Temporomandibularni zglob (TMZ) je kompleksan vilični zglob koji uključuje kosti, hrskavice, ligamente, mišiće i diskus koji omogućava artikulaciju zglobnih površina. O tome koji simptomi najčešće mogu upozoriti da postoji problem sa ovim veoma važnim zglobom, kako se postavlja dijagnoza i koja stanja zahtevaju lečenje pitali smo dr Ivu Mihajlović, specijalizantkinju stomatološke protetike.
Šta je temporomandibularni zglob (TMZ) i zašto može doći do problema s njim?
Kada kažemo temporomandibularni zglob (TMZ) mislimo na dva simetrično postavljena zgloba koja se nalaze ispred ušiju i povezuju donju vilicu sa kostima glave. Glavna funkcija ovog zgloba jeste koordinacija kretnji donje vilice tokom govora, disanja i mastikacije.
– Oba temporomandibularna zgloba, sa mišićima za žvakanje, ligamentima, nervima i zubima u funkcionalnom pogledu čine celinu, jer se informacije o stanju ovih struktura konstantno dopremaju do mozga gde se one obrađuju i odakle se šalju povratne komande. Tako na primer u slučaju postavljanja „visoke” krunice koja predstavlja smetnju u jednom skladnom sistemu, mozak šalje naredbu za pojačanu aktivnost mišića koji će ukloniti jakim stiskanjem ovu smetnju.
U suštini, problem se javlja dođe do oštećenja ili disfunkcije bilo koje od ovih komponenata, a faktori uzročnici mogu varirati od sistemskih oboljenja, loših navika poput stiskanja zuba i disanja na usta, stresa, traume, promena u okluziji i mnogih drugih – objasnila je sagovornica eKlinika portala dr Iva Mihajlović.
Koji su najčešći simptomi koji ukazuju na probleme sa TMZ-om i kako osoba može prepoznati ove simptome?
– Simptomi mogu varirati od diskretnog zvuka (klika) tokom otvaranja i zatvaranja usta, i blage nelagodnosti, pa sve do jakog bola, otežanog žvakanja, glasnog škripanja pri pokretima donje vilice, i ukočenosti mišića za žvakanje. Osim ovako očiglednih simptoma, mogući su bolovi u vratu, glavobolje, zujanje u ušima (tinitus) i bol u projekciji uha, a jedan od znakova je skretanje donje vilice u stranu prilikom otvaranja usta. Zanimljiv je podatak da oko 60-70% opšte populacije ima bar neki od simptoma temporomandibularnog poremećaja i da je četiri puta češći kod žena nego kod muškaraca. Takođe, najčešće dijagnostikuju kod osoba između 20-45 godine života – kaže dr Iva Mihajlović.
Kako se postavlja dijagnoza problema s TMZ-om i koje su dijagnostičke metode koje se obično koriste?
Kao i kod svih oboljenja, pravilno postavljena dijagnoza je ključ uspešne terapije. S tim da je važno da razumemo da temporomandibularni poremećaj nije dijagnoza jer je to skup od preko 30 poremećaja koji imaju različitu kliničku sliku i terapiju.
– Postavljanje tačne dijagnoze je proces koji obuhvata prvenstveno razgovor sa pacijentom o istoriji pojave simptoma i promena koje su se dešavale. Na osnovu kliničkog pregleda najčešće možemo utvrditi o kojoj grupi poremećaja je reč, odnosno da li je problem unutar zgloba, mišićima ili je pak poreklom od zuba odnosno okluzije. Međutim, ukoliko se sumnja na postojanje osteoartritisa ili oštećenja koštanih struktura, najbolji način da potvrdimo dijagnozu je CT snimak temporomandibularnog zgloba. Dok sa druge strane, kod sumnje na dislokaciju diska ili oštećenja mekih struktura, za potvrdu dijagnoze koristi se magnetna rezonanca (MRI) – objasnila nam je dr Iva Mihajlović.
Koje su potencijalne dugoročne posledice ako se problemi s TMZ-om ne leče na vreme?
– Kod nekih progresivnih oboljenja koje zahvataju unutrašnje strukture zgloba, može doći do potpune blokade bilo kakvih pokreta, otvaranja usta i žvakanja. Ovakva situacija predstavlja ozbiljan problem u odvijanju fizioloških funkcija ali i budućih stomatoloških intervencija jer je otvaranje usta ograničeno svega do desetak milimetara. Naravno da ne znači da će svaka osoba koja ima simptome bezbolnog kliktanja u zglobu razviti neki poremećaj TMD-a u budućnosti ali se to svakako dešava u određenom procentu – kaže dr Mihajlović.
Koje su metode lečenja dostupne za osobe s problemima s poremećajima temporomandibularnog zgloba?
– Ne postoji univerzalna terapija, već ona zavisi od dijagnoze, odnosno faktora uzročnika i struktura koje su obolele. U slučaju dislokacije diskusa, terapija je usmerena na pravilno pozicioniranje donje vilice i vraćanje diska u normalan položaj. To se postiže nošenjem specijalnih splintova, kojima se mišićna aktivnost reguliše i stabilizuju međuvilični odnosi. Postoje i određene vežbe koje pacijent radi kod kuće a koje podstiču normalnu funkciju i jačanje mišića i ligamenata za žvakanje. Terapija bola se može postići elektroterapijom (TENS), ultrazvukom ili medikamentima – ističe dr Iva Mihajlović.
Kakva je uloga stomatologa u lečenju problema s TMZ-om i kako pacijenti mogu pristupiti odgovarajućem stručnjaku za pomoć?
– Pacijenti često nisu ni svesni da ukočenost zgloba ujutru, kliktanje i zamor pri žvakanju nisu normalna pojava i da to može progredirati u nešto ozbiljnije. Po protokolu se već pri prvom susretu sa pacijentom u okviru anamneze postavljaju pitanja o postojanju bilo kakvih simptoma koji bi ukazivali na mogući poremećaj TMZ-a. Međutim, jako je važno da i pacijenti ne zanemaruju ove simptome već ih saopšte svom stomatologu kako bi dobili pravovremene informacije o potencijalnim rizicima, dijagnozi i eventualnoj terapiji. Problelima sa TMZ-om se najčešće bave specijalisti stomatološke protetike, maksilofacijalne hirurgije i ortopedije vilica – za kraj razgovora kaže dr Iva Mihajlović.
