Nasilje u porodici, kažu statistike, u najvišem procentu trpe žene od 20 – 34 godine, sa dvoje do troje dece. Iako nam to možda zvuči neverovatno, podaci govore i da su počeci nasilničkog ponašanja uglavnom u periodu trudnoće. Pre nego što potraže pomoć, žene budu pretučene čak i do 35 puta.
Ko su oni koji najčešće čine nasilje u porodici
– Karakteristike nasilnika možemo definisati i kroz metafore odomaćene u našem narodu. Često čujemo da se za nekoga kaže „ludak“, a iza tog opisa obično stoje paranoidni poremećaj, depresija, teški poremećaji ličnosti. Zatim „mačo“, što označava osobu koja je naglašeno socijalizovana u obrascima rodnih uloga gde je muškarac jak, a žena pasivna, zavisna i „na usluzi“ partneru i porodici. „Kriminalac“ obično čini i druga kriminalna dela, „hladnokrvni nasilnik i uzbuđeni nasilnik“ obično su psihopate. „Narcis“ je reč koja je postala veoma popularna u narodu. Označava osobu koja ima obeležja narcističkog poremećaja ličnosti, bez saosećanja, manipulativna je a deluje šarmantno i harizmatično na prvi pogled. Zato ih je najteže prepoznati – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal Biljana Ćulafić, psihoterapeutkinja.
Zašto se nasilnici teško prepoznaju i nasilje često dugo čeka na otkrivanje
Nasilnici se, konstatuje naša sagovornica, nalaze u svim strukturama društva. Ali, ako je nasilnik osoba koja je materijalno bogata i statusno na visokoj poziciji, to ju je teže prepoznati jer ima veliku moć u društvu, pa i moć da prikrije nasilje. Nije svaki uspešan i materijalno ostvaren čovek nasilnik, naprotiv, naglašava psihoterapeutkinja, ali upozorava:
– U toj grupaciji nasilje je najprikrivenije, posebno ako se javnosti ta veza ili porodica prikazivala kao idealna na društvenim mrežama. U sloju materijalno ostvarenih i uspešnih nasilnika nalazi se najviše narcističnih struktura ličnosti, koje upravo zbog materijalnog statusa, ali i negovanog izgleda (taštine) umeju biti jako privlačni za devojke i žene. Zašto su baš nasilne narcistične strukture tako uspešne danas? Zato što ih kapitalizam apsolutno podržava, jer kredo kapitalizma i jeste „Stavi svoje potrebe na prvo mesto, zgazi svakog ko je slab, uspeh ne bira sredstva“. Važno je reći: nije svaka osoba sa narcističnim poremećajem fizički nasilna, ali svaki narcis vrši psihičko nasilje nad partnerom. Jednostavno, to je u definiciji opisa ovog poremećaja ličnosti.
Porodično nasilje i narcizam kao najtoksičniji oblik ličnosti u vezama
Biljana Ćulafić nam prenosi tvrdnje najveće stručnjakinje u oblasti istraživanja narcizma, kliničke psihološkinje Ramani Durvasuli, koja kaže da je ovaj tip ličnosti najtoksičniji u partnerskim odnosima. Narcistični poremećaj karakteriše nedostatak empatije, a empatija je ono što povezuje ljude.
– Lako je nekog povrediti (pa i fizički) ako nemate saosećanja. Narcisi nemaju samopouzdanja, pa se kod njih primećuje efekat „naduvane žabe“. Paradoksalno, nedostatak samopouzdanja se prikazuje kao grandioznost, privilegovanost. Neophodno im je divljenje publike, stalan aplauz, i njega nikad dosta. Zavisni su od tog divljenja i gratifikacije, pa je njihova kontrola ponašanja smeštena spolja. Oni su „nasilnici u najavi“ upravo zbog toga što ovaj poremećaj odlikuje neregulisanost osećaja (posebno besa) i posledično nestabilost u planovima i ponašanju. Narcistične osobe lako se razbesne, a bes bez kontrole lako prelazi u hostilnost (neprijateljsko držanje) i nasilje. Takođe, taj bes će vešto kriti u početku odnosa – opisuje Ćulafić.
Jedna slika za publiku a druga „jedan na jedan“, gde počinje gaslajting
Narcisi, prema rečima naše sagovornice, odašilju i osećaj hladnoće i praznine. Ona savetuje ženama da obrate pažnju na to kako se partneri ponašaju kada sa njima nisu u javnosti, na večeri, odnosno kada su sa njima „jedan na jedan“.
Inače, dodaje Ćulafić, u oči im upadaju „svetlucavi objekti“ kakvi su lepe žene, koje su pritom uspešne, kulturne, lepo vaspitane. Neće birati sredstva dok ih ne osvoje, ali ubrzo će početi da im smetaju partnerkin uspeh i lepota. Počeće da ih saobotiraju kritikama, otrovnim opaskama, jer narcis se takmiči sa svima, pa i sa sa partnerkom. Tu, upozorava psihoterapeutkinja i autorka knjige „Glasovi u nama“, počinje psihičko nasilje, odnosno gaslajting (sluđivanje). Narcis će umanjivati uvrede koje nanosi i nazivati partnerku preosetljivom, da ga nije dobro shvatila, da uopšte nije tako mislio… Zatim sledi omalovažavanje, kriticizam, razne druge projekcije i slično.
Izaziva li škrtost nasilje
Narcise često karakteriše i škrtost, ističe naša sagovornica, i nastavlja:
– Ako primetite da vaš partner, koji vam je na početku kupovao skupocene poklone odjednom nema ni za kafu, znajte da se period zavođenja završio, te da na scenu stupa škrtost. Škrtost ne izaziva nasilje, ali narcis ume veoma da se razbesni ako proceni da trošite više od onoga što je on odredio. Budući da misle da su privilegovani, smatraju da su veze van braka i dugotrajnog odnosa za njih sasvim normalne, ali tu svoju sklonost flertu i varanju projektuju na partnerku. Često su veliki kontrolori (telefona, kompjutera, ključeva…), a ljubomoru mogu da razviju do patološke. Ipak, nije svaki narcis fizički nasilan, kao ni svaki psihopata, jer sve dok stvari idu onako kako oni žele – sve je u redu i nema potrebe za nasiljem. Međutim, kad se osete ugroženim nasilje postaje njihovo sredstvo uspostavljanja kontrole i demonstracije moći.
Da li je nasilnik i sam žrtva
Ćulafić ne zaboravlja da spomene ni ljubomoru kao važan faktor koji može da uslovi nasilje. Podseća da se ona u našem opšteprihvaćenom društvenom obrascu pogrešno identifikuje sa ljubavlju, a o još jednom od važnih mogućih uzroka nasilja kaže:
– Prosečno građanstvo je sigurno u mnogobrnojim filmovima koji obrađuju suđenja počiniocima porodičnog nasilja uočilo da je nasilnik u detinjstvu bio žrtva nasilja od strane svojih roditelja. Psihološki, to jeste adekvatno objašnjenje zašto se nasilje nastavlja u porodici. Ono se praktično normalizuje, uz socijalnu izolaciju koju je nasilnik verovatno imao u detinjstvu i činjenicu da nije stekao empatiju prema drugima. Dakle, u 50 odsto slučajeva nasilnici zaista jesu bili žrtve nasilja, ali to nije i ne može da bude olakšavajuća okolnost. Zakon je tu jasan: nasilje ne može da se sankcioniše nasiljem, čak i kad neko godinama trpi nasilje pa njime uzvrati. Sa druge strane, retko se priča o tome da su i nasilnici i žrtve kao deca u svojoj primarnoj porodici bili žrtve nasilja i ako su ga samo gledali između majke i oca. Tako se nasilje kao čin normalizuje u njihovoj psihi, pa čak i izjednačava s izrazom ljubavi. Sve ovo su duboko iracionalna uverenja.
Koje su karakteristike nasilnika a koje žrtve i šta im je zajedničko
Postoje, objašnjava sagovornica eKlinika portala, i neka zajednička obeležja žena žrtava i muškaraca počinilaca nasilja. Oboje imaju nisko samopoštovanje. Kod žrtve je to potcenjivanje sopstvenih mogućnosti, a kod nasilnika se očitava u osećanju ugroženosti od koga se brane napadom.
– Oboje veruju u sve mitove o nasilnom odnosu (on me voli/volim je), prihvataju tradicionalne stavove o podeli uloga u porodici, skloni su verovanju u pretvaranje zveri u princa. Žene veruju da mogu sprečiti bes partnera i prihvataju svu odgovornost na sebe, a muškarci okrivljuju druge i ženu za svoje ponašanje. Žene prihvataju krivicu za partnersko nasilje, a muškarci nemaju osećaj krivice na emocionalnom nivou, čak i kada deklarativno priznaju svoje nasilno ponašanje. I žrtva i počinitelj obično dolaze iz porodica koje su disfunconalne – naglašava Biljana Ćulafić.
Kako izgleda dinamika nasilja u porodici
Prema teoriji, prenosi nam Ćulafić, porodično nasilje je forma interaktivne komunikacije koje ima dve svrhe. Prva je instrumentalna, u kojoj nasilnik ispoljava moć i kontrolu nad osobom ili situacijom, a druga ekspresivna svrha, u kojoj nasilnik izražava bes ili frustraciju. Tu su i strah, sramota, želja za osvetom ili priznanjem, uverenje da su žena i deca vlašnistvo, stav da je kontrola, pa i kroz nasilje, neophodna da se žena ne bi „pokvarila“, a deca otišla stranputicom. Psihoterapeutkinja za pratioce našeg portala detaljno opisuje i tri faze porodičnog nasilja, odnosno dinamiku odnosa između nasilnika i žrtve.
I faza nasilja: rastuća napetost među partnerima
Javljaju se manji incidenti i pokušaji žene da smiri situaciju. Intenziviraju se pretnje od strane nasilnika. On pretura po stvarima, proverava gde se žena kreće, kome šalje poruke (ako je ljubomoran)… Konflikt narasta, pa onda jenjava i žrtva se povlači pod uticajem pretnji i provera. To je, međutim, eksplicitan dokaz i potvrda nasilniku da je u pravu. Sve je više verbalnih napada i pritisaka, a sve manje opiranja od strane žrtve nasilja. Žrtva se otpuno povlači i prestaje da komunicira. Dešava se i da u jednom trenutku pokušava da se usprotivi, demantuje tvrdnje nasilnika. Budući da je već reč o invertovanoj hijerarhiji moći, dolazi do nasilja.
II faza nasilja: nasilne epizode
Napetost akumulirana u prvoj fazi eskalira kroz nasilje. Žena je u šoku, javlja se poricanje i neverica. Ali, ona ne traži pomoć i ostaje u odnosu.
III faza nasilja: „medeni mesec“ (smena kontrole moći)
Nakon fizičkog nasilja, uloge se donekle menjaju i prilagođavaju. Nasilnik daje novac za privid funkcionalnosti zajednice. Ako je nasilju povod bio ljubomora, ona se smanjuje, nasilnik se izvinjava, pravda se stresom. Nekada se i zaklinje da se to više neće ponoviti. Plače, govori rečenice poput: „Sve je to zato što te previše volim…“. Pravda se, izražava kajanje, traži oproštaj, ali tada moć žrtve raste. Dakle, nakon nasilja žrtva postavlja uslove u njihovom odnosu. Sada njena kontrola postaje maksimalna. Nasilnik govori da se već oseća postiđeno, da se već toliko puta izvinjavao i da ne može da trpi tu vrstu kazni. Tada se polako u igri moći nasilnik i žrtva nivelišu i ponovo počinju da se smenjuju u pozicijama kontrole moći. Često dolazi do kolaborativnog, uravnoteženog odnosa kroz izjednačavanje moći. Međutim, u nekom trenutku neminovno opada stepen povezanosti u ovoj relaciji. Narasta konflikt i ponovo ulaze, odnosno vraćaju se u prvu fazu. Tako se definiše i krug nasilja. On objašnjava zašto žrtve u ovakvom odnosu ostaju.
Kako se održava a kako prekida krug nasilja i delikatno pitanje odgovornosti
– Krug nasilja se ponavlja, ali se razvija spiralno do neke mere, jer nasilniku nije cilj da ubije. On može da se prekine samo u periodu medenog meseca (faza 3). Ali, tu ga je i najteže prekinuti jer se nasilnik kaje, daje novac, traži oproštoj, postaje liberalan prema deci… Žrtvi je tada lepo. Poneka od žrtava se osvesti i koristi priliku da se upravo tada obrati za pomoć jer je manji strah nego tokom drugih faza. Inače, krug nasilja se jako razlikuje od porodice do porodice. Neko će ženi da kupi auto nakon dva šamara, a neko će na spolja nevidljive načine biti u drugačijoj relaciji nego što je bio pre nasilja. Važno je reći da ako ne postoji ni trunka pokajanja, nema ni kruga nasilja. Ako nasilnik ima neki težak poremećaj ličnosti i žrtva pobegne odmah nakon prvog čina nasilja, takođe nema formiranja kruga nasilja. Nasilje, pa i seksualno, najčešće se trpi od najbližih, poznatih. Ako neko nekoga siluje na ulici, taj odnos (krug) se ne održava – navodi Ćulafić, koja je nacionalno i evropski sertifikovan sistemski porodični i EMDR psihoterapeut.
Delikatno pitanje odgovornosti i dileme u lečenju
Biljana Ćulafić govori i o tome da sistemska perspektiva suprotstavlja cirkularni naspram linearnog modela, a to praktično znači sledeće: u situaciji u kojoj se dešava nasilje nasilnik je odgovoran za akt nasilja, ali je odgovorna i žrtva jer sebe nije zaštitila. Naime, prema njenim rečima, time što se ne štiti (i ne samo sebe), žrtva održava obrazac nasilja.
– Nasilje se sagledava kao nešto uzrokovano i personalnim (linearnim) i porodičnim (cirkularnim) faktorima. Dakle, integrativni pristup porodičnom nasilju, koji zastupaju pristalice savremene sistemske porodične terapije, shvata nasilje u okviru porodice kao rezultat delovanja individualnih i društvenih faktora, koji se prelamaju kroz interakcije u porodici. Dileme i zamerke oko primene porodične terapije u tretmanu nasilja vezane su za dva osnovna principa porodične terapije: princip cirkularne kauzalnosti, koji žrtvu čini na neki način odgovornom, i princip neutralnosti terapeuta. Zlostavljač je odgovoran za čin zlostavljanja, ali i porodična struktura igra značajnu ulogu u prenošenju i odžavanju zlostavljanja – objašnjava Biljana Ćulafić i poentira:
Nasilje je u svakom slučaju neprihvatljivo
– Nasilje se u sistemskom pristupu sagledava samo kao jedan aspekt porodičnog iskustva. Članovima porodice se prenosi poruka da im se može pomoći da pojačaju pozitivne aspekte porodičnog funkcionisanja. Pre svega se to čini kroz razvijanje veština komunikacije, preispitivanje procesa interpretacije i radom na obrascima interakcije. Što se tiče principa neutralnosti, terapeut ne treba da bude neutralan po pitanjima nasilja i zlostavljanja, već jasno zastupa stav da je nasilje neprihvatljivo. On pravi „ugovor“ o zaustavljanju nasilja u sklopu stvaranja konteksta u kome se žrtve osećaju bezbedno i više u kontroli sopstvenog života, a ograničen je i pravnom regulativom i sistemima socijalne kontrole.
Da li vi to govorite ISKLJUČIVO o nasilju muškaraca nad ženama??? ŠTA ĆEMO SA ŽENAMA KOJE SU NASILNICI??? Imate li REŠENJE???