Frontotemporalna demencija je pojam koji opisuje grupu neurodegenerativnih oboljenja mozga. Kod ove vrste demencije stradaju ćelije i u frontalnom i temporalnom moždanom režnju. Primarna progresivna afazija je jedna vrsta frontotemporalne demencije.
Šta je primarna progresivna afazija, sličnosti i razlike u odnosu na frontotemporalnu demenciju
Primarna progresivna afazija spada u retka oboljenja neurološkog sistema. U najkraćem i najpreciznijem opisu, reč je o bolesti koja rezultira smanjenjem sposobnosti govora. Kao i frontotemporalnu demenciju, izazivaju je degenerativne promene u frontalnom i/ili temporalnom režnju mozga.
Kada neko oboli od primarne progresivne afazije dolazi do poteškoća u izražavanju misli, njihovom toku, kao i sporosti u iznalaženju adekvatnih reči i izraza. Pacijenti imaju i probleme u razumevanju, izražavanju misli i izgovoru reči.
Primarna progresivna afazija, anksioznost i frontotemporalna demencija
Osobe sa primarnom progresivnom afazijom mogu da razviju spektar simptoma povezanih sa poremećenim govorom. Uglavnom se u početku pojavljuju sporadično i postepeno, ali se protokom vremena intenziviraju.
Kako su često iznenadni i kratkotrajni, mogu da zavaraju i pomešaju se da nekim drugim stanjima ili uzrocima. Zbog toga se često pripisuju psihološkim problemima, umoru, stresu ili anksioznosti.
Koji su simptomi vida demencije poznatog kao progresivna primarna afazija
Simptomi primarne progresivne afazije mogu da se razlikuju od čoveka do čoveka. Njihov intenzitet i ispoljavanje zavise od toga koji deo mozga, odnosno centra za govornu funkiciju je pogođen. Takođe, mogu da se jave pojedinačno ili u kombinaciji. Najčešći simptomi primarne progresivne afazije su:
- pauze ili zastajkivanje u govoru
- generalno usporen govor
- značajno umanjena upotreba govora
- neodlučnost i oklevanje u pronalaženju reči, izraza i rečenica
- izgovaranjeili pisanje rečenica sa ispreturanim redom reči
- pogrešno izgovorene reči (potpuno drugačiji smisao)
- izgovaranje nerazumljivih reči
- problemi u praćenju i razumevanju razgovoru
- nemogućnost izgovaranja ili razumevanja sasvim jednostavnih reči
- zaboravljanje naziva poznatih stvari i imena ljudi
- poteškoće u čitanju, spelovanju, izgovaranju i pisnaju slogova i reči
- problemi pri računskim operacijama.
Šta je semantička demencija
Kod pojedinih pacijenata, afazija se pojavi i ostane jedini simptom demencije. To može da potraje čak i 10 godina. Međutim, kod drugih osoba, uz sve navedene probleme dolazi i do ozbiljnjjih kognitivnih oštećenja i deficita u vremenskom periodu od nekoliko godina.
Semantička demencija je vrsta primarne progresivne afazije. Strada leva strana mozga, odnosno levi frontalni ili temporalni režanj. Tada se sposobnost razumevanja reči progresivno kvari i gubi. Zanimljivo je da je govor sam po sebi mehanički nepromenjen, zapravo tečan je, ali je ono što se izgovara lišeno smisla.
U slučaju da je više pogođena desna strana mozga, dolazi do progresivne anomije (nemogućnost imenovanja, odnosno nazivanja stvari ili predmeta adekvatnim imenom) i prosopagnozije (nemogućnosti prepoznavanja poznatih osoba). Pojedini pacijenti sa semantičkom demencijom imaju Alchajmerovu bolest kao dijagnostikovani oblik demencije.
Po čemu je još karakteristična frontotemporalna demencija i kako se dijagnostikuje
Frontotemporalna demencija (FTD) je ređa od drugih oblika demencije (od 10-20 odsto). Kod ovog oblika česte su dramatične promene ličnosti. Oboleli često imaju socijalno neprikladno ponašanje, skloni su ekspresivnim reakcijama zbog pojačane impulsivnosti. Emotivno su izmešteni.
Drugi, za razliku od njih, imaju potpuno poremećeno funkcionisanje u govoru i korišćenju jezika. Frontotemporalna demencija je bolest progresivnog toka i napredovanje simptoma je, nažalost, očekivano i logično.
Veliki problemi u uznapredovaloj fazi bolesti
Uznapredovala faza bolesti, posebno ako su u pitanju stariji pacijenti, veliki su izazov i problem za porodice koje o njima brinu, ali i za zdravstveni sistem, Naime, zbog pogoršanog rasuđivanja ali i mogućnosti izražavanja, na teret porodice (staratelja) padne i nezahvalna uloga da lice smesti u ustanovu odgovarajućeg tipa.
Takođe, treba imati u vidu i to da će s vremenom njihove odluke, želje i potrebe biti teško izražavane, a briga o stvarima poput finansija i potpuno nemoguća. Oni praktično postanu osobe bez mogućnosti da o sebi brinu i donose odluke, pa bi o prenošenju prava za odlučivanje u svim stvarima vezanim za funkcionisanje trebalo u dogovoru sa njima doneti na vreme, odnosno pre nego što simptomi eskaliraju.
