Gubitak čula mirisa može da bude razarajući kao Parkinsonova bolest i moždani udar

Gubitak čula mirisa ili anosmija na prvi pogled može da deluje manje strašno od gubitka vida ili sluha, ali on ima izuzetno dubok i često potcenjen uticaj na psihičko zdravlje, bezbednost i kvalitet života čoveka. Za milione ljudi, sposobnost da osete miris jutarnje kafe ili ukus domaćeg obroka je nešto o čemu jedva i da razmišljaju. Ali, nova studija pokazuje da kada ta čula nestanu, život može brzo da postane sumoran, a pacijenti prijavljuju nivoe patnje uporedive sa nekim od najozbiljnijih hroničnih bolesti.

Poremećaji mirisa i ukusa konstantno izazivaju značajnu emocionalnu, socijalnu i psihološku patnju

Nalazi istraživanja objavljeni u časopisu Clinical Otolaryngology dovode u pitanje široko rasprostranjeno verovanje da je gubitak čula mirisa ili ukusa samo neprijatnost i otkrivaju ono što stručnjaci kažu da je opasno potcenjivanje koliko ova stanja mogu da budu  iscrpljujuća. Istraživači su analizirali godine medicinskih dokaza u desetinama studija koje upoređuju ocene kvaliteta života kod širokog spektra hroničnih bolesti, uključujući dijabetes, moždani udar, srčanu insuficijenciju, astmu i kardiovaskularna i respiratorna stanja.

Preporučujemo

- Otkrili smo da poremećaji mirisa i ukusa konstantno izazivaju značajnu emocionalnu, socijalnu i psihološku patnju, često parirajući sa stanjima koja se rutinski smatraju životno opasnim - ističe vodeći istraživač Carl Philpott sa UEA's Norwich Medical School. 

Kada izgube čulo mirisa pacijenti to stanje opisuju kao gubitak zadovoljstva u hrani, teškoće u druženju, povećanu anksioznost oko lične bezbednosti, poput nemogućnosti da osete miris dima ili gasa, i uznemirujući osećaj emocionalne utrnulosti. Možda je najalarmantnija bila činjenica da su stope depresije i socijalnog povlačenja među ljudima sa gubitkom mirisa i ukusa bile značajno visoke.

Hrana kao gorivo

Studija je otkrila da za mnoge obolele, ishrana prestaje da bude jedno od životnih zadovoljstava i postaje čisto funkcionalni čin.

- Miris čini većinu onoga što ljudi doživljavaju kao ukus. Dakle, kada se miris izgubi, obroci mogu da budu bljutavi, metalni ili čak odbojni.“Neki ljudi gube na težini zbog nedostatka apetita, dok se drugi goje nakon potrage za jačim ili slađim ukusima - ističe Philpott.

Istraživanje ističe kako ovaj senzorni gubitak pogađa srž svakodnevnog života, remeteći porodične obroke, proslave i društvene rituale koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo. Uprkos ovim dubokim efektima, poremećaji mirisa i ukusa su istorijski bili po strani od strane zdravstvenih sistema, i to je situacija koju autori opisuju kao duboko zabrinjavajuću.

- Problem je u tome što lekari često uveravaju pacijente da je problem mali ili privremen, čak i kada simptomi traju godinama. Postoji malo specijalizovanih službi, a pristup lečenju ostaje ograničen. Ipak, naša istraživanja pokazuju da kada pacijenti popunjavaju standardne upitnike o kvalitetu života, njihovi rezultati često odgovaraju ili čak padaju ispod onih koji se vide kod ljudi sa prepoznatim dugoročnim zdravstvenim stanjima - navodi Philpott.

Covid 19 je probudio svet, ali ne dovoljno

- Pandemija covid 19 iznenada je skrenula pažnju na gubitak mirisa, poznat kao anosmija, i gubitak ukusa, poznat kao ageuzija, jer su milioni iskusili simptome tokom infekcije. Dok su se mnogi oporavili, drugima je ostala trajna ili iskrivljena senzorna percepcija, uključujući parosmiju, gde svakodnevni mirisi postaju mučni. Ali, naš rad sugeriše da je covid 19 samo otkrio problem koji je postojao decenijama, onaj koji medicina sporo shvata ozbiljno.Hitno je potrebno bolje prepoznavanje, ulaganje u specijalizovane klinike i veća istraživanja tretmana - ne kao pitanje udobnosti, već istinskog zdravlja i blagostanja - poručuje vođa istraživanja Carl Philpott sa UEA's Norwich Medical School.

(eKlinika.rs)