Kontakt očima dosledno izbegavaju pojedinci koji pate od socijalno anksioznog poremećaja, i to uvek zavisi od društvenih situacija u kojima se nalaze. Ponašanje socijalno anksioznih osoba u nekliničkoj populaciji pratila je Jiemiao Chen, razvojni psiholog, koja se sprema da na ovu temu brani doktorat. Ljudi osećaju anksioznost pri kontaktu očima iz mnogo razloga. Za one bez dijagnoze problem je obično stidljivost ili nedostatak samopouzdanja. Za ove druge, problem je dosta složeniji.
Problem koji ozbiljno narušava društveni život
Društvena anksioznost, anksioznost zbog potencijalno negativnog ocenjivanja drugih ljudi, uobičajena je pojava. Najekstremniji oblik je, kako navode psiholozi, socijalno anksiozni poremećaj, koji može upadljivo da naruši svakodnevni život.
– Reč je o kontinuiranoj pojavi. Neki ljudi jedva da pate od socijalne anksioznosti, dok druge mnogo pogađa ovaj problem – objašnjava razvojni psiholog Jiemiao Chen, koja je tokom magistarskih studija u Šangaju, posmatrala kako se njeni prijatelji bore sa ovim problemom, i koliko je teško.
– Jednostavno se o tome nikada nije pričalo, dok taj problem može čoveku bukvalno da stane na put, na primer, kada treba da ode na razgovor za posao – navodi primer Chen, koje je svoje istraživanje za doktorat nastavaila na Leiden University.
Kakav problem stvara kontakt očima kod anksioznih ljudi?
Anksioznost pri kontaktu očima odnosi se na nelagodnost koju osoba oseća kada nekoga gleda direktno u oči. Osoba sa ovakvom anksioznošću obično izbegava kontakt očima kada razgovara sa nekim, a ako uspostavi kontakt očima, počinju da se osećaju kao da ih drugi osuđuju ili ih ispituju.
Anksioznost zbog kontakta očima može da ometa svakodnevne društvene interakcije. Po istom principu, sposobnost održavanja dobrog kontakta očima je važan aspekt društvene interakcije. Ljudi koji gledaju druge u oči doživljavaju se kao prijateljski raspoloženi. Međutim, mnogi stidljivi i socijalno anksiozni ljudi imaju poteškoća sa ovim delom komunikacije.
Ako neko nema dijagnostikovan anksiozni poremećaj, ali i dalje ga kontakt očima čini anksioznim, može da izgradi svoju toleranciju uključivanjem u sve veću količinu kontakta očima tokom vremena ili da praktikuje strategiju kao što je pravilo 50/70, polako gledajući u stranu i koristeći „tehniku trougla“.
Zašto se izbegava kontakt očima i pogled u drugu osobu
Jedan od osnovnih simptoma, koji se često povezuju sa socijalnom anksioznošću, je izbegavanje kontakta očima.
– To se tumači kao strategija traženja sigurnosti tokom društvenih interakcija. I deluje kontraproduktivno. Korišćenjem takvih strategija očekujete da ćete se nekima dopasti, postati im dragi i prihvatiti vas, ali će ljudi zapravo smatrati da je vaše ponašanje neobično, potvrđujući tako vašu anksioznost – naglašava psiholog Jiemiao Chen.
Međutim, odnos između socijalne anksioznosti i uspostavljanja kontakta očima nije bio jednostavan, otkrilo je istraživanje, koje je sprovela Jiemiao Chen. Ljudi sa socijalno anksioznim poremećajem mogu da izbegavaju kontakt očima u svim situacijama. Zbog toga je odlučila da se fokusira na nekliničku populaciju i da uporedi pojedince koji imaju manji ili ozbiljan problem, koristeći najsavremeniju tehnologiju za veoma precizno merenje pokreta očiju – nosive uređaje za praćenje očiju. Velika prednost ove tehnologije je što omogućava da se koriste u sasvim normalnim, prirodnim društvenim situacijama.
Kada ste zadnji put plakali u javnosti?
Prvi eksperiment, ispred projekcionog platna sa unapred snimljenom publikom, otkrio je da socijalno anksiozni pojedinci izbegavaju da gledaju u publiku samo kada drže govor, kada nešto pričaju, ali ne i kada jednostavno gledaju u publiku, bez da se ikome obraćaju. Nasuprot tome, poznato je da osobe koje pate od socijalno anksioznog poremećaja skreću pogled čak i kada gledaju sliku.
Drugi eksperiment je bio razgovor licem u lice o temama koje se kreću od relativno bezličnih – na primer – „Koji je vaš omiljeni praznik?“ – do onih malo intimnijih – „Kada ste poslednji put plakali u javnosti?“. Učesnici su takođe naizmenično slušali i pričali.
– Otkrili smo, na primer, da su svi učesnici manje gledali u sagovornika kada su pričali o ličnim stvarima. Ali, i da su oni, koji imaju ozbiljniji problem sa socijalno anksioznim poremećajem imaju manje kontakta očima od ostalih tokom razgovora – navela je psiholog Jiemiao Chen.
