Marija Petronijević iz Leskovca je svojom mukom ujedinila Srbiju u empatiji i nadi, ali i učinila čudo na terenu širenja svesti o lečenju leukemije matičnim ćelijama. Mnogo je onih koji su tek zahvaljujući njenom slučaju saznali da jednim običnim davanjem krvi nekome ko boluje od hematoloških maligniteta mogu doslovno da daruju novi život.
Leukemija je izlečiva, i vi možete da pomognete nekome
Pojedinci, udruženja, mediji, društvene mreže… Ne zna se ko je dao veći doprinos da se o Mariji, majci dve devojčice i medicinskoj sestri čuje. Nije to ni važno. Važno je da je u grčevitom traganju za Marijinim podudarnim davaocem matičnih ćelija hematopoeze Srbija „stavila prst na čelo“ i shvatila da je jedini način da Marija živi transplantacija kostne srži matičnim ćelijama. Ništa drugo.
Podigle su se čak i manje sredine, koje je po pravilu teško animirati čak i kada postoje informacije. To je u ovom slučaju posebno značajno jer je šansa za pronalaženje podudarnog davaoca najveća na teritoriji podneblja odakle je obolela osoba.
Nažalost, nijedan za sada uzeti uzorak ne odgovara Mariji koja boluje od akutne leukemije, ali će svi ti ljudi ostati u bazi nacionalnog Registra davalaca matičnih ćelija hematopoeze i danas-sutra možda dočekati poruku: „Potencijalni ste podudarni davalac, možete nekome spasiti život“.
Peđino obećanje Mariji: Zašto ne smemo da stanemo
Pošteno je reći da bi ovakav udar bio nemoguć bez beskompromisnog, nesebičnog zalaganja udruženja „Leuka“, Predraga Slijepčevića i Jelene Ivanović, njegove desne ruke. Peđa Leuka se sa leukemijom borio i izborio 4 puta i po tome ušao u rubrike „Verovali ili ne“ u svetskim okvirima. Sada ga više prepoznaju po nadimku nego po imenu i prezimenu. On najbolje zna koliko je takva borba neizvesna i da se često vodi iz pozicije potpunog autsajdera. Ozbiljan je čovek, svestan težine odgovornosti kada izgovori nešto izgovori.
Ovog puta je rekao: „Obećao sam Mariji da će živeti“.
Podigao je buru prvom objavom na Fejsbuk profilu „Leuke“ i bez rukavica i zadrške rekao istinu, za koji mnogi nisu imali želudac. Glasila je otprilike ovako: da Marija Petronijević umire, da ima malo vremena… Iz objave koju je samo sa zvaničnog „Leukinog“ profila podelilo više od 12.000 ljudi vrištalo je: ako se ne pokrenemo, svi ćemo na neki način biti odgovorni jer smo možda mogli da uradimo sve, a nismo uradili ništa.
„Upalilo“ je, jer mi smo kao narod najjači i najsložniji kada se mora, kad nas pribiju uza zid, kada je stvarno pitanje života i smrti, što je Marijin slučaj.
Da li se čuda dešavaju? Neka se ponovo spremi Leskovac ali i Vranje, krv se može dati i širom Srbije…
Desilo se čudo koje traje, ali još nije gotovo, naprotiv… Od početka akcije, više od 2.500 osoba koje ispunjavaju određene uslove o kojima se možete upoznati na sajtu nacionalnog Registra, dalo je uzorak krvi širom Srbije u želji i nadi da su Marijin spas, Marijin lek. Od toga, čak 2091 uzorak u njenom Leskovcu. Čudo je, nego šta je.
Samo delić aktivista „Leuke“, dobrovoljaca, volontera, osoblje nacionalalnog Registra, potrencijalnih davalaca matičnih ćelija u Leskovcu prošle sedmice Foto: Udruženje „Leuka“
Mi Peđi verujemo! U ovoj Marijinoj borbi pobeda je moguća, a kako stoje stvari, Peđi veruje i cela Srbija. Zato sada ne sme da se stane jer Marija, njen suprug Marko i ćerkice Una i Danka imaju samo nas. Nove akcije prikupljanja uzoraka krvi i traženja Marijinog podudarnog davaoca organizuju se u Leskovcu 20. i 21. juna, a u Vranju takođe 21. juna (Kulturni centar „Okce“).
– Ako niste blizu Leskovca, ni to nije problem. Uzorak se može dati svakog dana u Institutu za transfuziju krvi Srbije (Beograd, Svetog Save 39), Službi za transfuziju krvi KBC Zemun, Zavodima za transfuziju krvi Niš, Novi Sad, Kragujevac, Subotica i Užice, kao i na terenima gde god da su ekipe za dobrovoljno davanje krvi. Ne može se znati ko je podudaran sa Marijom. Neko jeste, ko – ne znamo. Znamo da je najveća verovatnoća da se podudaran davalac nađe u Srbiji. Znamo i sledeće: nije važno koja si krvna grupa, nije važno kog si pola, ako imaš od 18 do 45 godina, možda si ti taj. Ustani i kreni, otiđi na neko od gore navedenih mesta, daj uzorak. Ustani i kreni. Budi Marijin lek. Budi Marijin život! – napisao je Peđa pre 20 dana i pokrenuo lavinu.
Marija za eKlinika portal iz bolnice: Dobro sam, verujem da ću uskoro biti sa decom, suprugom, porodicom…
Priznajem, sa strahom sam pozvala Mariju iako sam imala dogovor sa Peđom i njenim suprugom Markom da se čujemo i još jednom pozovemo ljude da se odazovu u što većem broju. Odmah je odgovorila na poruke i rekla da možemo da se čujemo kad hoću. A onda sam se postidela svog straha, jer sam mogla i putem telefonske veze da osetim talas njene pozitivne energije, osmeh, volju za životom, nadu:
– Što se mene same tiče, ja sam dobro. Uspela sam da napravim neki gard i da ne dozvolim da me bilo šta poljulja i dotiče. Tu sam, u bolnici, sa ciljem da mi bude bolje. Stotinu i više stepenika deli me od dece, supruga, porodice, a ja dnevno mogu da pređem samo dva… Idem polako, ali to je realnost. Moje mentalno i fizičko stanje su u neskladu. Nemam snage, ali okej… To je sada tako. Nemam strah za sebe. Više se brinem za Danku – osmeh nestaje, a njen glas boji zabrinutost.
Jer, velika briga najčešće ne ide sama. Marija i pored svega nije zabrinuta za sebe već za ćerkicu Danku. Ona će od danas sa tatom Markom ponovo biti u Univerzitetskoj dečjoj klinici „Tiršova“ zbog sumnje na mišićnu distrofiju i potrebe za dodatnom dijagnostikom (biopsija mišića). Konstatuje da je i jedan dan u bolnici trauma za dete, pa se obe pitamo: gde su granice ljudskog trpljenja i ko je taj ko može da izmeri našu snagu kada nam se nebo sruči na glavu?
Petronijevići: Hrabrost, nada, vera Foto: Marija Petronijević/privatna arhiva
„Puno mi je srce što ne pomažemo samo meni, kao medicinskoj sestri to mi je dužnost“
Marija i njen suprug Marko su pokušali da zaštite decu. Priča mi, međutim, da je starija ćerkica videla na televiziji prilog i da je tužna jer je čula da „mama ima dve leukemije“.
– Kažem joj, nemoj ljubavi tako, vidiš kako se ja dobro osećam. Lepo pričam sa tobom, smejem se… Ja jesam u bolnici, ali to je kao kad se ti razboliš i piješ sedam dana neke lekove, eto, isto je, samo mama mora da bude u bolnici duže, mesec dana. Pitala me je i zašto se onda sve te akcije prave, kažem da pomognemo drugoj deci; pita zašto ja pomažem kad sam bolesna. Zato što sam ja medicinska sestra, to je humanost, objasnim, i tako je malo ohrabrim… Bez obzira na sve, puno mi je srce zato što se sada ne pomaže samo meni da nađem donora. Možda ovo pomogne nekoj drugoj bolesnoj deci i ljudima – kaže Marija Petronijević.
Leskovac u redovima za davanje uzoraka krvi, svi se nadaju da će i sutra i prekosutra biti tako Foto: Udruženje „Leuka“
Marijin suprug Marko: Znam koliko joj znači što su ljudi pokazali empatiju, bez pomoći ne bih uspeo
Marko Petronijević na pitanje odakle mu snaga za sve što je njihovu porodicu pogodilo odgovara ljudski:
– Iskreno, i nemam neku snagu trenutno, ali uz pomoć moje majke Gordane sve ide lakše. Udruženje „Leuka“ mi je od samog starta pomoglo da kroz sve prođem sa manje stresa. Pomirio sa tim da će borba trajati duži vremenski period. Znam da će sve ovo proći. Siguran sam da će se sve dobro završiti. Prema deci se ponašam kao da se nije ništa desilo i da nemamo nikakvih problema. Znaju da im je mama bolesna i da mora duže vreme da bude van kuće. O težini bolesti ne znaju ništa. Imam veliku pomoć od roditelja čija deca idu sa Unom (starijom ćerkom) u razred a zajedno treniraju plivanje. Preuzimaju mi dete, vode i dovode sa treninga, što mi mnogo znači. Ja ne bih mogao sada sve to da ispratim – kaže Marijin suprug za eKlinika portal. Prija mu i što se cela Srbija digla da pomogne Mariji, pre svega što zna koliko je to za nju značajno.
Možemo li, smemo li da izneverimo i njihove devojčice i njih dvoje?
Još jedan podsetnik: nove akcije prikupljanja uzoraka krvi organizuju se u Leskovcu 20. i 21. juna, u Vranju takođe 21. juna (Kulturni centar „Okce“).
Sta te kosta da das krv na analizu? Nije tesko! Osim Leskovca, Vranja i Pirota i svi srbi raseljeni sa Kosova su Marijine genetske komsije jer veliki deo leskovcana je u toku vekova doseljen sa Kosova.