Plač je lekovit, kažu psiholozi i to nije ništa novo. Plačemo kada smo tužni, ali i kada se radujemo i nema ništa prirodnije od toga. Ali, šta ako spadamo u one koji, jednostavno ne umeju da plaču ili suze zadržavaju ?
Plač je sasvim prirodno stanje, i ne samo to
Stres, gubici, tugovanje zbog njih, ali i lepe stvari koje nam se događaju, često u nama pokreću lavinu osećanja. Bilo da se loše stvari događaju drugima, blizu ili daleko od nas, lokalno ili globalno, često su uznemirujuće i može veoma da nas rastuži i mnogo toga što nema nikakve direktne veze sa nama.
Kada govorimo o ličnim stvarima, duboku tugu možemo da osećamo i zbog srećnih vesti, ali je to neuporedivo češće zbog onoga što nas „tišti“ iznutra. Zaplakati, isplakati se i kanalisati emocije kroz plač jeste nešto sasvim prirodno. I ne samo to: suze su često jedan od najjačih odbrambenih mehanizama.
Zašto je plač korisna i zdrava manifestacija onoga što osećamo
Svako ljudsko biće je svakodnevno izloženo različitom spektru emocija, a plač je praktično prirodni odgovor na njih. Sve ono što osećamo, emocije koje su duboko u nama kao produkt našeg unutrašnjeg bića, ponekad je neophodno izbaciti. Svaka situacija koja iz nas „istera“ suze, može se smatrati kao okidač, odnosno pokretač ove vrste zaštitnog mehanizma.
Kada plač prelazi granicu iz zdravog u nešto patološko
Postoje osobe koje u sebi sakrivaju ili sputavaju emocije. Ovakav način „borbe“ sa onim što nas muči nije dobar, jer studije kažu da može da dovede i do bolesti. Zbog toga psiholozi savetuju da ono što nas iznutra muči ne držimo duboko u sebi. Sve što je pod pritiskom u jednom trenutku mora i da eksplodira, kažu stručnjaci za mentalno zdravlje.
Međutim, postoje i osobe koje previše često plaču, pa je logično pitanje gde je granica?
Kao i u mnogim drugim situacijama, u osluškivanju i posmatranju i sebe i drugih. Ako smo previše osetljivi, zaplačemo lako ili gotovo svakodnevno na svaku situaciju, potrebno je potražiti stručnu pomoć jer je očigledno u pitanju nešto što ne možemo da prevaziđemo sami. Ako neko previše često plače bilo zbog lepog bilo zbog traumatičnog događaja, jasno je da postoji dublji problem.
Da li su žene povlašćene u odnosu na muškarce jer je plač više „ženska“ stvar
Često plakanje, koliko god da za osobu nije dobro, važan je signal da postoji nešto što bi valjalo rešavati. Statistike kažu da su plakanju sklonije žene i da one u proseku plaču dva do pet puta mesečno. Drastično drugačija situacija je sa pripadnicima „jačeg pola“. Studije kažu da oni plaču tek jednom u dva meseca.
Ako govorimo o muškarcima u našem podneblju, problemi su mentalitetskog tipa, patrijarhata, kao i mačizma. Muškarci ređe plaču jer se boje osude okoline, etiketiranja kao slabića. Od njih se očekuje da uvek budu na visini zadatka, emotivni, ali i zaštitnički nastrojeni. To nije lako, pa se zato oni često „zaglave“ u lavirintu osećanja, koja ne mogu ili ne umeju da kanališu.
Upravo zbog toga je značajno posmatrati i osluškivati ljude oko sebe. Ako primetite da neko često ima „knedlu u grlu“, za početak mu ponudite rame za plakanje bez osude.
