Ispod površine adrenalina: Zašto su ekstremni sportisti pod većim rizikom od samoubistva?

Njihovi podvizi deluju kao snovi koje drugi ne smeju ni da zamisle. Skoče s litice visoke 30 metara, osvoje zaleđeni vrh bez užeta, pređu reku na zategnutoj traci. Gledamo ih zadivljeno i pomalo u strahu

Kad kažemo ekstremni sportovi – prvo pomislimo na ljude koji prkose zakonima fizike a, čini se, i granicama ljudske psihe. Ali, ono što najčešće ne vidimo je ono što se dešava kad se kamere ugase i adrenalin nestane.

Poslednjih godina, psiholozi i sportski terapeuti sve glasnije govore o povezanosti između ekstremnih sportova i mentalnog zdravlja – uključujući depresiju, anksioznost i čak suicidalne misli.

Preporučujemo

Adrenalin kao beg, a ne samo izazov

Dr Eric Brymer, psiholog i istraživač sa Queensland University of Technology u Australiji, već deceniju proučava psihologiju ekstremnih sportova. On ističe:

– Za mnoge sportiste, ekstremni sportovi nisu samo izazov, već način da se povežu sa sobom. Ali kod nekih, taj intenzitet može predstavljati beg – od unutrašnje boli, traume, pa čak i svakodnevnog života koji im deluje „mrtvo” bez uzbuđenja.

Njegova istraživanja pokazala su da deo sportista zapravo koristi opasne poduhvate kao mehanizam suočavanja sa emocionalnim teretom – umesto terapije, traže olakšanje u skoku iz aviona ili penjanju bez užeta.

Kada ćutanje postaje opasnije od pada

Kultura ekstremnih sportova često veliča nepobedivost i hrabrost. Priznati ranjivost, depresiju ili anksioznost – među kolegama se ponekad doživljava kao slabost. To dodatno otežava osobama da potraže pomoć.

Sarah Hender, terapeutski savetnik za sportiste pri britanskoj organizaciji Sporting Chance, kaže:

– Problem nije samo u riziku koji ekstremni sportisti preuzimaju, već u ćutanju koje prati njihove unutrašnje borbe. Oni su obučeni da ignorišu strah, da pomeraju granice – ali to često znači i potiskivanje emocija koje vape da se o njima priča.

Iskustvo iz prve ruke: Tišina nakon aplauza

Mark Twight, poznati američki alpinista koji je učestvovao u nekim od najopasnijih ekspedicija na svetu, otvoreno je govorio o post-ekspedicijskom padu i mentalnim krizama:

– Penjanje me držalo na površini. Kad sam prestao, buka je nestala i ostao sam sam sa svojim mislima. Tek tada sam shvatio koliko sam zapravo bio u problemu.

Ovakve ispovesti više nisu retkost – sve više bivših ekstremnih sportista otkriva da je najteža borba ona koja se ne vidi spolja.

Adrenalin nije samo za profesionalce – zašto ljudi sve češće traže ekstremna iskustva?

Ekstremni sportovi nisu više rezervisani samo za profesionalce. U poslednjih deset godina, sve je više ljudi koji se odlučuju da bar jednom u životu iskuse nešto „van zone komfora” – skok padobranom, bungee jumping, raftinga na brzim rekama, vožnju kvadovima po klisurama.

Neki to rade zbog uzbuđenja, neki zbog društvenih mreža, ali mnogi – kako pokazuju istraživanja – iz lične potrebe da osete da su živi.

– Mnogi rekreativci se odlučuju za ekstremne sportove u trenutku krize – posle raskida, smrti u porodici, gubitka posla. Nije redak slučaj da taj trenutni izliv adrenalina doživljavaju kao reset emocija - objašnjava dr Eric Brymer, istraživač sa Queensland University of Technology.

Problem nastaje kada se ti pokušaji postanu jedini način da se „pobegne” od neprijatnih osećanja – tuga, besa, praznine. U tom slučaju, ekstremno iskustvo ne donosi oslobađanje, već postaje zavisnost.

Američki psiholog i autor knjige The Adrenaline Junkie’s Guide to Recovery, dr Theo Tsaousides, upozorava:

–Ako vam jedino uzbuđenje u životu dolazi od rizika – važno je zapitati se: šta pokušavam da izbegnem? Ponekad ljudi koriste opasna iskustva da bi maskirali tugu, ili osećaj da nisu dovoljno vredni.

Ova ponašanja se sve češće javljaju kod mladih, posebno u digitalnoj eri u kojoj se instant doživljaj vrednuje više od trajnog unutrašnjeg mira. Umesto terapije – tu je skok padobranom. Umesto razgovora – litica.

– Ekstremno iskustvo može biti osnažujuće, ali nikada ne bi smelo da bude zamena za suočavanje sa sobom - zaključuje dr Tsaousides.

Kako prepoznati, kako pomoći?

U sportskim timovima i organizacijama širom sveta, sve češće se poziva na uvođenje psihološke podrške kao standardne prakse kako za profesionalne sportiste tako i za sve one koji žele da osete bujicu adrenalina.

– Mentalno zdravlje mora biti jednako prioritetno kao i fizička priprema. Nema hrabrosti u ignorisanju problema – prava snaga je u traženju pomoći - poručuje Gervais.

Hrabrost je i pogledati u sebe

Dok aplaudiramo onima koji prkose visinama, važno je da ne zaboravimo da najopasnije padove često niko ne vidi. Ekstremni sportisti jesu hrabri, ali i ljudi od krvi i mesa – sa strahovima, tugama i traumama. I dok im se divimo zbog fizičke izdržljivosti, možda je vreme da im pružimo ruku zbog nečeg mnogo važnijeg – njihove borbe sa samim sobom.