Gorica je godinama trpela nesnosne bolove dok nije dobila dijagnozu: "Hvala ti Bože što znam da nisam luda"

Gorica K. iz jednog manjeg mesta na jugu Srbije svakog jutra kad se probudi izgovori: "Hvala ti Bože što sada znam šta mi je i da nisam luda". Trgovac i dvostruka mama pristala je da za eKlinika portal ispriča svoju priču samo iz jednog razloga: da bude što manje osoba čiji će hod po mukama i lutanje do dijagnoze fibromijalgije trajati godinama. U njenom slučaju, nažalost - čak šest od prvih simptoma.

Neobjašnjivi bol, umor, nerazumevanje od strane bližnjih...

Dugo je mislila da je hronični umor i neobjašnjivi bol koji je osećala u celom telu posledica drugog porođaja. Bio je težak, carski rez, izgubila je dosta krvi. "Brzinski" oporavak, obaveze oko starije ćerkice, kuća, okućnica, nešto domaćih životinja... Prosto je, kaže, neprekidno bila slaba, noge je nisu držale, telo joj je pulsiralo, kičma bolela.

Preporučujemo

Suprug je bio često odsutan zbog terenskog posla, ostatak porodice iz iste kuće sa ne baš mnogo razumevanja. Kada je jednom ispred odškrinutih vrata čula da joj sigurno "nije ništa, samo je razmažena", prestala je da se žali. O tome ne bi da govori mnogo, pa njenu želju poštujemo. Na kraju je počela da veruje da tako - mora, i da se sa takvim stanjem pomiri.

Kada se nakon dve godine porodiljskog vratila na posao u lokalnu trgovinu, jedva je stajala na nogama. Tada se i poverila kumi, koja je medicinski radnik u obližnjem većem gradu.

Umor koji nikada ne prolazi, boli koža, odeća, zagrljaj 

- Bio je to umor koji nikada ne prolazi. Malaksalost i bolovi u telu kao da imam grip koji traje mesecima. Kad je suprug tu pomogne mi da sredimo decu, legnem ranije, spavam i osam sati nekad, ali se probudim iscrpljena. Bilo je noći kada sam samo pokušavala da spavam, bol je često znao da me probudi i posle više san nije hteo na oči. A najgore je bilo to što me ništa „konkretno“, određeno nije bolelo... Lekovi za bolove uglavnom nisu delovali. Neverovatno nešto. Sve me je bolelo: mišići, zglobovi... Nekad me je bukvalno „bolela“ odeća na koži, nekad dečji zagrljaj. Dešavalo se da teško ustajem sa stolice, zavrti mi se u glavi od tog osećaja. A kako objasniti nekome da te SVE boli a nemaš dokaz? Što je najgore, nisam mogla ni sebi da objasnim šta mi je - priča Gorica u ispovesti za naš portal, prisećajući se svojih muka kada nije znala o čemu se radi.

Zaključak lekara: Fizički zdrava!

Na kumin predlog uradila je krvnu sliku sa biohemijom. Sve je bilo uredno. Nije bilo anemije, parametri upale su bili mirni. Svi rezultati dobri, a Gorica se, kaže, osećala - grozno. 

- Suprug je podržao kumin predlog da odem na detaljnije pretrage u Niš. Njemu sam zahvalna na podršci zauvek, on i deca su me održali u životu. Poznavali smo se od srednje škole, znao je da nisam neko ko bi glumio, nisam imala razloga... Molila sam Boga da grdne analize koje sam uradila nešto pokažu. I opet je sve bilo uredno! Čak i skener celog tela. Zaključak lekara je bio da sam fizički zdrava i da se obratim psihijatru. Spustila sam se na stepenice i plakala od nemoći. Nisam luda! Kako je moguće da ništa ne mogu da mi pronađu? Bila sam očajna, ni kuma ni muž nisu mogli da me uteše - opisuje svoje tadašnje beznadežno stanje naša sagovornica.

Gorica odbija psihijatra i adaptira se na život sa bolom

Vratila se kući. Svo troje su ćutali u kolima. U jednom trenutku kuma je bojažljivo upitala da li želi da joj ipak potraži nekog psihijatra, da bar porazgovara. Gorica je odbila. Osim manjih razmirica sa ukućanima nisu imali većih problema. Deca i muž zdravi, veseli, jedan u suštini lep i normalan, skroman život kvarila je samo njena zdravstvena situacija.

Drugo lekarsko mišljenje potvrdilo je prvo: gospođo, fizički ste zdravi.

Gorica je prihvatila život sa bolom. Kako, pitamo je? Teško, odgovara. Ali i dodaje: živ se čovek na sve navikne. Ipak, kaže da nijedna osoba ne zaslužuje i ne treba da živi u bolu. Bol je surov, može da obori, može da izludi čoveka.

Ponekad joj se činilo da je bolje. Bilo je situacija da i po nedelju i više dana bude dobro. Čudno je bilo to što su nekada lekovi za bol imali dejstvo, nekada nisu - bez pravila. Pa se onda sve vrati na staro, opisuje Gorica.

Dan po dan, mesec po mesec, vreme je prolazilo.

Kuma nije mogla lako da se pomiri sa mukama bliske osobe, pa je poslala Goričine rezultate nakon posete u kojoj je bila baš loše jednom neurologu (profesoru) u Beogradu, koji je bio „na dobrom glasu“ što se tiče nejasnih dijagnoza. Ništa nije rekla, da ne bi bilo nerealnih očekivanja.

Dijagnoza i olakšanje: Nema leka, ali je mnogo lakše živeti sa ovim saznanjem

- Nikada neću zaboraviti dan kada se kuma javila i uzbuđeno rekla hej, pakuj se, idemo u Beograd! Profesor je hteo da me vidi i uradi još neke testove. Kasnije smo saznali da je već po opisu kliničke slike i analiza sumnjao na fibromijalgiju i da bolest nije toliko retka. Sam pregled nije dugo trajao. "Izmerio" je broj mesta na kojima sam osećala najveći bol, rekao da uradim još neke analize i da mu ih odmah pošaljemo. Tako sam posle šest godina od prvih bolova u nogama i kičmi saznala šta mi je. Bez obzira što ne postoji lek za fibromijalgiju, bilo mi je lakše - ispričala je Gorica K. za eKliniku.

Od tada su prošle dve godine. Profesor je propisao kombinovanu terapiju koja joj je ipak, kako kaže, olakšala tegobe. Funkcionalna je na poslu, u kući, sa decom. Promenila je neke navike, naučila je da živi sa hroničnom bolešću, koja je ćudljiva. Bude i lošijih dana, ali to je, opisuje, "kap u moru" za ono što je bilo ranije.

(eKlinika.rs)