Foto: Shutterstock
Roditelj treba da proceni kada je dete zrelo, odnosno dovoljno odgovorno, da može da koristi mobilni telefon Foto: Shutterstock
Odrastanje dece u doba tehnološke revolucije i modernog digitalnog vremena diktira neminovnost prisustva mobilnih telefona u njihovim životima. Ali, tu počinju i dileme – kada su dovoljno zreli za primenu mobilnih telefona, da li će postati robovi male tehnološke spravice koja ih odvodi od zdravijeg odrastanja?
Da upotreba mobilnih telefona u najranijem detinjstvu šteti razvoju deteta potvrđuje za eKliniku Maja Antonić, dečji psihoterapeut, koja savetuje roditelje kako da pomognu deci na da pravilan način počnu da koriste mobilni telefon.
Mališani su od najranijeg uzrasta okruženi telefonima, vide ih u posedu roditelja i drugih ljudi. Nesvesno, i sami roditelji utiču na decu kada ih fotografišu, snimaju, više puta ponavljaju postupke do idealne fotografije ili snimka, i time ih na još jedan način primamljuju da i oni požele da koriste tu čarobnu, svetleću spravu koja menja boje, zvuke, pravi fotografije, preko koje može da se razgovara sa ljudima koji nisu tu, sa opravdanim pitanjem: Ako to mogu da koriste mama i tata, zašto ne mogu i ja?
– Ako odvojimo interesovanje dece za telefone ne u funkcionalnom smislu kao aparata za komunikaciju već sredstva za gledanje crtaća, pesmica i sličnih sadržaja, deca, čim počnu da sede već pokazuju interesovanje za mobilni ako im je u vidokrugu – roditelji ih animiraju tako da im sami daju mobilne telefone što je izuzetno pogrešno – kaže za portal eKlinika Maja Antonić, dečji psihoterapeut.
Kod dece su u najranijem uzrastu za celokupan pravilan kognitivni razvoj, kao i razvoj govora i motorike najvažniji kontakti i interakacija, komunikacija u smislu traženja da vam dete nešto doda, pokaže šta je, odgovori šta je ili gde je.
– Kada dete stavimo ispred ekrana ili mu damo mobilni aparat interakcije nema, pravac je jednosmeran u smislu pružanja informacija što vizuelnih što auditivnih. Naročito je štetno izlaganje ekranima u večernjim satima ili pred spavanje jer to pobuđuje dodatni rad mozga, podstiče ga na viši stepen aktivnosti u praćenju zvuka i slike što ima za posledicu da se dete teže i duže uspavljuje. Takođe, i kvalitet sna može biti lošiji – kaže psihoterapeut.
U stručnoj javnosti i dalje se vode polemike o tome u kom uzrastu je dete zrelo da poseduje ili aktivno koristi mobilni telefon.
– Niko ne može da vam kaže pouzdano koja je to tačno brojka i da li je dete sa sedam, osam ili 12 godina spremno za odgovorno korišćenje mobilnog telefona. Veoma je bitno da se dete uči tome šta sve nosi korišćenje mobilnih telefona i adekvatno pripremi za trenutak posedovanja i aktivne primene. Taj proces ne bi trebalo da se razlikuje od onog kao što je prelazak ulice, recimo, stava da dete ne sme da razgovara sa strancima, da ne prihvata poklone od nepoznatih ljudi… Istu stvar treba primeniti i na pripremu i učenje deteta kako se mobilni adekvatno koristi, koje su prednosti, a koje moguće posledice – objašnjava Antonić.
Decu treba učiti prvenstveno odgovornosti, kaže naša sagovornica, i to je nešto što je važno u svakom životnom segmentu a stadijumi razvijenosti te osobine su individualni i ne mogu se vezivati za konkretnu uzrasnu dob. Takođe, razlike su i u tome da li deca umeju da vrednuju to što su roditelji možda uz velika odricanja odvojili novac za neku tako skupu stvar, da li se prema njoj odnose pažljivo, da li je čuvaju, da li imaju razvijenu svest o racionalnom korišćenju u smislu pravljenja računa i slično. Ove pripreme su najvažniji deo odluke i najidealnije bi uz roditeljsku procenu trebalo da odrede momenat kada bi dete, uz objektivne i racionalne razloge za nabavku mobilnog aparata, trebalo da postane vlasnik i aktivni korisnik.
Ne samo u našem društvenom miljeu dosta toga se vezuje za neke društveno propisane norme, očekivanja i uticaj okruženja. Roditelj može da bude jedinka koja odluči da zbog štetnih uticaja i rizika detetu jednostavno ne želi da kupi mobilni telefon, a onda dete ode u svoju vršnjačku grupu, biva izopšteno, dođe kući, plače i oseća se loše jer jedino ono nema mobilni, a sva ostala deca imaju, pa se tako otvori novi problem.
– Moja preporuka je da dete do škole ne bi trebalo da poseduje mobilni telefon. Takođe, treba praviti razliku u slučaju kada se detetu mobilni telefon daje, da to bude povremeno, da pogleda neke sadržaje, da popriča sa bakom, dekom, korišćenjem video poziva komunicira sa osobama koje su daleko i slično. To jesu prednosti novih komunikacija i iz kao takvih dete ne možemo i ne treba da isključimo. U zavisnosti od toga o kom uzrastu govorimo različite su i potrebe: javljanje ako je dete duže van kuće, ako postoje dodatne školske i druge aktivnosti, igra sa vršnjacima… Ukoliko su roditelji zabrinuti za bezbednost deteta, postoje smart satovi koji mogu da pomognu u slučaju da procenjuju da još uvek nije vreme za nabavku mobilnog telefona – dodaje Antonić.
I u ovom važnom pitanju neminovno se ističe značaj roditeljske uloge u pravilnoj proceni zrelosti i odgovornosti, snaga porodice, poverenje, sloboda komunikacije između članova porodice, mogućnost da dete može otvoreno da kaže ono što misli i oseća, šta ga muči ili plaši. Poverenje je i odlučujući korak u zaštiti dece od neželjenih pojava kojima mogu biti izložena u aktivnom korišćenju lako dostupnih sadržaja putem mobilnih telefona, interneta i aplikacija.