Da bismo se i posle navršenih 70 godina i dalje razvijali, bili spremni za promene i ostali nezasiti u intelektualnoj radoznalosti treba da izbegavamo tri stvari.
1. Većinu ostalih 70-godišnjaka
Ovo zvuči okrutno i kod ispisnika može napraviti veliku rupu u krugu prijatelja, ali za to postoji obrazloženje.
Mnogi, ako ne i većina sedamdesetogodišnjaka već su u „modu propadanja”, kako po stavu, tako i biološki, ogorčeni zbog mitova o automatskom starenju i ubrzanom fizičkom propadanju. Razgovori za večerom retko odu dalje od priča o najnovijoj zameni kolena ili kuka ili operaciji ramena, zabrinutosti zbog propusta u pamćenju ili prijatelja sa ovom ili onom bolesti.
Retko kada razgovor skrene na to kako da nastavimo da poštujemo svoje pravo po rođenju na dobro zdravlje i da se suprotstavimo ubrzanom propadanju dobrim praksama koje bi trebalo da su uvek deo života.
Postoji malo razumevanja za to da „nikada nije kasno za početak, ali je uvek prerano za odustajanje”.
Čuveni motivacioni govornik, Jim Rohn, rekao je: „Dolazite na prosečan nivo petoro ljudi sa kojima provodite najviše vremena.” Sebično možda jeste, ali čovek ne može da se ne zapita kako da napreduje u takvom okruženju i da li su te osobe otvorene za razmatranje da život ne mora da bude onaj koji se svodi na ubrzano propadanje.
Treba se družiti sa 70-godišnjacima koji se ponovo pokreću i ne staju.
Edith Wharton (američka književnica, dobitnica Pulicerove nagrade za roman „Doba nevinosti” iz 1920; tri puta bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost (1927, 1928. i 1930. Godine, prim. prev.) jednom je rekla: „Uprkos bolesti, uprkos čak i najvećem neprijatelju, tuzi, čovek može ostati živ dugo posle uobičajenog datuma raspada ako se ne plaši promena, ako je nezasit u intelektualnoj radoznalosti, zainteresovan za velike stvari i ako ga male stvari čine srećnim.”
Zato treba težiti ka onima koji sa uzbuđenjem gledaju u starost ili imaju stav da se „ne plaše promena, nezasite radoznalosti, velikog razmišljanja”. Energični i motivisani 70-godišnjaci više su skloni mlađim generacijama, jer družeći se s njima, iz njihove kreativnosti i energije mogu da nauče i da rastu, ali i da im pomognu i da ih vode svojom stečenom mudrošću i iskustvom.
2. Zamku penzionisanja
Tradicionalno penzionisanje zasnovano na slobodnom vremenu, „pozivu na odmor” koji nam se nameću, trojanski je konj koji je, u zapadnim kulturama gde postoji, generacije uveo u način života koji je suprotan našoj biološkoj prirodi i obrascu „živeti kratko i umirati dugo”.
Penzionisanje ne postoji u prirodi niti je postojalo bilo gde na planeti pre 150 godina. To je evro-američki koncept koji ne postoji u mnogim zemljama, od kojih neke mogu da tvrde da imaju najdugovečnije građane.
Penzionisanje nas stavlja na put ubrzanog biološkog propadanja, jer implicira da je „približavanje kraju” poželjnije nego da ostanemo u režimu rasta. Penzionisanje može da nas dovede na put propadanja – i to čini za većinu.
Plodovi tradicionalnog penzionisanja zasnovanog na slobodnom vremenu i odmaranju, koji ne poboljšavaju život sledeći su:
- povećana izolacija – veliki ubica
- sedenje – uprkos najboljim namerama, većina penzionera ne uspeva da održi adekvatnu fizičku aktivnost kako bi održala dobro zdravlje
- samougađanje – mi smo programirani da služimo; penzionisanje kaže da smo platili tu cenu i stekli pravo da budemo samozadovoljni potrošač i da odustanemo od toga da budemo nesebični proizvođač
- uklanjanje rada iz životnih navika – rad je ključni faktor dugovečnosti – penzija nas vodi u suprotnom smeru
Srećom, jasno nam je da je tradicionalna penzija zastarela i irelevantna, jer se nalazimo na nepoznatoj teritoriji sa 20 do 40 godina bonusa za dugovečnost. Nepenzionisanje i polupenzionisanje sada predstavljaju trend koji se brzo razvija.
3. Lutanje
Pošto smo, kao bumeri i pre-bumeri, indoktrinirani da žudimo za prelaskom sa rada na odmor, većina nas ulazi u to „treće doba” između kraja karijere i prave starosti bez mape puta ili plana kako će izgledati taj, sada produženi period. Sada smo na novoj teritoriji sa dodatnih 20–40 godina sa ograničenim obrascima i modelima za navođenje.
Rezultat je, za mnoge, ulazak u produženi životni period u zanosu, uz lutanje i probijanje na račun rezervoara energije i žara koji postoje u ranim periodima ove faze.
Na primer, znamo da 2 od 3 penzije počinju bez ikakvog plana koji se odnosi na mentalnu, fizičku, psihološku, emocionalnu ili duhovnu stranu života na ovoj novoj teritoriji.
Penzionisanje može biti kao santa leda, koja plovi i sa malo stvarnosti penzionerskog života ostaje na površini. To može postati besmisleno lutanje, neusmereno vreme života koje nas može dovesti na put ubrzanog propadanja.
Dan Sullivan, poznati poslovni i preduzetnički trener i osnivač Strategic Coach, kaže:
Ljudi rano umiru iz tri razloga:
- nemanja novca
- nemanja prijatelja
- nemanja svrhe
Uspešno, zdravo treće doba zahteva plan, osećaj svrhe, pravac. Bez toga, trošimo talente, veštine, iskustvo i energiju koji i dalje žive u nama kao 70-godišnjacima.
