Zujanje u ušima, vrtoglavica ili prigušen sluh mogu da budu reakcija na 5 vrsta lekova

Zujanje u ušima, vrtoglavica ili prigušen sluh mogu da budu neželjene reakcije na određene vrste lekova. Širok spektar lekova, od kojih se neki izdaju i bez recepta, može da bude ototoksičan, to jest da ošteti unutrašnje uho i utiče na sluh ili ravnotežu. Ototoksičnost je termin izveden od reči „oto“, uho, i „toksičan“, otrovan. Ototoksičnost može da bude posledica različitih faktora – infekcija, genetske predispozicije i upotrebe lekova.

Oko 200 lekova ima ototoksično svojstvo

Ototoksičnost se definiše kao toksičnost za uho, posebno kohleju ili slušni nerv. Može da dovede do gubitka sluha, tinitusa (zujanje u ušima) i poremećaja ravnoteže. Neželjene reakcije nekada su povremene, a nekada i trajne, i zavise od vrste leka, doze i dužine primene, kao i od individualne osetljivosti.

Preporučujemo

Unutrašnje uho je izuzetno nežno. Većina stručnjaka smatra da ototoksični lekovi izazivaju tegobe tako što uništavaju sitne dlačice u pužnici (kohlei), ključnom delu unutrašnjeg uha. Kada se te dlačice jednom oštete, one se ne obnavljaju, zbog čega je gubitak sluha u mnogim situacijama nepovratan. Smatra se da oko 200 lekova ima ototoksično dejstvo, a posebno sledećih pet grupa lekova.

Antibiotici

Aminoglikozidni antibiotici, kao što su gentamicin, tobramicin i streptomicin, obično se propisuju kod teških infekcija poput sepse, meningitisa ili tuberkuloze, to jest stanja kod kojih je potrebno brzo i agresivno lečenje kako bi se izbegao neželjeni ishod. U ovim situacijama korist terapije često prevazilazi rizik od oštećenja sluha. Stručnjaci napominju da se ovi lekovi najčešće daju intravenski i da spadaju među najbolje dokumentovane ototoksične supstance. Mogu da izazovu nepovratan gubitak sluha, naročito kada se koriste u visokim dozama ili tokom dužeg vremenskog perioda. Pojedini pacijenti su genetski podložniji ovim neželjenim efektima.

Ono što dodatno povećava rizik jeste činjenica da se ovi lekovi zadržavaju u unutrašnjem uhu nedeljama, pa čak i mesecima, što znači da se oštećenje može nastaviti i posle završetka terapije. Oprez se savetuje i pri primeni drugih vrsta antibiotika, poput makrolida (eritromicin, azitromicin) i vankomicina, koji su takođe povezani sa problemima sa sluhom, naročito kod starijih osoba i onih sa oboljenjima bubrega.

Lekovi za srce

Diuretici Henleove petlje, kao što su furosemid i bumetanid, često se koriste u terapiji srčane slabosti i povišenog krvnog pritiska. Kada se primenjuju u visokim dozama ili intravenski, mogu da izazovu privremeni gubitak sluha zbog poremećaja ravnoteže tečnosti i elektrolita u unutrašnjem uhu. Procene pokazuju da oko 3 odsto pacijenata može da ima ototoksične reakcije.

Neki lekovi za snižavanje krvnog pritiska povezani su i sa pojavom tinitusa. To su ACE inhibitori, poput ramiprila, koji opuštaju krvne sudove blokiranjem hormona angiotenzina i omogućavaju bolji rad srca. Tinitus mogu da izazovu i blokatori kalcijumskih kanala, poput amlodipina, koji snižavaju pritisak sprečavajući ulazak kalcijuma u ćelije srca i zidove krvnih sudova. Iako su ove veze primećene, potrebna su dodatna istraživanja kako bi se u potpunosti razjasnio uticaj ovih lekova na sluh.

Hemioterapija

Određeni lekovi za hemioterapiju, posebno oni koji sadrže platinu, kao što su cisplatin i karboplatin, poznati su po snažnom ototoksičnom dejstvu. Cisplatin, koji se često koristi u lečenju karcinoma testisa, jajnika, dojke i tumora glave i vrata, može da dovede do trajnog gubitka sluha. Rizik je veći kada se terapija zračenjem primenjuje u predelu glave ili vrata.

Do 60 odsto pacijenata lečenih cisplatinom razvije neki stepen oštećenja sluha. Istraživači trenutno ispituju načine da se rizik smanji prilagođavanjem doze ili učestalosti primene, bez ugrožavanja efikasnosti terapije.

Lekovi protiv bolova

Visoke doze uobičajenih analgetika, kao što su aspirin i nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL), poput ibuprofena i naproksena, koji se često koriste protiv bolova, upala i povišene temperature, dovode se u vezu sa tinitusom i gubitkom sluha.

Jedno veliko istraživanje pokazalo je da su žene mlađe od 60 godina koje su redovno uzimale umerene doze aspirina (325 mg ili više, šest do sedam puta nedeljno) imale 16 odsto veći rizik od razvoja tinitusa. Ova povezanost nije primećena kod niskih doza aspirina (100 mg ili manje). Česta upotreba NSAIL i paracetamola takođe je bila povezana sa skoro 20 odsto većim rizikom od tinitusa.

Druga studija je dugotrajnu upotrebu ovih lekova povezala sa povećanim rizikom od gubitka sluha, posebno kod muškaraca mlađih od 60 godina. U većini slučajeva, zujanje u ušima i promene sluha povlače se posle prestanka uzimanja leka. Ipak, potrebno je naglasiti da se ove neželjene reakcije najčešće javljaju posle dugotrajne primene visokih doza leka.

Antimalarijski lekovi

Lekovi poput hlorokina i kinina, koji se koriste za lečenje malarije i grčeva u nogama, mogu da izazovu reverzibilan gubitak sluha i tinitus. Jedna studija je pokazala da je 25 do 33 odsto osoba sa gubitkom sluha ranije koristilo neki od ovih lekova.

Hidroksihlorokin, koji se koristi u terapiji lupusa i reumatoidnog artritisa, ima sličnu hemijsku strukturu i sličan rizik. Dok se kod nekih osoba sluh oporavi nakon prestanka terapije, kod drugih može doći do trajnog oštećenja, naročito posle dugotrajne ili visokodozne upotrebe.

Osobe koje već imaju oštećenje sluha, boluju od bubrežnih bolesti ili imaju genetsku predispoziciju izložene su većem riziku, kao i pacijenti koji istovremeno uzimaju više ototoksičnih lekova. Deca i starije osobe mogu da budu posebno osetljive grupe.

Lekari napominju da u određenim situacijama, kao što su terapija karcinoma, sepse ili tuberkuloze, koristi ovih lekova prevazilaze moguće rizike. I pored toga, važno je da pacijent bude dobro informisan. Savetuje se da se zdravstveni radnik pita da li lek koji se uzima može da utiče na sluh ili ravnotežu. Takođe je bitno da se neželjene reakcije, kao što su zujanje u ušima, vrtoglavica ili prigušen sluh, odmah prijave.