Osobe sa šizoidnim poremećajem ličnosti uopšte ne zanima niti dotiče šta drugi ljudi o njima misle Foto: Shutterstock
Shizoidni poremećaj ličnosti (kod nas je prefiks shizo odomaćen u govoru kao šizo) karakteriše prožimajući obrazac odvajanja, iskazivanje minimuma ili nimalo emocija u odnosima, kao i opštu nezainteresovanost za društvene relacije i interakcije sa drugim ljudima.
Dr Andrew E. Skodol, čuveni profesor psihijatrije na University of Arizona kao i Columbia University, bavi se ovim poremećajem ličnosti u svom istraživačkom radu i kliničkoj praksi. On kaže da je nesumnjivo primetno da osobe koje imaju šizoidni poremećaj ličnosti nemaju interesa za bliske odnose s drugima i više vole da budu same. No, to nije dovoljno da bi se postavila dijagnoza:
– Lekari dijagnostikuju šizoidni poremećaj ličnosti na temelju specifičnih simptoma, pre svega izolaciju od društvenih odnosa i nezainteresovanost za njih, uz limitirano izražavanje emocija. Ovakvi poremećaji su dugotrajni, sa prožimajućim obrascima mišljenja, opažanja i reagovanja koji izazivaju značajnu uznemirenost i/ili ometaju mogućnosti i sposobnosit osobe da funkcioniše normalno. Šizoidni poremećaj je nešto češći u muškoj populaciji – navodi stručnjak.
Ostali poremećaji ličnosti, navodi dr Skodol, takođe mogu biti prisutni. Oko 50 odsto pacijenata sa šizoidnim poremećajem imalo je najmanje jednu veliku depresivnu epizodu u životu, a često imaju i neke druge poremećaje ličnosti. Najčešći su:
Naučnici smatraju da genetička predispozicija igra važnu ulogu u razvoju šizoidnog poremećaja ličnosti. Naime, kako potvrđuje i dr Andrew E. Skodol, on može biti češći među onima koji imaju članove porodice sa šizofrenijom ili šizotipnim poremećajem ličnosti. Takođe, dodaje psihijatar, ako imamo srodnike ili staratelje koji u bili emocionalno hladni, zanemarivani i odvojeni od roditelja tokom detinjstva ili odrastanja, to može da doprinese razvoju šizoidnog poremećaja. Objašnjenje je da odrastanje sa takvim roditeljima ili starateljima može da pojača osećaj kod dece da odnosi sa drugim ljudima mogu da im donesu više bola nego koristi i da je sasvim u redu da budu nezadovoljavajući.
– Osobe sa šizoidnim poremećajem ličnosti nemaju želju za bliskim odnosima s drugim ljudima, uključujući čak i rođake. Oni nemaju bliske prijatelje ili osobe od poverenja, a samo ponekad su to roditelj, brat ili sestra. Retko izlaze, ostaju u statusu samca, često se ne udaju niti žene, ne zasnivaju porodicu. Budući da najviše vole da budu sami, skloni su aktivnostima i hobijima koji ne zahtevaju kontakte i interakciju da drugim licima. Seksualni odnosi i intimnost sa drugima ih ili minimalno ili uopšte ne interesuju. Takođe, čini se da manje uživaju u čulnim iskustvima koja drugim ljudima mogu da izazovu zadovoljstvo (šetnja plažom, nekim drugim egzotičnim i lepim mestima). Uopšte ne obraćaju pažnju na to šta drugi misle o njima, bilo dobro ili loše. Često izgledaju misteriozno ili ravnodušno – opisuje dr Skodol i dodaje:
– Retko pokazuju reakcije javno (ne smeju se, ne odobravaju nešto klimanjem glavom…). Teško izražavaju i ljutnju, čak i kada su ljuti ili nečim isprovocirani. Ne reagiraju na konvencionalan način na važne životne epizode ili situacije i deluju potpuno pasivno na promene čak i kada su po njih povoljne. Zapravo, deluju dezorjentisano i nezainteresovano, bez nekog odabranog pravca. Retko pokažu da im je lepo, prijatno ili čak bolno, posebno u interakciji sa drugima. Simptomi šizoidnog poremećaja ličnosti obično su perzistentni i to je izraženo više nego kod drugih poremećaja ličnosti.
Psihijatri dijagnostikuju poremećaje ličnosti na osnovu kriterijuma Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. Da bi se to desilo u ovom slučaju, osoba mora da ima konstantnu potrebu za odvojenošću, uz opštu nezainteresiranost za društvene relacije kao i ograničeno izražavanje emocija u međuljudskim interakcijama, uz najmanje četiri od ovih karakteristika:
Kako su osobe sa šizoidnim poremećajem ličnosti vrlo suzdržane i zatvorene, lekari imaju probleme i izazove u uspostavljanju kooperativnog odnosa, razvijanja poštovanja i poverenja.
– Nažalost, nema mnogo istraživanja o sigurnom učinku psihoterapije ili farmakoterapije na šizoidni poremećaj ličnosti. Međutim, kognitivno-bihejvioralna terapija koja se fokusira na sticanje i jačanje socijalnih veština može da pomogne ovim pacijentima promene i napreduju. Recimo, mogu da nauče kako da prepoznaju neke znake društvene interakcije koji ih neće ugroziti i u kojima će pronaći uživanje i sigurnost. To će ih onda otvoriti i prema socijalnim kontaktima i učiniti svesnijim sebe, ali i kvaliteta odnosa sa drugim ljudima – objasnio je dr Andrew E. Skodol, čuveni psihijatar.