Muškarci ređe traže psihološku pomoć u odnosu na žene, zbog toga često i pate više jer kriju svoja osećanja Foto: Shutterstock
Činilo se da je sagovornik eKlinika portala uradio sve kako treba, barem po društvenim normama: završio fakultet, zaposlio se, oženio… Depresija tu, makar gledano sa strane, nije imala „šta da traži“… Međutim, nije redak slučaj da za ljude koji imaju ozbiljan problem – što depresija jeste, neoprezno sudimo komentarima poput „šta joj/mu fali, sve ima“, ne sanjajući o tamnim lavirintima u kojima su se neke duše zaglavile.
Milan B. (47) iz Beograda ostavljao je na sve utisak nasmejanog, vaspitanog čoveka spremnog da pomogne i znanom i neznanom. Svog jedinca majka Dragica je još kao dečačića učila empatiji, posebno prema nemoćnim bićima (deci, životinjama). Sa ocem nikada nije bilo blizak, poverava nam se, ali ga je, kaže, poštovao. Otac čak nije bio ni previše strog prema njemu (iako po zanimanju vojno lice), ali nije bilo ni nežnosti. Tek decenije kasnije Milan shvata da je nedostatak očinske figure kao podrške verovatno veliki deo njegovog problema, koji je u jednom trenutku eskalirao.
Otac ga nikada nije pohvalio, pomazio po glavi, zagrlio „muški“. Sve što je uradio dobro, podrazumevalo se. Bar je tako dečak, kasnije student ekonomije, doživljavao odnos tate i sina.
Upisao je fakultet, diplomirao u roku. Roditelji su se odselili u vikendicu dalje od Beograda, a Milan je porodični stan sredio „momački“, po svojoj želji. Nedugo po solidnom zaposlenju u jednoj poznatoj velikoj kompaniji, na proslavi kod prijatelja je upoznao Jelicu.
– Zaljubili smo se. Svi su za našu priču govorili da je pomalo u klišeu. Jednostavno, „kliknuli“ smo bez obzira na velike razlike u imovinskom statusu jer njena porodica poseduje moćnu, uspešnu firmu. Jelici tada ništa nije bilo važno osim da budemo zajedno. Da budem iskren, pritisak da mogu i moram više mi niko nije nametnuo. Sam sam to sebi napravio. Jelica nije tražila ništa sem onoga što smo imali, a imali smo sasvim dovoljno. Pitao sam je da li je srećna. Da li ima sve što želi, da li bi bila srećnija da se udala za nekog drugog? Smejala se i čudila, a mene je to stvarno mučilo. Počeli smo da razgovaramo o deci i mislim da je baš tada kod mene i počeo da se javlja osećaj malodušnosti i praznine – iskren je Milan.
– Nisam ni znao šta je to što mi fali, zašto sam nezadovoljan kad imam sve. U međuvremenu mi je preminula majka. To je bio strašan udarac za mene. Počeo sam da se osamljujem i sve češće besciljno gledam u jednu tačku. Nokti su mi bili izgrickani do krvi. Na poslu još uvek fingirao da je sve u redu. Jelica je bila uz mene, ali između nas se polako podizao nevidljivi zid. Pokušavala je da priča sa mnom, plakala. Pitala da li hoću da nađe nekoga da sa mnom porazgovara, stručnjaka. Molila me je, a ja sam odbio, naravno. Još je samo trebalo tako da se obrukam pred njenim roditeljima, da sazna i moj otac, kolege i prijatelji? Sada žalim, jer da sam se tada javio možda bismo sačuvali jedno drugo. Nije nam išlo sa detetom, pa smo posetili lekara. Sve je bilo u redu i sa mnom i sa njom, ali jednostavno, gotovo dve godine nije bilo trudnoće – priseća se ovaj emotivni čovek u razgovoru za naš portal.
Prepispitivanja i pitanja su bila sve češća.
Da li sam mogao da nađem bolji posao? Da doktoriram? Jesam li bio dovoljno dobar sin? Nisam sposoban da postanem otac, a da jesam, dete bi nam već imalo godinu dana. Zašto nisam kupio veći auto, trebaće nam za decu?
Konačno, jednog jutra kada je ušao u kupatilo da se spremi za posao, rešio je da se vrati u krevet. Javio je na posao da je bolestan. Jelici je rekao da je bolje ide kod roditelja, a da je njemu potrebno vreme da se sredi.
U krevetu je ostao osam dana. Nije se ni kupao. Hranu je poručivao, stan je bio u neredu. Prijateljima nije odgovarao na poruke i pozive. Nije ni Jelici. Naterao se nekako da ustane, obrije se i okupa, da bi otišao do porodičnog advokata. Slagao je da ga je žena prevarila i podneo zahtev za sporazumni razvod braka. Otvorio je bolovanje, a nekoliko dana kasnije advokat mu je javio da je Jelica potpisala zahtev za razvod. Videli su se još samo jednom na sudu nešto kasnije. Čuo je da se brzo odselila u drugi grad.
– Uspeo sam nekako da se pridignem i vratim na posao. Malo sam se „dozvao pameti“ i ponekad čak imao utisak da imam snage da krenem iz početka. I dalje mi nije padalo na pamet da tražim pomoć. Učlanio sam u neke grupe preko društvenih mreža u kojima su ljudi sa psihičkim smetnjama razmenjivali iskustva. Tu sam se zbližio sa nekoliko osoba, među kojima je bila i N (ispoštovaćemo želju sagovornika da ovo bude sve od podataka). N. se lečila od depresije od druge godine fakulteta, nekih 15 godina ukupno. Bili smo zajedno tri godine. Veza je bila burna, ali ne bih o njoj detaljno govorio. Sa jedne strane mi je pomogla da se trgnem. Sa druge, njena lečena i moja nelečena depresija izvukle su iz mene i ono najbolje i ono najgore. Prekidali smo nekoliko puta. Već sam uveliko pio i ponekad imao nalete besa. Žao mi je zbog svega lošeg što su ljudi oko mene doživeli. Bio sam bolestan, veoma bolestan čovek koji se nije lečio – sa suzama u očima priča Milan.
Noć raskida sa N. doneo je i konačnu prekretnicu, kada je zbog mešanja alkohola i tableta završio na ispiranju želuca i, kako se to „papirima“ piše – pokušajem samoubistva. Život mu je spasila upravo N. Hospitalizovan je u najvećoj prestoničkoj psihijatrijskoj ustanovi i zadržan duže od dva meseca. Konačno, i na papiru dobio dijagnozu teške depresije, uz još nekoliko.
– Glavni preokret u mom oporavku nije bio trenutak već proces, koji se desio tek posle godinu dana od te noći. Ogromnu važnost imalo i pronalaženje odgovarajućeg terapeuta. Vodilo me je troje lekara. Sa dvoje nisam bio „srećan“, nismo se razumeli dobro. Onda je jedan od njih u meni pronašao pravu „žicu“ i shvatio sam da ja stvarno želim da se lečim i izlečim. Da postoji svetlo i u najcrnjem tunelu. Ono što me je izvuklo iz najmračnijeg perioda bilo je postavljanje jasnog cilja do koga sam došao sa psihijatrom. On je u meni probudio želju da opet živim, sa dobrim navikama u ishrani i uz fizičku aktivnost. Danas sam stabilan najviše zahvaljujući tome i redovnoj terapiji. Uostalom, ne želim da ga razočaram – smeje se Milan B.
Naš sagovornik ne misli da se bitka sa depresijom ikada u potpunosti završava. Sada zna, kako kaže, da mora da radi na tome da bolje kontroliše reakcije na moguće „okidače“.
– Koliko god zvučalo kao kliše, nemojte odustajati od sebe. Tražite pomoć! Nema tu stida, za mnoge je pitanje opstanka. Kao i sve u životu (i radost i tuga), depresija je prolazna ako joj pristupite sa voljom i istrajete. Takođe, morate biti spremni na promene. Ja dugo na to nisam bio spreman. Ništa se ne menja ako niste spremni da se menjate. Kada je loše, sagledajte koja je to jedna stvar koju možete danas da uradite, a koja će vas pomeriti napred. Nakon što to postignete, koliko god izgledalo malo i nebitno, na primer uspeo sam da ustanem iz kreveta i spremim sebi da jedem, iskoristite taj zamah i nastavite sa većim koracima. Satisfakcija će biti ogromna – ispričao je Milan B. za eKlinika portal.