Da li je vam je dete razmaženo ili mu je samo teško da prihvati granice?

Kada dete burno reaguje na zabranu ili stalno traži pažnju, odrasli ga često nazivaju razmaženim. Iza takvog ponašanja mogu da stoje uzrast, umor, potreba za bliskošću ili teškoća da se nosi sa razočaranjem. Psihološki pristup pomaže roditeljima da razumeju šta se dešava i postave granice bez posramljivanja deteta.

Šta zapravo znači kada kažemo da je dete razmaženo

„Razmaženo dete“ je svakodnevni izraz, a ne stručna dijagnoza. Njime se obično opisuju česti zahtevi, burne reakcije na odbijanje ili očekivanje da odrasli odmah ispune želju. Takva oznaka, međutim, ne govori nam zbog čega se dete tako ponaša.

Mlađe dete tek uči da čeka, deli i podnese razočaranje. Njegov protest zato ne treba tumačiti na isti način kao ponašanje starijeg deteta koje je već usvojilo ta pravila. Važno je da očekivanja uskladimo sa uzrastom i mogućnostima deteta. Roditeljima više može da pomogne pitanje šta se dogodilo neposredno pre ispada. Dete je možda umorno, gladno, uznemireno ili nije razumelo šta se od njega očekuje. Kada prepoznamo okolnosti, lakše biramo odgovor koji istovremeno pruža podršku i čuva granicu.

Kako dete uči da podnese reč „ne“?

Granice detetu pokazuju šta sme da radi i šta može da očekuje od odraslih. Kada su pravila jasna i dosledna, svakodnevne situacije postaju predvidljivije. Ipak, čak i uz dobro postavljena pravila, dete ponekad može da bude ljuto ili razočarano. Roditelj može da prizna osećanje, a da ne promeni odluku. Rečenica „Vidim da si ljut jer sada ne možemo da kupimo igračku“ imenuje ono što dete oseća. Mirno ponovljena granica zatim mu pomaže da razume šta će se dogoditi.

To ne znači da svaki protest treba da dobije dugo objašnjenje ili pregovore. Kratka poruka, smiren ton i vreme za oporavak često su primereniji trenutku u kojem su emocije jake. Razgovor o tome šta dete može sledeći put da uradi lakši je kada se svi smire.

Kada pažnja odraslih utiče na ponašanje?

Deca obraćaju pažnju na to šta se dešava posle njihovih postupaka. Ako odrasli primete samo viku, a miran zahtev prođe nezapaženo, dete može češće da koristi glasniji način da privuče pažnju. Zato je korisno da roditelj primeti i pohvali konkretno ponašanje koje želi češće da vidi. Pohvala može da bude jednostavna i određena. „Sačekao si da završim razgovor, hvala ti“ jasnije opisuje poželjno ponašanje od opšteg „Bravo“. Detetu tako postaje razumljivije šta je uspelo da uradi.

Zajedničko vreme takođe ne mora da bude nagrada koju dete dobija tek posle problema. Kratak, redovan period igre ili razgovora može da ojača odnos sa roditeljem. Pažnja i granice najbolje funkcionišu kada su obe deo svakodnevice.

Mogu li roditelji da promene ustaljeni obrazac?

Promena počinje od malog broja pravila koja svi odrasli u porodici mogu dosledno da primenjuju. Detetu treba unapred reći šta se od njega očekuje i šta će uslediti ako pravilo prekrši. Pravila treba prilagoditi njegovom uzrastu, a posledice ne treba da uključuju ponižavanje ili fizičko kažnjavanje.

U jednoj randomizovanoj kliničkoj studiji programa za roditelje istraživači su pratili porodice male dece sa izraženim teškoćama u ponašanju. Program je učio roditelje praktičnim načinima da odgovore na ponašanje dece i izgrade odnos sa njima. Takva istraživanja pokazuju da roditeljske veštine mogu da se uče, ali njihov cilj nije da dete nikada više ne protestuje.

Odraslima je ponekad najteže da ostanu dosledni kada su iscrpljeni ili kada dete negoduje pred drugima. Korisno je da unapred dogovore nekoliko kratkih odgovora za situacije koje se često ponavljaju. Ako jedan pokušaj ne uspe, to ne znači da treba odustati od pravila ili okriviti dete.

Zašto poređenje sa drugom decom ne pomaže

Deca ne razvijaju strpljenje i sposobnost da upravljaju emocijama istim tempom. Ono što jedno dete već može mirno da prihvati, drugom još predstavlja veliki izazov. Poređenje sa bratom, sestrom ili vršnjacima zato roditelju ne govori mnogo o tome kakva podrška njegovom detetu treba.

Rečenice poput „Vidi kako se druga deca ponašaju“ mogu da pojačaju stid, a da ne objasne poželjno ponašanje. Korisnije je da odrasli kažu šta tačno očekuju u konkretnoj situaciji. Na primer, dete može da čuje: „Sačekaj da završim razgovor, pa ću te saslušati.“ Napredak se lakše vidi kada ponašanje deteta uporedimo sa njegovim ranijim ponašanjem. Možda još negoduje kada čuje „ne“, ali sada uspeva da se smiri brže ili da zatraži pomoć rečima. Takve male promene zaslužuju pažnju, jer se samokontrola razvija postepeno.

Kada je vreme za stručnu podršku?

Ako su ispadi veoma česti, dugo traju ili ozbiljno remete život kod kuće, u vrtiću ili školi, vredi potražiti savet. Isto važi ako dete povređuje sebe ili druge, ili ako se ponašanje naglo promenilo. Pedijatar može da pomogne porodici da proceni da li je potrebna dodatna podrška.

Razgovor sa stručnjakom može da otkrije teškoće koje se ne vide iza oznake „razmaženost“. Nekoj deci je potrebna pomoć sa govorom, pažnjom, snom ili nošenjem sa snažnim emocijama. Stručna procena ne služi tome da se pronađe krivac, već da dete i roditelji dobiju odgovarajuću pomoć.

Dete može da bude voljeno i u isto vreme da čuje „ne“. Toplina mu daje sigurnost, a jasna granica priliku da postepeno razvija strpljenje i samostalnost. Kada umesto etikete posmatramo ponašanje i okolnosti, lakše je da reagujemo na ono što je detetu zaista potrebno.

(eKlinika.rs)