Kada bi svako od nas imao tu moć da pobedi svoj super-ego i da prizna šta je to što kod njega ne valja – svima bi bilo lakše, a svet bi bio podnošljivije mesto za život. Za početak, hajde da se saglasimo oko toga da smo gotovo svi zavisni od mobilnih telefona i da su te sprave postale crne kutije naših života. Digitalni detoks nam je neohodan. Svima!
Zašto sam se i pre izazova odlučila za digitalni detoks: U koje zamke svi bez razlike upadamo
Nisam rešila samo zbog ovog teksta da prva „bacim kamen“. U procesu duboke introspekcije, mučilo me je već neko vreme to što ne želim da mi ono što radim, mislim i planiram zavisi samo od mobilnog telefona ili računara, ali nisam uspevala da se oduprem. Budući da sam radno angažovana u svetu novinarstva, komunikacija i marketinga teška je to priča, ali i idealan alibi. Znate, meni se sve što radim dešava u internet okruženju, ne može to drugačije, moram da budem u toku... Posao, vesti, mama, prijatelji „cimaju“ za važno i nevažno, moram da znam šta se događa, možda je nešto hitno, možda je nešto važno…
Ovaj eksperiment svakako smatram prekretnicom potrebe očuvanja mentalnog zdravlja u globalnoj i lokalnoj ludnici i jednom od malih-velikih pobeda nad sobom, iako je to tek vrh ledenog brega. Znači – teško je, ali može se.
„Ne pokušavajte ovo sami kod kuće“: Nemamo svi iste kapacitete sa izazove
I još nešto važno: „Ne pokušavajte ovo sami kod kuće“! Postoje situacije kada je pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje neophodna. Različiti su kapaciteti i načini na koje se nosimo sa svakodnevnim iskušenjima i izazovima.
Treba reći i da psihoterapiju smatram normalnim delom lične zdravstvene i mentalne higijene, ali da ove događaje još nisam obradila sa svojim psihoterapeutom. Ne znam da li ću biti pohvaljena ili kritikovana zbog upotrebe alata koje mi daje u povremenom radu, koji za cilj ima unapređenje mentalnog zdravlja, lakši i lepši život.
Evo skraćene verzije mog iznuđenog projekta digitalnog detoksa, uz komentar neurologa prof. dr Aleksandre Pavlović. Zamolila sam je da ovaj proces „provuče“ kroz istraživanha, pa da uporedimo zaključke. Iako nauci treba vremena da se podaci zasnovani na dokazima prikupe i analiziraju, ja vam kao neko ko bez rezerve nauci veruje kažem: kada bacite mobilni bar na kratko osećaćete se oslobođeno. Kao da je neko oko vas odjednom popalio sva svetla, pa čujete i vidite ono što slepljenih ruku i očiju za mobilni apsolutno ne registrujete.
Kako bombardovanje vestima, notifikacijama i obaveštenjima utiče na naš mozak
– Upotreba digitalnih tehnologija je revolucionalizovala način na koji komuniciramo sa drugim ljudima, i postala sastavni deo našeg profesionalnog i privatnog života. Međutim, preterano korišćenje digitalnih medija i društvenih mreža negativno utiče na različite aspekte naših života, pa se tako povezuje sa izmenom pažnje i koncentracije, poremećajem sna, porastom problema mentalnog zdravlja, depresije i anksioznosti na prvom mestu, a naročito je štetna za mozak u razvoju – sve ono što u teoriji znamo potvrđuje i prof. dr Aleksandra Pavlović, specijalista neurologije.
Kao moj ravnopravni „partner“ u ovoj priči i glas struke, prof. dr Pavlović dodaje da preterana upotreba mobilnih uređaja i pored mnoštva slika, boja, zvuka, koji se obično brzo smenjuju, izlaže mozak jednoj zapravo prilično osiromašenoj stimulaciji, u odnosu na sve ono što se nalazi oko nas, u realnosti, odnosno u „offline“ svetu.
Kontrola uz digitalni detoks nam je neophodna: Zašto nauka spominje termin „digitalna demencija“
– Smatra se da se u neuronskim mrežama zaduženim za kontrolu socijalno-emocionalnog ponašanja i izvršne (egzekutivne) funkcije, događajaju izmene kod zloupotrebe digitalnih tehnologija, pa se čak nude dokazi o mogućim strukturnim promenama u sivoj masi mozga u regionima ključnim za kognitivnu i regulacije emocija. Stručnjaci danas predlažu i uvođenje novog koncepta „digitalne demencije“, koji opisuje moguću štetu po mozak, naročito u domenima pažnje i pamćenja, usled preteranog oslanjanja na digitalne tehnologije – upozorava sagovornica eKlinika portala.
(Glasno razmišljam: ovo je sigurno ono kad možemo da se setimo šta je bilo u trećem razredu osnovne škole, ali od tri broja možemo da ponovimo dva ili posle 20 sekundi ne možemo da se setimo šta smo pročitali).
Ako niste zabeležili mobilnim telefonom gde ste bili i stavili na mreže, niste ni bili Foto: Shutterstock
Zakasnila sam u samokontroli i pregorela od mobilnog: „Mjutovanje“ Viber grupa nije bilo dovoljno
Osećala sam već duži vremenski period nelagodu i nemir što toliko „visim“ ne samo na mrežama, već i na internetu. Zamaralo me je beskonačno kuckanje na Viber grupama koje sam sve češće „mjutovala“, gomilu poruka nisam ni otvarala, redovni posao uz telefon i računar mi je produbljivao anksioznost jer su mi bežali rokovi, pa sam onda to nadoknađivala noću. Iako sam „noćna ptica“, umor je uzimao danak. Mora da se spava! Turbulentni društveni događaji uzurpirali su prethodnih meseci najveći deo moje pažnje, vremena, pa i emocija.
Shvatila sam da se više sa neprekidnim skrolovanjem, slanjem i otvaranjem pristiglih sadržaja ne nosim dobro. Da me neke stvari, osobe i situacije koje dolaze iz ekrana potresaju i uznemiravaju i izvlače energiju. Da se uveče od toga osećam umorno, prazno, potpuno bezveze. A opet samo klikćem i skrolujem!
Bili su to simptomi klasičnog pregorevanja (burnout), o kome često čitam i slušam, budući da me zanimaju psihološke teme. Pored pisanja i priređivanja tekstova iz oblasti psihologije, ta saznanja često koristim da drugima dobronamerno savetujem (ružniji izraz za to je „solim pamet“) da to nikako ne smeju sebi da dozvole. Druge takođe savetujem da ne zanemaruju bilo kakve simptome koji utiču na svakodnevni život, a eto, kod sebe sam uradila upravo to. Međutim, jedan stresan događaj je ipak okinuo alarm za preživljavanje. „Uradila“ sam anamnezu i krenula da samostalno popravljam stvari.
Teška, ali neophodna odluka: Ljudi, ne šaljite mi ništa!
Bliske ljude sa kojima sam već mesecima neprekidno razmenjivala važne i nevažne sadržaje (uvek je više nevažnih i ponovljenih, naravno), obavestila sam da me ne zatrpavaju viralnim doskočicama, duhovitim ili neduhovitim mimovima, ostrašćenim političkim mobingom sa koje god strane naše polarizovane stvarnosti dolazio. Ako već znamo ko smo i šta mislimo, otkud nam potreba da to potvrđujemo neprekidnim udaranjem srca na lajk, lajka na srce, kako god…? Ovo bi trebalo da bude pitanje za sve…
Kako sam ekstrem po prirodi, moj detoks je išao dotle da, na primer, nisam znala pre desetak dana da je Brankov most blokiran. Shvatila sam to na povratku iz centra grada. I „crkla“ sam od smeha u razgovoru sa prijateljicom, ponosna na sebe što mi detoks dobro ide. Naravno, to je bio luksuz koji sam sticajem okolnosti u tom trenutku mogla sebi da priuštim, a imala sam i sreće.
Nisam nerealna i znam koliko je ovo teško sprovesti jer su nam kreatori stvarnosti uvalili mobilni kao sredstvo od vitalnog značaja u svakodnevnom funkcionisanju. No, jedno je ekstremno, a drugo umereno. Tu valjda svi padamo, to potvrđuje i nauka:
– Interesantno je da do sada publikovana literatura ističe da, mada pasionirani korisnici digitalnih tehnologija inicijalno strepe od ideje digitalnog detoksa, većina njih ovo iskustvo na kraju opisuje kao pozitivno i prijatno. Imajući u vidu da postoje i nesumnjive koristi od upotrebe digitalne tehnologije, kao i njenu sveprisutnost danas, verovatno je najkorisnije stalno raditi na balansu između takozvanog „života online“ i „života offline“ – kaže prof. dr Pavlović.
Strah da će nešto da nam promakne
Za dve nedelje sam pročitala dve knjige, imala dovoljno vremena da se pripremim za jedan zahtevan intervju, lakše ispunjavala dnevne obaveze, imala lufta za popodnevni penzionerski odmor, načela jedan projekat koji je uvek čekao jer „nemam kad“. I sve to samo zbog odluke da sebi ograničim vreme na društvenim mrežama!
Na vesti sam ulazila nekoliko puta dnevno, ali samo na headlines i videla da mi je to dovoljno da budem u toku. I ovako i u šetnji sam slušala isključivo muziku i podkaste „Dva i po psihijatra“, tragajući za novim zanimljivim temama i ličnim interesovanjima.
Pokušavala sam više puta da proverim „radi li“ čišćenje. Oslobađa li se prostor za povratak na intravensko trovanje i mogu li da primim informacije sa koje god strane? Odgovor mi se najpre nije svideo, a onda jeste, jer je samo potvrdio da sam pregorela i da je ovo što radim dobro. Kako bi nešto krenulo od određenih sadržaja uviđala sam da ne mogu, da me uznemirava. Želudac je govorio da gasim, pa sam to i činila.
Treba reći i da detoks od mreža nije bio stoprocentni. Ulazila sam dva, tri puta dnevno na nekoliko minuta da propratim samo važno u vezi sa poslom. No, to nije imalo nikakve veze sa onim celodnevnim kliktanjem i bespotrebnim refrešovanjem, koje nam je postalo uslovni refleks.
Shvatila sam: radimo to jer mislimo da će nešto da nam promakne, a zapravo – promiče nam sve.
Jao, šta ću sad, šta ako se nešto desi?
A onda je došao dan jednog važnog rođendana. Krenula sam na vreme, morala još nešto da obavim, a kako sam namerila da idem peške i prevozom do centra da bih šetala i rasteretila se saobraćajnog stresa i parkinga, izašla sam iz kuće u 13 časova. Ispred zgrade krenem da se pipam (to je onaj potez koji svi manično pravimo čim se maknemo negde a nije nam na vidiku) i shvatim da sam zaboravila telefon. Stojim nekoliko sekundi, razmišljam… i odlučujem da se ne vratim po njega.
Evo samo delića toga šta propuštamo i koje sve mehanizme pokrećemo hraneći svoju zavisnost, što sam uvidela na ličnom primeru. Konačno stigosmo i do izazova koji sam u stvari nesvesno prihvatila. Nisam sigurna doduše da bih ovako odreagovala da već nisam bila „spržena“ i da nisam sebi nametnula određeni režim poštede.
Prvo što sam pomislila pipajući se bilo je JAO – mama i posao. Šta ako se nešto desi?
Moj prethodni mozak bi već katapultirao noge uz stepenice, ali mozak na detoksu gasi požar ovako: ako mami ili psu pozli, bez kola sam svakako, trebalo bi mi do njih minimum 30-40 minuta. Ako se nešto desi sa poslom, neko će da odreaguje kad vidi da me nema. Ako obznane da su našli lek za rak ili krene neka nova zaraza, uskočiće koleginice sa portala. Ako nešto zagužva sa drugim dogovorima, izviniću se i reći da sam zaboravila telefon. Zar je to tako strašno? Šta da mi je jednostavno – crk’o?
Ako znamo ko smo, zašto nam je potreban lajk? Foto: Shutterstock
Šta sve možeš da vidiš oko sebe ako ne piljiš u ekran
Mozak ide dalje. Za šta će mi još mobilni? Super-ego vrišti: kako ću da pratim da li mi se čita (meni) važan tekst koji sam objavila tog dana i da li mi lupaju lajkove? Pa dobro, smirujem ga nekako, videću kad se vratim kući. Prevoz je besplatan i ne treba mi za sms, to mi sad odgovara… Kako ću da fotkam hranu i nas za mreže? Fotkaće neko drugi, i tako ne odlepljuju prste od telefona. A šta ću da radim u prevozu? ‘aj’, videću.
Na stanici kod starog Merkatora čekam bus i gledam ljude. Ne gledaju svi u telefone, ali većina da. Gledam na onoj tabli kad dolazi 83, konstatujem da su te table kad rade baš super. Međušpic je (ako to uopšte postoji), pa nije velika gužva. Posmatram svet oko sebe jer nemam kad to da radim inače – ili sam u kolima pa kuckam na semaforu, ili idem peške i skrolujem rizikujući da skršim svoje osteopenične koske. Evo mog busa. Ulazim, sedam, smeškam se, nešto mi lepo.
U autobusu bez mobilnog
Posmatram ljude, brojim. Od devetoro u mom vidnom polju, šestoro drži telefone. Dve prosvetne radnice sede naspram mene, u živom su razgovoru o aktuelnim temama. Vrlo simpatične, racionalne, pozitivne. Bez telefona u rukama je u ovoj ekipici još, zamislite, jedna tinejdžerka. Nekako je sastav malo „stariji“, i svi gledaju u telefone. Hit je i gospodin koji nema android uređaj već jednu od onih starih, četvrtastih crnih Nokija, čita i kucka i on. Šta li kucka, šta li čita kad nema internet?
Neke iza leđa čujem, pričaju telefonom. Svako svoju muku. Da kuckam ili razgovaram i ja, sigurno ne bih čula zabrinutu gospođu zbog nekog povišenog bilirubina. Zamalo da se okrenem i kažem „Gospođo, ne sekirajte se, možda neki prolazni virus, biće to sve okej, ponovite analizu!“…
Opuštena?
Tajming mi je dobar jer sam krenula na vreme, pa uživam u tome što ne žurim i ne kasnim (ne dešava se često). Srećom, gledam oko sebe i shvatam da moj bus sa auto-puta ode ka Sajmu! Znam da 83 ide nekom izmenjenom trasom, mozak brzo radi jer nema druga posla. Izvinite, pitam gospođu do mene u trenutku kada bus staje na stanici na Sajmu, je l’ ovo 88 ili 83? 88, kaže gospođa. Skočim k’o oparena, uspem da istrčim. Znači, uspela sam i bez telefona da promašim autobus. Ubeđena sam da se to desilo jer sam se opustila.
Prelazim na drugu stranu, ulećem u dvaestrojku i vidim da neću mnogo kasniti jer je Miloševa prohodna. Bus noviji, čist, vozač priča putem blututa, ali je fin. Ne puši u vozilu. Ima tablet sa 4 kamere i može lepo da prati sva vrata, baš je to dobro mislim zbog bezbednosti, ima i dži-pi-es.
Stojim napred kao kormilar, opet lociram troje klinaca. Dva dečaka pričaju bez telefona, devojka ima slušalice iz kojih urla neka neprijatna muzika. Tačno bi mi pukle bubne opne da tako glasno nešto slušam sa telefona, nemoguće i sa Flojdima…
Generalštab. Dugo nisam bacila pogled na ove ruševine. Mnogo se razmišlja kad nemaš mobilni! Izgleda da je baš to i bila ideja onih koji su nam ga utrapili.
Stigla sam sa samo pet minuta zakašnjenja. Bilo nam je divno, kao i uvek. Pojeli, popili, pričali, smejali se više od 4 sata. Ne mogu da kažem da se nisam opet pipnula nekoliko puta po džepovima kad shvatim da mi telefona nema na stolu, ali ni da je bilo neke panike.
Niko nije umro, Bogu hvala…
Ukupno pet i po sati bila sam bez mobilnog. Niko nije umro, Bogu hvala. Nije bilo ništa specijalno veselo, pa se nisam ni radovala duže. Tekst mi se odlično čitao, bilo je lajkova. Tako bi bilo i da sam ulazila svaki čas (što bi se verovatno desilo).
Zanimalo me je šta ću zateći od propuštenih poziva, poruka, notifikacija. Od ogromnog broja, samo jedan slučaj u vezi sa poslom je bio, pa neću reći čak ni hitan, već važan. Poslala sam poruku da sam zaboravila telefon i izvinila se, uz informaciju i traženi dokument.
A evo kako sam dnevni „čelendž“ završila. Javila sam se majci i – isključila mobilne podatke do jutra. Ne znam, možda se stvarno samo pogodilo da je bio takav dan i da nije bilo frke. Radila sam, čitala, legla u uobičajeno vreme. Osećala sam se smireno i dobro.
Šta će nam promaći ako neprekidno ne osvežavamo nove stranice? Foto: Shutterstock
Da li ćemo ako isključujemo telefon noću spavati bolje, ali i smanjiti rizik od Alchajmerove bolesti
Istina, treba reći da sam posle jednog zdravstvenog iskušenja pre dve i po godine počela da sprovodim mere koje sam ranije smatrala nemogućim. Ukinula sam zvuk zvona na mobilnom aparatu, funkcionišem samo sa vibracijom. Od 01 do 08 ujutru isključujem internet u stanu i na telefonu (radno vreme i režim mi to dozvoljavaju). Ima perioda u toku dana kada to radim, obično kada hoću da odspavam. Ako me pitate da li je to doprinelo da noću spavam bolje i u kontinuitetu, odgovor je: u mom slučaju nesumnjivo jeste.
Gotovo nikada se nije desilo da je nešto važno dok sam offline. Zanemarljiv je broj ljudi koji se sete da pozovu kada ne odgovaramo na Viberu ili WhatsAppu, što je pogrešno. Ako je zaista nešto hitno – zovite! To je i odgovor na pitanje KAKO SMEM noću da isključim internet zbog majke. I ona i bliski ljudi su se na to već navikli i znaju da ako je nešto stvarno „o glavu“ a nema me online, zovu.
Nije to problem, više je u glavama… Ne zaboravite da se ljudi ponašaju prema vama upravo onako kako se vi sami ponašate prema sebi.
– Plavo svetlo koje emituju ekrani mobilnih uređaja smanjuje lučenje hormona melatonina, važnog za ritam budnosti i sna, pa nam je san i kraći i manje kvalitetan. San nije samo prilika da odmorimo telo, već i da „presložimo“, selektujemo i organizujemo brojne informacije primljene u periodu budnosti, zahvaljujući čemu bolje učimo i pamtimo (delovi REM faze sna). Takođe, verovatno je manje poznato da je period spavanja vreme kada se naš mozak nas mozak bukvalno čisti od potencijalno toksičnih materija, a naročito proteina (beta-amiloida) čije se nagomilavanje u mozgu smatra ključnim u nastanku Alchajmerove bolesti – daje još jedan zanimljiv podatak moja saradnica u ovom „elaboratu“.
Šta kažu naučne studije o mom eksperimentu
– Sve popularniiji koncept „digitalni detoks“ u poslednje vreme postaje tema ozbiljnih naučnih studija. Međutim, da je ovo pitanje kompleksnije od toga da se samo isključi internet u stanu, ukazuju činjenica da su do sada dobijani kontradiktorni rezultati. Istraživanja koja bi se bavila funkcionalnim i strukturnim promenama mozga kod digitalnog detoksa su još u povoju a postavljaju se i brojna medotološka pitanja. Dok neki istraživači opisuju poboljšanje vremena i kvaliteta sna, smanjenje nivoa stresa i osećanje opšte boljitka, drugi ovo ne nalaze ili čak ukazuju na mogućnost povećanja zavisnosti od društvenih mreža i „pametnih“ telefona nakon ovakve intervencije – kaže nauka, a prenosi pre mog zaključka neurolog prof. dr Aleksandra Pavlović.
Ovo takođe delom potvrđujem. Jutarnje buđenje može da donese stres uz neku uznemirujuću poruku jer se život odvija i dok smo offline. Međutim, čini mi se da mi je lakše podneti poneki realan nego permanentni stres i pritisak za koji, kako se ispostavlja, najčešće nema razloga.
Ne, nije lako i verovatno ovo ne može svako
Ne bih želela da budem licemer i kažem hajde i vi, može to svako. Različite su nam životne situacije, navike, poslovi, okruženje, tipovi ličnosti. Ja se vraćam u kolosek i veoma sam zadovoljna zbog toga. Ide četvrta nedelja detoksa od za mene uznemirujućih sadržaja na mrežama, a u toku sam. Skratila sam vreme koje na njima provodim, imam nameru da nastavim. I ništa ne propušatm – ono što me zanima, do mene dođe. Mislim da sam na dobrom putu.
Ne dozvolite sebi da se spržite, a ako do toga i dođe, možda nećete uspeti sami. Pratite tekstove na eKlinika portalu, često se time bavimo.
Makar skratite vreme skrolovanja i kliktanja, i ne zaboravite još nešto važno: vaše dete zavisno od mobilnog telefona vam može reći sutra da je samo radilo ono što je videlo od vas.
