Retraumatizacija može da bude svako svesno ili nesvesno podsećanje na doživljenu traumu, koje za rezultat ima ponovno proživljavanje početnog, osnovnog traumatskog događaja.
Šta može da izazove da se retraumatizacija aktivira i koji su simptomi
Ona može biti izazvana nekom situacijom, emotivnim podsećanjem, okruženjem, situacijom ili osobom – svim okolnostima koje su na neki način podsećanje (replika) izvorne traume ili njene dinamike. Osećaj može da se pojavi ili aktivira čak i ako osoba samo razmišlja o traumi, što je u velikom broju slučajeva teško izbeći.
Simptomi ponovne traumatizacije gotovo su identični simptomima koji su se javili kod i nakon primarne traume. To su:
- flešbekovi
- noćne more
- problemi sa spavanjem
- poteškoće sa koncentracijom
- umor
- socijalna izolacija, povlačenje u sebe i izbegavanje drugih ljudi i situacija
- intenzivne emocije i nemogućnost njihove kontrole
- jake fizičke reakcije na neke osobe, situacije ili misli koji podsećaju na primarnu traumu.
Da li je svaki sledeći događaj koji oživljava primarnu traumu retraumatizacija
Specifičnost traume je u upravo u njenom intenzitetu. Naime, traumu u posledicama karakterišu ne samo psihološke već i fiziološke (fizičke) promene, kao i promene u strukturi samog mozga.
Da li se svaki novi emocionalni potres može smatrati retraumatizacijom? Da. Svaki sledeći, čak i blagi ili usputni događaj koji može da podseti na onaj prvi koji nas je traumatizovao. Još snažnija emocionalna reakcija može da usledi kao odgovor na neki sličan događaj koji se tada javi ali u intenzivnijoj formi. Tada može da bude uzrok ne samo retraumatizacije već i izvor novih, još jačih trauma.
Takođe, ponovna traumatizacija ili retraumatizacija da može desi svakoj osobi koja je doživela traumatičan događaj. To podrazumeva ljude koji su možda već razvili ili su bili u opasnosti od razvoja PTSP. Ali, i osobe koje su se osećale psihički stabilno nakon terapije ili bez nje.
Ko su osobe više predisponirane da im se dogodi retraumatizacija
Osobe koje su preživele traumu su, kažu statistike, najčešće:
- oni koji su doživeli seksualno zlostavljanje
- žrtve nasilja u porodici
- žrtve trafikinga (trgovina ljudima)
- preživeli iz ratnih dejstava
- izbegla lica
- učenici i studenti koji su preživeli ili svedočili ubistvu ili masovnim ubistvima
- osobe koje su bile zatvorene ili zatočene mimo svoje volje
- ratni vojni veterani ili aktivni pripadnici vojne službe koji su preživeli ratna dejstva
- osobe koje su svedočile različitim vidovima nasilja.
Može li se retraumatizacija izbeći
Važno je znati da je ponovna trauma moguća čak i godinama nakon traumatičnog događaja. Identični simptomi mogu da se pojave iznenada, ali i da su prisutni periodično. Ukoliko je osoba u svakodnevnom okruženju izložena različitim vrstama podsećanja na prvobitnu traumu, mogućnost je veća. I samo prepričavanje događaja može da pogorša simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) i da ponovo traumatizuje osobu. Kako se, međutim, trauma leči i kontrolisanim izlaganjem, ovaj proces mora da vodi stručnjak za mentalno zdravlje.
Kako se leči trauma
Svrha i cilj lečenja traume je ponovno vraćanje osobe u psihičku ravnotežu. Modeli lečenja su:
- individualna psihoterapija (uključujući i kognitivno-bihejvioralnu terapiju i terapiju izlaganja)
- grupna psihoterapija (uključujući i kognitivno-bihejvioralnu terapiju i terapiju izlaganja)
- farmakoterapija (lekove može propisati samo lekar – psihijatar)
- socioterapija (vid grupne terapije fikusiran na mehanizme prilagođavanja i što boljeg funkcionisanja u zajednici)
Statistike kažu da je najefikasnija kombinacija navedenih terapijskih metoda, hospitalno ili u kućnim uslovima uz redovan dolazak na terapiju. O tome će odluku takođe doneti stručno lice. Ukoliko se osećate traumatizovano, imate navedene simptome ili suicidne misli, obavezno se javite i potražite pomoć.
