Jelena Dokić se oporavila od operacije: Smršala je 53 kilograma, oca siledžije se oslobodila tek kada je umro

Životna priča Jelene Dokić, Australijanke srpskog porekla i nekada 4. teniserke sveta, danas sportske novinarke, potresna je, teška, tužna, ali i primer grčevite borbe za goli opstanak. Kako sama kaže, još je jedino nije udario voz. O užasima koje je preživela, gde je pronašla snagu da se izdigne iz pepela i kako se izborila za samopouzdanje i ljubav, govori višestruko nagrađivani film „Unbreakable”.

Jelena Dokić i novi zdravstveni problemi: „U bolovima sam, ali ponovo ću se brzo vratiti na noge”

Svi koji prate život Jelene Dokić preko njenih društvenih mreža, sredinom prošle godine opet su se zapitali ima li kraja njenim nevoljama i problemima. Nakon prenosa jednog meča na US open-u, završila je u bolnici sa nesnosnim bolovima u stomaku. Tada joj je dijagnostikovan ogroman fibroid, koji je operativno uklonjen krajem prošle godine.

Opet se svojim pratiocima javila iz bolničkog kreveta, uz tekst:

- Upravo sam imala operaciju uklanjanja velikog fibroida (nekancerogene izrasline na materici) i sve je prošlo dobro. Malo sam u bolovima zbog rezova na stomaku i u abdomenu, ali je to normalno i sada sam u fazi oporavka. Usporiću malo u narednom periodu, ali ću se vrlo brzo ponovo vratiti na noge. Takođe želim da podignem svest o fibroidima kod žena, jer će ih oko 70 odsto žena dobiti do 50. godine. To je ogroman broj, a o tome se ne govori dovoljno. Kod nekih žena fibroidi neće izazvati nikakve probleme, dok će kod drugih uzrokovati jake bolove i krvarenja, u zavisnosti od toga gde se nalaze i koliki su. Molim vas da redovno radite preglede, ginekološke kontrole i da, ako vam se nešto učini čudnim ili bolnim, to ne ignorišete, već da se obratite lekaru. Uvek se borite za svoje zdravlje, jer se problemi reproduktivnog zdravlja žena često umanjuju ili ignorišu. Tražite drugo mišljenje, uradite snimanja i ultrazvuk zbog svoje bezbednosti, zdravlja, prevencije i lečenja, čak i ako vam kažu da vam to nije potrebno - rekla je Dokić, uz zahvalnost medicinskom timu u Kraljevskoj ženskoj bolnici u Melburnu, fanovima i svima koji su zvali, pisali poruke i poželeli joj brz oporavak.

Depresija, anksioznost, suicidalne misli: „Otac me je tukao i imao punu kontrolu nad mojim životom i karijerom”

No, ova epizoda je samo kap u moru onoga što je tokom godina preživela teniserka ne samo na profesionalnom, već i na privatnom životnom bojištu. Upravo da bi podigla svest o tome da žene zaslužuju pomoć, podršku, motivaciju, česte je govorila o posledicama hroničnog stresa na telo, uključujući iscrpljenost, hormonske probleme i fizičke bolove.

Otvoreno je govorila i o depresiji, anksioznosti, posttraumatskom stresnom poremećaju (PTSP) i periodima duboke emocionalne krize. Priznala je i da je i02mala suicidalne misli, naglašavajući koliko je važno govoriti o mentalnom zdravlju bez stigme. Nije propuštala da naglasi da su joj terapija, podrška bliskih ljudi i distanciranje od toksičnih odnosa pomogli u oporavku. No, kako je rekla, bio je to dug i bolan put.

Ono što je preživljavala u porodičnom domu i na teniskom terenu Jelena Dokić je opisala u svojoj autobiografiji „Unbreakable”, gde je bez cenzure govorila o teškom fizičkom, psihičkom i emocionalnom nasilju koje je trpela od oca Damira Dokića tokom odrastanja i profesionalne karijere. Batine, ponižavanja, pretnje, potpuna kontrola nad njenim životom i karijerom ostavili su duboke psihičke posledice uprkos sportskim uspesima. Konačno, prekid kontakta sa ocem istakla je kao ključni korak ka ličnom spasu i izlečenju.

Jak emotivni naboj, strahovi, beznađe: „Vidim oca u publici, on je jedini koji ne aplaudira“

Centralna uloga Damira Dokića u Jeleninoj priči daje svakom prikazu njenih sportskih dostignuća gorak, ali i potresan prizvuk. Na neki način, međutim, to njena dostignuća čini još snažnijim. Kada gledate ovaj dokumentarac, ne trenutke ćete se diviti samoj činjenici da je Dokić uspevala da se pojavi na mečevima, a kamoli da pobeđuje.

Film je prožet mislima poput:

„Svako jutro bih se probudila i pomislila: ‘Kako da se danas pobrinem da me ne povredi?’“

Istovremeno, to je priča o izuzetnoj snazi i hrabrosti. Dok je njen otac bio nepredvidiv, impulsivan, često prikazivan u medijima kao obesni idiot ali ne i kao pretnja za ćerku, ona je pokazivala neverovatnu koncentraciju i izdržljivost. Pitanje je kako je uspevala da se psihički očeliči usred svega što joj se dešavalo, ali možda je takvu vrstu otpornosti teško objasniti čak i samom sebi.

Film počinje snimcima šesnaestogodišnje Jelene Dokić kako izlazi na teren u prvom kolu Vimbldona 1999. godine, gde se suočila sa tadašnjim svetskim Brojem jedan, Martinom Hingis, u meču koji ju je lansirao u zvezde. U tom trenutku bila je 169. na svetu, a u naraciji kaže:

„Niko ne misli da mogu da pobedim, ali moj otac misli.“

Posle kratke pauze dodaje:

„Zapravo, on to zahteva od mene.“

Dokić se bolno priseća i šta je pomislila kada se meč završio:

„Vidim oca u publici, on je jedini koji ne aplaudira“.

Svedočenja o onome što se dešavalo iza zatvorenih vrata, uključujući nasilne napade, suviše šokantne da bi se prepričavali, ostavljaju najdublji utisak i čine film izuzetno ličnim. Dokić je priznala i da se tereta oslobodila tek kada je Damir napustio ovaj svet.

Borba sa kilogramima i za ženska prava: Lepotu i ličnost ne određuje težina

Psihofizički teret je uzeo maha i ostavio posledice pa je po sopstvenom priznanju Jelena Dokić u jednom trenutku života imala čak 120 kilograma. Promenom životnih navika najpre je izgubila 20, onda još kilograma. I nije to, kaže, učinila da bi je posmatrali kao lepoticu, mršavu ili debelu, već zbog zdravlja. Dostupni podaci kažu da je izgubila čak 53 kilograma viška.

I o tome je otvoreno govorila u medijima i na društvenim mrežama, ohrabrujući žene da izađu iz pozicije žrtve i da budu pobednički nastrojene:

- Nisam i ne želim da budem poznata kao „mršava“ ili „debela“ devojka ili žena, niti kao nešto između. Ja jesam i želim da budem poznata kao devojka i žena koja je ustala. Koja je ustala za sebe i za druge i koja se suprotstavila ismevanju tela, maltretiranju i trolovanju zbog svog tela i veličine. Moja veličina me nikada nije definisala. Sigurno ne u mojim očima. Ali, nažalost, mnogi ljudi će upravo na to ići i to će biti njihovi prvi komentari. Nikada se u svojoj glavi nisam osećala drugačije niti sam osećala stid kada sam bila krupnija. Međutim, veliki deo ovog sveta i našeg društva jeste i zbog toga me je posramljivao. Bilo da su to bili šapati iza mojih leđa, komentari u lice, na internetu i društvenim mrežama kako sam izgledala spolja i koliko sam ogromna bila, to me je definisalo u njihovim očima. A evo u čemu je stvar. Ti nisi definisan tuđim komentarima, negativnim mišljenjem ili sramoćenjem. Sve što je važno jeste da se osećaš vredno, dovoljno, i da zapamtiš da tvoja lična vrednost nije definisana niti merena drugima. I nikada ne dozvoli da se tvoja vrednost meri spoljašnjom potvrdom ili brojem na etiketi garderobe - istakla je Jelena Dokić.

„Podigla sam se sa dna, ne samo da preživim, već da zaista živim“

Zanimljivo je, takođe je naglasila, da je jednako ponosna na osobu koja je na obe fotografije sa vidljivom razlikom i to nema nikakve veze sa težinom.

- Te fotografije su snimljene u razmaku od nekoliko godina i prikazuju osobu koja je prolazila kroz različite izazove i ciljeve - i uspela. Težina i veličina nemaju nikakve veze s tim. Osoba na obe fotografije gura napred kroz teška vremena, otporna je i ne odustaje. Uvek težim da budem ljubazna, brižna, pažljiva, puna poštovanja, empatična, hrabra, izdržljiva i saosećajna. Moj ponos i moja vrednost nemaju veze s tim koliko imam kilograma već sa tim kakva sam osoba. Lepota i lična vrednost nisu u izgledu niti u onome što se vidi spolja, već u onome što je unutra. Nijedna lepota ne sija jače od dobrog srca. Vodila sam bitke za koje nikada nisam mislila da ću ih dobiti, pobeđivala uprkos svim izgledima i podigla se sa dna, ne samo da preživim, već da zaista živim. To je ono što je zaista važno. Ne moja veličina, u bilo kom trenutku. I pogodite šta - pobedila sam jer imam svoju vrednost, samopouzdanje, veru u sebe i svoj glas bez obzira na sve. Ako sam ja mogla, možeš i ti. Nikada ne dozvoli da ti neko diktira sreću, samopouzdanje, glas, vrednost ili sposobnosti. Bori se za sebe, govori i koristi svoj glas čak i kada ti drhti. I zapamti - ti si dovoljna i vredna. Uvek. Bez obzira na veličinu ili ono što je spolja. Ono što je unutra je ono što je zaista važno. Budi ljubazan, budi dobar i nikada ne dozvoli da te iko ponižava zbog tvog tela - ohrabruje Jelena Dokić, šampionka tenisa, života, snage, motivacije.

(eKlinika.rs)