, siguran način da se na to da ćemo biti ostavljeni pripremimo, ni da se ponašamo kao da se ništa nije desilo. Međutim, u zavisnosti od tipa ličnosti, ljudi se sa ovim osećajem bore na različite načine.

– Iako zdravorazumski čovek ima svest da to nije dobro, neko tu bol pokušava da anestezira alkoholom, kokainom, promiskuitetnim ponašanjem, zloupotrebom lekova za smirenje… Tako ćemo samo postati još bolesniji i neupotrebljiviji. Ne treba sabijati tugu. Tugovati posle kraha veze ili braka je sasvim normalno i neophodno. Tuga koju nakon raskida osećamo jeste početak procesa žalovanja. U njemu je, u stvari, naša snaga. Snaga ličnog psihološkog aparata da se „odvežemo“ od objekta ljubavi sa kojim više nismo u simbiozi. Tuga prođe, a iako nam se tako često čini u trenutku prekida, retko koja ljubav koja se prekine zarobi nas za ceo život. Da ne bismo ostali trajno zaglavljeni u osećaju ljubavi ka nekome ko nas više ne želi ili sa kim nam ne ide, moramo da odtugujemo. Zato je ta tuga, žalovanje za onim koga smo voleli, nešto što je zapravo sasvim zdravo. Proces žalovanja proći će kroz više faza i na kraju – bićemo dobro – poručuje Ivana Sinđić.

Kada potražiti stručnu pomoć

Koliko onda ti procesi ozdravljenja traju? Da li je to univerzalno, individualno, i šta ako ipak ne prolazi? Vreme teče, a mi se osećamo loše, bez snage da nastavimo dalje?

Poslednja faza procesa žalovanja jeste prihvatanje realnosti takve kakva ona jeste, a to je realnost bez voljene osobe. Tek tada će se naša životna energija i naš libido vratiti u nas same i tada možemo da budemo spremni da zavolimo ponovo. Naravno, da postoje i komplikovana žalovanja. To su ona koja ne prolaze ni u dužem vremenskom periodu, ali ona su ipak ređa. Momenat kada treba potražiti stručnu pomoć jeste kada tuga zbog toga što nas je partner napustio remeti svakodnevni život. Jedno od najčešćih pitanja je u tom akutnom stanju tuge nakon raskida jeste da li će oni koji su napušteni ostati tako dezorganizovani i tužni zauvek. Većina ljudi je prošla ili će proći kroz neki period života kada su bili ostavljeni ili kada su sami ostavili voljenu osobu iz nekog razloga. Kada bi ljudi bili nesposobni za preboljevanje raskida, većina čovečanstva bi Zemljom tumarala uplakana, tužna, dezorjentisana, bez nade, očajna – ispričala je u razgovoru za eKlinika portal Ivana Sinđić, defektolog i evropski sertifikovani psihoterapeut.

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend