Operacija, tenorafija Ahilove tetive, ima za cilj da obnovi dužinu i tenziju povređene tetive. Postoji više tehnika operativnog lečenja Ahilove tetive. Stručnjaci napominju da i hirurški i neoperativni oblik lečenja imaju svoje prednosti, ali i mane. Važno je da oba vida lečenja, daju dobre kliničke rezultate. Kod neoperativnog lečenja, veći je rizik od nastanka re-ruptura, odnosno ponovnih pucanja Ahilove tetive. S druge strane, moguće je da posle hirurškog zahvata dođe do usporenog zarastanja rane, infekcije operativnog mesta, formiranja keloidnog ožiljka, a u određenom broju slučajeva i re-ruptura.
Neoperativo lečenje Ahilove tetive
Stručnjaci navode da postoje razne preporuke, ali ne i jedinstveni uniformni protokol za hirurško i za neoperativno lečenje “pokidane” Ahilove tetive. Neoperativno lečenje ima prednost kod osoba starijih od 65 godina, dijabetičara, pušača, imunokompromitovanih, pacijenata sa neuropatijama, perifernim vaskularim oboljenjima, kod gojaznih (body mass index veći od 30) ili osoba sa anesteziološkim kontraindikacijama.
– Kriterijumi za neoperativno lečenje na osnovu ultrazvučnog nalaza uključuju: defekt manji od 5 mm sa punom plantarnom fleksijom (obaranje stopala naniže i podizanje pete), zatim defekt manji od 10 mm sa stopalom u neutralnoj poziciji, kao i više od 75 odsto tetivne apozicije, uz 20 stepeni plantarne fleksije stopala. Neoperativno lečenje podrazumeva nošenje imobilizacije 10-12. nedelja. Četiri nedelje se nosi natkoleni gips (neki autori savetuju potkolenu imobilizaciju) sa stopalom u ekvinusu, pri čemu je dozvoljen hod uz pomoć štaka bez oslonca na povređenu nogu – kaže za portal eKlinika ortoped dr Miljan Bilanović iz Kliničko – bolničkog centra „Bežanijska kosa“.
Kada je veći rizik od ponovnog pucanja Ahilove tetive?
Posle četiri nedelje smanjuje se ekvinus stopala i aplikuje potkoleni gips ili ortoza. Kada prođu ove druge četiri nedelje, stopalo se dovodi u približno neutralnu poziciju, stavlja se nova dokolena imobilizacija (gips/ortoza), još dve nedelje, a pacijent se kreće uz pomoć štaka bez oslonca na povređenu nogu. U periodu između desete i dvanaeste nedelje, dozvoljava se oslonac do granice bola na imobilisanu povređenu nogu, naravno uz korišćenje štaka, precizira dr Bilanović.
– Kada prođe ukupno 12. nedelja, skida se imobilizacija, postepeno se “odbacuju štake” i kreće se sa vežbama istezanja i fizikalnom terapijom. Preporučljivo je nošenje povišice pod petu, prvih mesec-dva posle skidanja gipsa ili ortoze. Kod neoperativnog lečenja veći je rizik od nastanka re-ruptura, odnosno novih ruptura Ahilove tetive naročito ako imobilizacija traje kraće, 8 -9 nedelja – navodi dr Bilanović.
Kome se preporučuje operacija Ahilove tetive?
Operativno lečenje preporučljivo je kod sportista, mlađih, aktivnih ljudi. Rizici koje nosi ova intervencija su dehiscencije operativne rane (popuštanje hirurškog šava), usporeno zarastanje rane, infekcija operativnog mesta, povreda suralnog nerva, formiranje keloidnog ožiljka, objašnjava dr Bilanović.
– Najnovije kliničke studije pokazuju da su funkcionalni rezultati ova dva vida lečenja (operativnog i neoperativnog) maltene izjednačeni. Na to je uticalo unapređivanje operativnih tehnika, kojim se smanjio procenat postoperativnih komplikacija, takođe, kod neoperativnog lečenja korišćenjem funkcionalnih ortoza i primenom savremenih rehabilitacionih protokola, procenat re-ruptura se smanjio. Prednost operacije je „end to end“ rekonstrukcija, kraće nošenje imobilizacije postoperativno, samim tim i ranije započinjanje rehabilitacije i povratak svakodnevnim životnim aktivnostima – precizira dr Bilanović.
Operacija Ahilove tetive moguća je i u regionalnoj i opštoj anesteziji
Kada lekar postavi dijagnozu, noga se pre operacije imobiliše dokolenom gips longetom sa stopalom u ekvinus poziciji, hod je dozvoljen uz pomoć dve potpazušne štake bez oslonca na povređenu nogu, navodi doktor.
– Cilj operativnog lečenja je da se prekinuti delovi tetive dovedu u kontakt, uz debridman (uklanjanje) ivičnog nekrotičnog tkiva, kako bi se obnovili tetivna dužina i tenzija. Operacija može da se izvede u uslovima opšte ili regionalne anestezije. Regionalna anestezija može biti spinalna, epiduralna ili blokada perifernih nerava, koja je upravo vrsta anestezije koja se najčešće koristi u KBC „Bežanijska kosa“ kod operativnog lečenja Ahilove tetive. O tipu anestezije koja će biti primenjena odlučuje anesteziolog, zavisno od opšteg stanja pacijenta – kaže dr Bilanović.
Hirurške tehnike rupture Ahilove tetive
Sagovornik portala eKlinika navodi da postoji više hirurških tehnika koje su u upotrebi kada se radi operacija Ahilove tetive.
– Postoji više hirurških tehnika koje se koriste (otvorene tenorafije po Krakovu, Bunelu, Kesleru… sa minimalnim otvaranjem uz pomoć vodiča, zatvorene, perkutane tenorafije). Odluka koja će tehnika biti primenjena zavisi od nekoliko činilaca: stanja kože, intraoperativnog nalaza, na kom nivou je ruptura, da li je zahvaćena i kost, to jest da li je došlo do avulzije dela petne kosti na mestu pripojišta tetive, kao i od „familijarnosti“ hirurga sa određenom tehnikom – kaže dr Bilanović.
Svaka operacija je zahtevna i nosi rizike
Za rekonstrukciju Ahilove tetive koriste se različiti materijali, više vrsta hirurških konaca, ankori (sidrišta), zavrtnji, tetivni graftovi, dodaje dr Bilanović. Dužina trajanja operacije zavisi od veličine defekta, primenjene hirurške tehnike, umešnosti operatora, pojašnjava doktor.
– Naravno, poželjno je da operacija, izloženost operativnog polja, traje kraće ali je najbitniji krajnji ishod lečenja. Svaka operacija je zahtevna i nosi rizike, ne postoje „rutinske“ operacije – naglašava dr Miljan Bilanović.
Dr Bilanović dodaje da je praksa u Kliničko – bolničkom centru „Bežanijska kosa“ da se ukoliko rani postoperativni tok protiče uredno, pacijent otpušta dan nakon izvršene intervencije. Previjanje operativne rane je ambulantno na treći dan, a konci se uklanjaju trinaestog postoperativnog dana.
– Potkoleni gips sa stopalom u ekvinus poziciji od 20 stepeni nosi se četiri nedelje posle operacije, uz hod sa štakama bez oslonca na operisanu nogu. Posle ovog perioda aplikuje se imobilizacija (gips/ortoza) sa stopalom u približno neutralnoj poziciji, još dve nedelje, kada je dozvoljen hod sa štakama i oslonac na operisanu nogu do granice bola. Kada istekne ovih 14. dana, skida se imobilizacija, hod je i dalje sa štakama (postepeno se odbacuju) uz oslonac do granice bola na operisanu nogu, počinje se se sa vežbama istezanja i primenom fizikalnih procedura – naglašava dr Bilanović.
Sve se ne završava poslednjim šavom, neophodan je multidisciplinarni pristup
Dr Bilanović ističe i da se operacija Ahilove tetive ne završava poslednjim šavom. Naglašava da je od samog početka lečenja neophodan multidisciplinarni pristup, saradnja anesteziologa, ortopedskog hirurga, fizijatra, fizioterapeuta, kako bi krajnji rezultat bio najbolji mogući za pacijenta.
– Dobro sprovedena, adekvatna fizikalna terapija igra bitnu ulogu u potpunom oporavku i prevenciji nove rupture. Takođe, veoma važna stavka je i saradnja pacijenta, pridržavanje uputstava koje mu je lekarski tim dao, bez požurivanja sa povratkom normalnoj svakodnevici ili prevremenim sportskim aktivnostima, jer to može da dovede do nastanka re-rupture – podvlači dr Miljan Bilanović.
