Psihopatija kod dece? Zvuči strašno, toliko da bi svako ko voli decu, a kamoli neko ko je roditelj to mogao i da pomisli. Međutim, svi smo bar nekad bili svedoci surovosti mališana prvenstveno prema vršnjacima i to u različitim situacijama. Ima li prostora i za razmišljanje o dubljim poremećajima kada dete često pokazuje netipično ponašanje?
Da li je psihopatija kod dece česta
Sigurno je da su se mnogi savesni i odgovorni roditelji bar s vremena na vreme zapitali, čak i ako je to delić sekunde, da li nedostatak kajanja ili empatije kod deteta može da bude znak nekog dubljeg psihičkog problema. Deca reaguju različito i prolaze kroz razne faze, pa je normalno da se mame i tate često „hvataju za glavu“. Vršnjačko nasilje, društvene mreže, promena sistema vrednosti, nedostatak vremena da im se roditelji i staratelji posvete, pubertet, porodični problemi… Sve to uslovljava da se deca menjaju i ispoljavaju različite reakcije.
Naravno da nijedan roditelj ne želi da pomisli da njegovo dete, čak i kada se neadekvatno ponaša, ima psihopatiju, odnosno psihopatsku strukturu ličnosti. Na sreću, većina dece ne spada u tu grupu, čak i ako pokazuje znake koji spadaju u opis simptoma psihopata. Deca mogu biti zlobna, sebična, surova. Ali, retko koje dete je takvo konstantno, a psihopatija podrazumeva kontinuitet. Neki elementi će se u određenoj meri naći kod većine dece, ali povremeno. To jeste ono što je ključno.
Šta je psihopatija i kako je opisuje nauka
Iako termin „psihopata“ ne postoji kao zvanična dijagnoza neke bolesti mentalnog zdravlja, koristi se za opisivanje skupa karakteristika i ponašanja koji ukazuju na to da je pojedinac bezosećajan, surov, beskrupulozan. U psihijatrijskoj terminologiji, obrazac je generalno poznat kao antisocijalni poremećaj ličnosti.
The American Psychiatric Association je 2013. godine definisala „poremećaj ponašanja osoba koje imaju problem sa emocijama i empatijom“ za decu uzrasta od 12 i više godina, i uvrstilo u svoj dijagnostički priručnik, DSM-5. Reč je o stanju koje opisuje ozbiljne deficite kod neke osobe, ako govorimo o njenoj sposobnosti da razvije i ostvari normalne međuljudske odnose.
Istraživači procenjuju da oko 1 odsto odrasle populacije može da ispuni kriterijume za psihopatiju. Psihopatija je češća kod muškaraca nego kod žena, ali nije striktno muški poremećaj. Reč je, dakle, o stanju zasnovanom na ponašanju prema drugim osobama.
Znaci upozorenja sumnjivog ponašanja kod dece – govore li eksplicitno da je u pitanju psihopatija
Studija koju su sproveli istraživači sa University of Michigan sugeriše, međutim, da se rani znaci psihopatije mogu videti kod dece najranijeg uzrasta (2-4 godine). Čak i u ovom uzrastu oni pokazuju razlike u empatiji, savesti, odgovornosti prema postupcima. Autori studije su tražili od roditelja, onih koji su na decu upućeni i vaspitača da ocene ponašanje u sledećim stavkama:
- dete se oseća i ne priznaje krivicu nakon što uradi nešto neadekvatno ili loše
- kazna ne utiče na to da promeni ponašanje
- dete je sebično i ne želi ništa da deli sa drugima
- dete laže
- ponaša se podmuklo i ne želi da sluša i prihvati nikakve savete.
Istraživači su ponovo pratili ponašanje iste dece kada su imala 9 godina. Otkriveno je da su deca koja su pokazivala navedene probleme u ponašanju u prvom skriningu i kasnije u detinjstvu imala slične devijacije u ponašanju, koje su povezane sa simptomima psihopatije.
Simptomi psihopatije kod dece
Dete sa psihopatijom pokazuje slične osobine kao i odrasle osobe sa ovim stanjem. Na primer, mogu da povrede biće slabije od sebe. Često je to životinja, koju zlostavljaju ili čak i oduzmu joj život samo radi zabave ili neke vrste uzbuđenja. Očigledni znaci psihopatije podrazumevaju zanemarivanje osećanja drugih, potpuni nedostatak kajanja ako učine nešto loše, stremljenje isključivo ličnom interesu, po cenu da se „pregaze“ drugi.
Svi ovi simptomi mogu da se ispolje i kod dece. Ali, ponovo naglašavamo, da bi bilo indicija da se povežu sa psihopatijom, moraju da se dešavaju kontinuirano i da praktično nema iskakanja iz ove neprijatne i opasne matrice. Ukoliko primetite ovakvo ponašanje, dete mora da potraži stručnu pomoć.
Test za dijagnostikovanje psihopatije kod dece
Ne postoji nijedan test koji sigurno ukazuje da dete može da ima psihopatiju. Međutim, psiholozi imaju na raspolaganju nekoliko modela procene koje će im pomoći da dođu do odgovora da li se radi o ovom poremećaju ponašanja. Kod adolescenata, jedan od najčešće korišćenih je Inventar psihopatskih osobina (IPI). Spada u alate samoprocene, što znači da se pojedincima daje test i traži se da odgovore na pitanja o sebi. Namenjen je pre testiranju osobina ličnosti nego ponašanja, ali su koristi brojne. Test procenjuje sledeće simptome:
- lažni šarm i harizma
- grandioznost u predstavi o sebi
- laganje
- manipulacija
- likovanje
- neosetljivost
- nedostatak empatije
- nemilosrdnost
- impulsivnost
- adrenalinsko ponašanje i stalna potreba za uzbuđenjem
- neodgovornost.
Istraživanja kažu da je velika šansa da se adolescenti sa ovakvim osobama okrenu raznim vrstama promiskuitetnog ponašanja (korišćenje supstanci, nasilje, različiti prekršaji, vandalizam. Međutim, psihopate odlikuje i britkost uma, pa će oni pre biti inspiratori i „kolovođe“, a instruiraće druge da budu počinioci.
Mogući uzroci psihopatije kod dece
Još uvek se polemiše o tome da li se psihopate rađaju ili to postaju. Naučnici su saglasni da nije tako lako dati odgovor na to pitanje, ali se slažu da je psihopatija rezultat složenog odnosa između genetike, porodičnog ambijenta i životnih iskustava. Rano izlaganje nefunkcionalnom okruženju verovatno je značajan faktor u razvoju psihopatskih osobina. Deca koja su bila fizički zlostavljana, zanemarena i odvojena od roditelja takođe imaju veću verovatnoću da razviju psihopatiju.
Loša povezanost sa roditeljem takođe se smatra faktorom rizika. Na primer, roditelj sa problemima mentalnog zdravlja ili zloupotrebom supstanci, kao i onaj ko iz bilo kog razloga ima malo kontakta sa bebom, možda se nikada neće suštinski povezati sa svojim detetom. Studije pokazuju da su muški adolescenti sa psihopatijom često zlostavljani kao deca. Sa druge strane, psihopatija kod adolescentkinja češće dolazi iz nefunkcionalnog okruženja, kao što su promene u porodičnom ili hraniteljskom okruženju.
Mozak dece sa psihopatijom drugačije reaguje na strah, tugu i negativne stimuluse od druge dece. Oni takođe imaju poteškoće da prepoznaju emocije drugih ljudi i teško stvaraju poverenje. I vršnjačko nasilje može biti uzrok psihopatije u kasnijem dobu.
