Strah od napuštanja: od izbegavanja bliskosti do srljanja iz veze u vezu Foto: Shutterstock/Ivana Sinđić
Strah od napuštanja je jedan od čestih strahova koji može da postane preplavljujući i da ozbiljno naruši kvalitet međuljudskih odnosa koje gradimo, ne samo partnerskih.
Naravno da niko ne želi da izgubi osobe koje voli, ali je to jedan od prirodnih životnih procesa. Ljudi u naše živote dolaze, iz njih odlaze, ili u njima ostaju.
– Strah od napuštanja je stalna ili predimenzionirana zabrinutost da će nas ljudi koji su nam dragi, koje volimo ili na koje smo upućeni ostaviti ili odbaciti. Prosto, gotovo da ne postoji osoba koja na neki način ili u nekom trenutku ne oseća tu vrstu straha. Problematično je kada strah od gubitka postane toliko jak da ih preplavi, preuzimajući mnoge aspekte života i postavši prepreka za razvijanje zdrave odnosa sa drugim osobama. Često je u korenu ovoga straha prošlost u kojoj oni koji su o nama brinuli nisu zadovoljavali naše osnovne emocionalne ili fizičke potrebe. Kada u daljem životu steknemo neko emocionalno uporište, može da dođe i do intenzivnog straha da ćemo bez njega ostati – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal Ivana Sinđić, defektolog i evropski sertifikovani psihoterapeut.
Prema rečima naše sagovornice, negativni efekti napuštanja ili straha da ćemo biti napušteni pojavljuju se obično u vezama mladih i odraslih ljudi. Odrasla deca koja vuku koren ovakvog ponašanja iz prošlosti (detinjstva), kako kaže Sinđić, reflektuju manje poverenja, sigurnosti ili stabilnosti kada im se drugi previše približe. Skloni su i da prerano odbijaju ljude, kako oni ne bi bili odbijeni.
Negativni efekti, međutim, mogu se reflektovati i kao preterana „lepljivost“ za partnera, preterana kontrola partnera ili osećaj da ćemo se potpuno dezintegrisati kao ličnost ukoliko ostanemo sami. Iz tih razloga, objašnjava Ivana Sinđić, često se ostaje u destruktivnim i toksičnim vezama. Moguć je i koncept da ne možemo da budemo sami i da srljamo iz veze u vezu. Umesto osećaja sigurnosti, pripadnosti i poverenja, veze postaju polje straha i nelagode, ilustruje psihoterapeut.
O kakvoj uzročno-posledičnoj vezi je reč i kako to određeni obrasci roditeljstva utiču na formiranje straha od napuštanja u kasnijem životu?
– Kao deca, nismo u stanju da razumemo da sa našim roditeljima ili negovateljima nešto nije bilo u redu. Dečja percepcija navodi na zaključak da je do neke vrste napuštanja ili zapuštanja došlo zbog nas samih, a ne usled njihove nesposobnosti da se brinu o deci. Roditelji nas mogu napustiti na različite načine: tako što zaista odu iz našeg života prepuštajući brigu o nama nekom drugom, ili ostajući sa nama fizički ali nas emocionalno ili fizički zanemariti. Sve je to napuštanje, bez obzira da li su roditelji uopšte nisu tu ili su tu samo prividno. Stoga i prepoznajemo kategoriju „prividnih“ roditelja – kaže Sinđić i objašnjava detaljnije ko su takvi roditelji.
– To su pre svih alkoholičari, kockari i zavisnici od droga. Tu je i njihov kozavisnik – drugi roditelj, koji nas obično nije zaštićivao od ovog prvog roditelja. Zatim, emocionalno nezreli roditelji. Oni su i sami „večita deca“ koja ne mogu adekvatno da prepoznaju detetove potrebe. U stanju su, na primer, da se ludo zaljube u nekoga i jednostavno nas napuste. Neki svoju decu više nikada ne potraže, a neki možda i održe povremeni kontakt u kome su naslednici opet manje ili više zanemareni. Antisocijalni roditelji često su odsutni iz života dece zbog prestupa i zatvorskih kazni. Narcisoidni roditelji vide samo svoje sebične interese. Deca im smetaju i opterećuju ih. Često to deci otvoreno daju do znanja. Ponižavaju ih, vređaju i „ubijaju“ im samopouzdanje.
U „prividne“ roditelje spadaju, prema rečima Ivane Sinđić, i intelektualno ispodprosečni roditelji, koji i sami imaju posebne potrebe. Oni usled svojih intelektualnih ograničenja nisu u stanju da adekvatno brinu o deci. Radoholični roditelji, objašnjava psihoterapeut, imaju dobru nameru u smislu da obezbede deci i što treba i što ne treba, ali zbog toga propuštaju veći deo detinjstva, odrastanja, vaspitanja.
– Roditelji u lošem braku me mogu jedno sa drugim, a ni da budu odvojeni. Usled konstantnog bračnog konflikta i sopstvenog turobnog i bolnog emocionalnog života, ne vide dovoljno ni nas i ni naše potrebe dok smo deca. Međutim, teško je pronaći opravdanje za njih bez obzira na poteškoće sa kojima se svi parovi susreću. Jednostavno, svaki barem relativno dobar roditelj mora da ima osećaj samorefleksije, što znači da se bar povremeno upita šta može da popravi u svom roditeljstvu a šta zaista ne može, pa da se u skladu sa tim i odnosi prema objektivnoj situaciji. Dete se voli prisutnošću, negom, brigom, pohvalom, lepom rečju, zagrljajem, ali i disciplinovanjem. To podrazumeva i povremene opomene, kritike, ponekad i kaznu kada je ponašanje deteta dugoročno neprihvatljivo. Za to se jednostavno mora naći vremena – naglašava Ivana Sinđić.
Ukoliko su nas opisane nesrećne okolnosti obeležile, to ne znači da ne možemo da se suočimo sa njima. Moguće je, ističe psihoterapeut, naučiti graditi zdravije veze i odnose, uz postavljanje razumnih obrazaca i eliminaciju straha od napuštanja:
– Učenje o sebi kroz psihoterapiju može pomoći da shvatimo odakle dolaze naše teskobe i ponašanja. Psihoterapija će utvrditi stil vezivanja i sagledati kako on utiče na međuljudske odnose. Takođe, odličan je način da se prevlada strah od napuštanja. Nije lako suočiti se sa sopstvenim strahovima, ali će vođstvo iskusnog psihoterapeuta uz adekvatnu podršku rezultirati formiranjem zdravih obrazaca vezivanja – rekla je razgovoru za eKlinika portal Ivana Sinđić, defektolog i evropski sertifikovani psihoterapeut.