Ljudi koji nikome ne veruju: Kada nepoverenje štiti, a kada počinje da narušava odnose

Iza rečenice „ne verujem nikome” mogu da stoje razočaranje, strah od nove povrede ili iskustva zbog kojih je osoba naučila da stalno bude na oprezu. Problem nastaje kada sumnja postane pravilo za svaki odnos, čak i kada nema jasnih razloga da drugu osobu smatramo nepouzdanom.

Nepoverenje nije dijagnoza, ali utiče na život i navike

Nekim ljudima nije lako da prihvate tuđu pomoć, povere ličnu brigu ili poveruju da iza ljubaznosti ne stoji skriveni interes. Obećanja dočekuju sa rezervom, komplimente preispituju, a bliskost doživljavaju kao mogućnost da ponovo budu povređeni.

Preporučujemo

Takvo ponašanje može da deluje hladno ili nepristupačno. Međutim, iza njega ponekad stoji potreba za sigurnošću: ako nikome ne verujemo, čini nam se da ćemo teže doživeti iznenađenje, prevaru ili odbacivanje. Nepoverenje samo po sebi nije dijagnoza. Da bismo ga razumeli, važno je da pogledamo u kojim okolnostima se javlja, koliko traje i kako utiče na svakodnevni život.

Zašto neki ljudi teško veruju drugima

Razlozi mogu da budu različiti. Osoba koja je doživela prevaru, ponižavanje, manipulaciju ili ponovljeno kršenje dogovora može da postane opreznija u novim odnosima. Nekome je teško da veruje samo partnerima, dok drugi sumnju prenose i na prijatelje, kolege ili članove porodice.

Važna mogu da budu i ranija iskustva. Ako su bliski ljudi bili nepredvidivi ili su često obećavali nešto što nisu ispunjavali, osoba može da nauči da se prvenstveno oslanja na sebe. Ipak, iz nečije rezervisanosti ne možemo da zaključimo kakvo je bilo njegovo detinjstvo niti da svaki problem sa poverenjem pripišemo istom uzroku.

Posle traumatskih događaja kod nekih ljudi može da se javi pojačana budnost, uz osećaj da stalno moraju da budu spremni na opasnost. To je jedan od mogućih simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja, ali ne znači da svaka osoba koja teško veruje drugima ima ovaj poremećaj.

Kako da razlikujemo zdrav oprez od stalnog nepoverenja

Zdrav oprez podrazumeva da procenjujemo ponašanje druge osobe, proveravamo važne informacije i postavljamo granice. Poverenje se tada menja u skladu sa iskustvom: nečija doslednost može da ga ojača, a laž ili kršenje dogovora da ga oslabi. Kod izraženog nepoverenja i pozitivno ponašanje može da postane razlog za novu sumnju. Ljubaznost se tumači kao pokušaj manipulacije, pomoć kao budući dug, a izvinjenje kao način da se nešto prikrije.

Na primer, ako prijatelj ne odgovori na poruku, moguće je da je zauzet, umoran ili da nije video obaveštenje.Osoba koja očekuje odbacivanje može odmah da zaključi da je namerno zanemarena. Taj zaključak može da bude tačan, ali bez dodatnih informacija ostaje pretpostavka.

Važno pitanje zato glasi: da li moje nepoverenje prati ono što se zaista dogodilo ili unapred određuje kako ću da protumačim svaku situaciju?

Kada proveravanje počne da opterećuje odnos

Nepoverenje može da se izrazi kroz povlačenje, izbegavanje ličnih tema ili odbijanje pomoći. U bliskim odnosima ponekad se javlja i kroz stalno traženje dokaza, ponavljanje istih pitanja ili proveravanje gde je druga osoba i sa kim razgovara. Takvo ponašanje može da stvori odnos u kojemjedan partner neprestano sumnja, a drugi se neprestano pravda. Čak i kada dobije objašnjenje, osoba koja sumnja može da oseti olakšanje samo nakratko, pre nego što se pojavi novo pitanje.

Razumevanje straha koji stoji iza ovog ponašanja ne znači da treba da prihvatimo kontrolu, narušavanje privatnosti ili optužbe. Svaka osoba ima pravo na granice, uključujući i odnos sa nekim ko se plaši da će biti povređen.

Povlačenje može da oteža nova iskustva bliskosti

Kada osoba očekuje da će je drugi razočarati, može unapred da izbegava druženja, razgovore ili mogućnost da zatraži podršku. Tako smanjuje prilike da upozna ljude koji su pouzdani.

Može da nastane krug u kojem sumnja vodi ka distanci, a distanca se zatim doživljava kao potvrda da nikome nije stalo. Ako osoba retko govori o svojim potrebama, drugi možda neće ni znati da joj je pomoć potrebna. Izostanak podrške tada može da protumači kao nezainteresovanost.

To ne znači da je odgovorna za tuđe loše postupke. Znači da vredi da razmotri da li je način na koji se štiti počeo da joj otežava odnose koje želi.

Poverenje ne mora da bude potpuno da bi odnos bio dobar

Nije potrebno da svakoj osobi poverimo sve. Nekome možemo da verujemo u poslovnom dogovoru, ali ne i kada je reč o čuvanju privatnih informacija. Sa nekim možemo da razgovaramo o svakodnevnim brigama, dok nam je za osetljivije teme potrebno više vremena.

Takav pristup dopušta da poverenje bude postepeno i vezano za konkretno ponašanje. Važno je da posmatramo da li osoba poštuje dogovor, prihvata naše „ne”, čuva ono što smo joj poverili i preuzima odgovornost kada pogreši.

Poverenje ne zahteva da zanemarimo upozoravajuće znakove. Ako neko ponavlja laži, omalovažava nas ili krši granice, oprez može da bude opravdan. Cilj je da procena ostane vezana za tu osobu i njene postupke, umesto da postane zaključak o svim ljudima.

Kako poverenje može postepeno da se gradi

Osobi koja teško veruje drugima obično ne pomaže zahtev da se „samo opusti”. Korisnije je da krene od manjih situacija u kojima može da proceni tuđu pouzdanost bez velikog osećaja izloženosti.

Nekoliko pitanja može da pomogne:

• Šta se tačno dogodilo, a šta pretpostavljam da se dogodilo?
• Da li postoji još neko moguće objašnjenje?
• Da li ova osoba ponavlja ponašanje zbog kojeg imam razlog da budem oprezan?
• Šta mi je potrebno da bih se osećao sigurnije u ovom odnosu?
• Da li mogu jasno da izrazim potrebu ili granicu, umesto da proveravam drugu osobu?

Na primer, umesto optužbe „sigurno nešto kriješ”, razgovor može da počne rečenicom: „Kada se dogovor promeni bez objašnjenja, osećam nesigurnost. Voleo bih da mi kažeš šta se dogodilo.”

Takav razgovor ne garantuje iskren odgovor, ali omogućava da procenimo kako druga osoba reaguje na jasno izrečenu potrebu.

Kako da razgovaramo sa osobom koja nam ne veruje

Ako bliska osoba teško veruje ljudima, korisno je da budemo jasni u dogovorima i dosledni u ponašanju. Obećanja koja ne možemo da ispunimo mogu dodatno da otežaju odnos.

Možemo da priznamo njenu uznemirenost, a da pritom ne prihvatimo neosnovanu optužbu: „Vidim da te ovo brine. Spreman sam da razgovaramo o tome, ali ne prihvatam da proveravaš moje poruke.”

Važno je i da ne obećavamo da je nikada nećemo razočarati. U svakom odnosu postoje nesporazumi i greške. Za poverenje je značajno kako o njima razgovaramo i da li posle toga menjamo ponašanje.

Kada je vreme da potražimo stručnu pomoć

Razgovor sa psihologom ili psihijatrom može da bude koristan kada nepoverenje traje, izaziva veliku uznemirenost ili narušava partnerske odnose, prijateljstva i funkcionisanje na poslu.

Posebno je važno da se potraži procena ako osoba razvije čvrsto uverenje da je drugi prate, ugrožavaju ili pripremaju zaveru protiv nje, bez pouzdanih dokaza, naročito uz druge promene u opažanju ili ponašanju. Takva iskustva zahtevaju pažljivu stručnu procenu.

Cilj rada na poverenju nije da osoba počne da veruje svima. Cilj je da lakše prepozna kome, u kojim okolnostima i u kojoj meri može da veruje, uz granice koje je štite i ostavljaju prostor za bliskost.

(eKlinika.rs)