Nestanak male Danke je nova kolektivna trauma: Od empatije i straha do panike, koju treba izbeći

Mala Danka Ilić nestala je pre pet dana u Boru, a naše društvo je nakon prošlogodišnjih majskih događaja potresao novi „cunami“ straha, sumnji, neizvesnosti… Prvi put je aktiviran sistem „Amber Allert“, pa se tako vest o nestanku devojčice proširila munjevito.

Trauma na traumu: Prirodno je da smo najosetljiviji na decu i tragedije koje im se dešavaju

Kako se svaka nova trauma obrađuje u kontekstu prethodnih traumatičnih iskustava, neminovno prouzrokuje reakcije pre svega kod pojedinca. Onda se poput cikličnog kruga širi na okruženje i društvo u celini. Sa ovakvim osećanjima se svako „nosi“ u odnosu na strukturu ličnosti, okolnosti, ali i individualnu istoriju traumatizacije.

– Ova situacija je specifična pre svega po tome što je dugo najavljivani sistem Amber Alert učinio da gotovo da nema osobe koja za nestanak devojčice nije čula. Međutim, uz potrebno širenje informacije, on je nažalost doneo i neke neminovne prateće stvari, kakve su veliki protok sumnjivih informacija, spekulacija, neproverenih vesti. One doprinose zbunjivanju i uznemiravanju javnosti. Prirodno je da smo najosetljiviji na dečju sudbinu, a uz sve objektivne okolnosti, ova trauma se nadovezala na onu koja nas je sve pogodila prošle godine. Devojčica (uz nadu će biti pronađena), njena porodica, okruženje, a posredno i celo društvo, sigurno će biti pogođeni ovom traumom – kaže u razgovoru za eKlinika portal dr Tamara Džamonja Ignjatović, profesor psihologije. 

Strah za bezbednost dece je u ovom trenutku normalan, ali ne bi smeo da pređe u paniku

Prirodno je, kaže naša sagovornica koja je i predsednica Društva psihologa Srbije, da se poput lavine pokrenuo jedan talas saosećanja. Naglašava da je to normalno i za one koji nisu roditelji. O događaju svi pričamo, zabrinuti smo, tužni, uplašeni i sa zebnjom čekamo informacije o sudbini nestale devojčice. Roditeljski strah je, međutim, takođe više nego očekivan, pa i opravdan. Profesorka Džamonja Ignjatović objašnjava zašto:

– Mi smo već dugo  živimo u atmosferi nesigurnosti i neizvesnosti, što je preraslo u hroično stanje strepnje i pre majskih događaja u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni, ali nas je ta tragedija učinila još senzitivnijim. Tome je značajno doprineo osećaj da deca nisu bezbedna čak ni u školi, koja je važila za sigurno, bezbedno mesto i pored sporadičnih nemilih situacija. Ipak, važno je zadržati racionalnni pristup  i pored zabrinutosti, ne preplavljivljivati se iracionalnim strahovima, jer je šansa od takvih rizika ipak minimalna. Ono što bi smanjenju straha trebalo ključno da doprinese je uloga sistema, koji će nedvosmisleno pokazati da brine o bezbednosti dece u vrtićima i školama, kao i adekvatnom reakcijom ako su u bilo kojoj opasnosti.

Empatija i solidarnost na delu: Kako postupiti ako naiđemo na izgubljeno dete

Stiče se utisak da u tragičnim situacijama, posebno onim vezanim za decu, pojam opšte empatije nekako izbije u prvi plan, da nije sporan. Zašto je to tako pitanje je za jednu drugu temu, a profesorka Džamonja Ignjatović saglasna da smo kao društvo u ovom slučaju odreagovali, moglo bi se reći – normalno. Sigurno je da je tome doprineo i prvi put aktivirani Amber Allert.

Sa druge strane, to ne bi smelo da važi samo za ekstremne situacije, jer su potencijalni događaji u kojima se deca mogu naći nezaštićena ili u opasnosti realni. Svedoci smo ovih dana da roditelji na društvenim mrežama dele svoja iskustva o tome kako su doslovno samo okrenuli glavu na drugu stranu, a dete je nestalo. Šta tada treba da uradimo a da ne pogrešimo, i kao pojedinci i kao društvo?

– Ako primetimo dete koje se izgubilo ili se barem trenutno našlo bez roditelja ili staratelja, svakako treba na jedan neagresivan način da mu priđemo, polako postavimo pitanje kako se zove, o mami, tati… Dakle, pažljivo, saosećajno, da se ne uplaši od potpunog stranca. Velika je šansa da će u tom kratkom periodu roditelj dobiti vreme da se osvrne oko sebe, ali i potvrdu da zajednica reaguje adekvatno i na najbolji mogući način. Ako se budemo menjali kao društvo i ishodi kritičnih situacija je biti bolji, a traumatizacija manja i za decu i za roditelje – objašnjava profesorka psihologije.

Širenje glasina, insinuacija i nagađanja ne doprinosi istrazi, sama trauma je već dovoljna

Profesorka Džamonja Ignjatović osvrnula se u razgovoru za eKlinika portal i na postavljanje granice između radoznalosti, dobre namere da iz razloga empatije saznamo što pre šta se sa malenom Dankom Ilić događa i negativnog efekta cirkulacije neproverenih vesti. Svemu su umnogome doprinele društvene mreže, ali i senzacionalističko izveštavanje koje je, nažalost, postalo trend.

– I ovde se moramo vratiti na edukaciju koja je ključ. Jedino tako će se sprečiti dodatna panika i uznemirenost ne samo onih direktno pogođenih traumatičnim događajem, već i građanstva u celini. Važno je selektovati informacije i promišljati kritički. Senzacionalistički pristup i širenje neproverenih informacija, pa bilo to i u najboljoj nameri i želji da se poradujemo dobrim vestima, ne doprinose ni istrazi ni opštoj atmosferi. Naprotiv – to je kontraproduktivno i štetno – rekla je za naš portal dr Tamara Džamonja Ignjatović, profesor psihologije.