Život je splet svega dobrog i lošeg što nam se događa, a kako se sa njim nosimo, zavisi od toga kakav smo tip osobe i kako generalno gledamo na svet oko nas – pozitivno i optimistički, ili negativno i pesimistički. Psiholozi kažu da bi za dobro „podnošenje“ života bila najbolja nekakva zlatna sredina, sa malo više pozitivnog stava. Postoje, međutim, ljudi koji izražavaju isključivo pozitivne emocije, bez razlike kroz kakve situacije prolaze. A kada ovaj stav pređe granice i potpuno isključi bilo koje reakcije osim pozitivnih, prelazi u nešto što nam može pričiniti štetu. Ovo stanje je poznato kao toksična pozitivnost i ono zapravo podstiče ljude da ignorišu teške ili loše emocije noseći brojne zamke, pa i opasnosti.
Opsesija pozitivnim razmišljanjem
Osobe koje su toskično pozitivne su uverene da bi svi ljudi trebalo da na svoja iskustva gledaju pozitivno, čak i ona koja su duboko tragična. Ne samo da takav stav kod njih može da stvori lažnu sliku da su u stanju da se izbore sa svim nedaćama, uz praktično potiskivanje teških emocija i njihovo „guranje pod tepih“, već vremenom, uz izraženu pasivnu agresivnost, imaju potrebu da i druge ubeđuju da je to jedini ispravan način razmišljanja.
Ovakva vrsta pozitivnosti gušiće negativne emocije, što može da otera u anksioznost i depresiju, a kod nekih osoba može ostaviti utisak da ponižavate njihovu tugu, vršite pritisak na njih da se pretvaraju da su srećni, čak i kada su sa razlogom tužni. Taj pritisak ponekad može da projektuje potpuno netaktično i prebrzo očekivanje, pa i nametanje da se osobi koja pretrpela gubitak, kaže da krene dalje, ili da traži pozitivno u svom gubitku. Ovaj način takođe u osobi kojoj se nameće može da pokrene različite nivoe griže savesti.
Poželjno je biti pozitivan, ali je u redu biti i tužan, kada za to postoji razlog
Psiholozi ističu potencijalnu vrednost pozitivnog razmišljanja i iznose dokaze o tome da ono poboljšava ukupno mentalno zdravlje. Jedno istraživanje iz 2018. godine, rađeno na studentima, objašnjava da pozitivan stav rezultira jačim samopoštovanjem i pokretačkom snagom, uz smanjenje rizika od suicidnih ideja.
Očigledno je, navode naučnici, i to da pozitivno razmišljanje nije nešto što možete, poput mašine, da aktivirate po potrebi, čak iako se tako ne osećate, i da ne može da bude lek za baš sve situacije. Postupak žalovanja, kada se prolazi kroz neku dramatičnu situaciju ili gubitak potpuno je normalan, i ako on ima svoj tok, nema opasnosti od pada u depresivna stanja. Sa druge strane, ako sami sebe primoravate da na tragediju gledate pozitivno, po svaku cenu, ili ako vas neko ko ima takve sklonosti na to tera, sve se protiv vas može okrenuti poput bumeranga.
Takođe, kada pozitivnost poprimi toksične okvire bez kriterijuma, ona može doprineti i anuliranju, suštinskom nepriznavanju da se dogodilo nešto što nije dobro, izbegava se suočavanje sa činjenicama i realnim životom, što, opet, vodi u druge moguće probleme na mentalnom planu.
Primeri toksične pozitivnosti
U poređenju toksične pozitivnosti i normalnog pozitivnog stava postoji razlika i ona ne uključuje samo to nakon kog perioda od nekog tragičnog gubitka se javlja, već može da bude i permanentno stanje svesti. Evo nekih primera:
- govoriti roditelju čije je dete umrlo da bude srećan što bar može da ima decu, za razliku od mnogih koji ne mogu
- tvrditi nakon nekog tragičnog događaja da se „sve dešava s razlogom“
- podsticati neprekidno nekoga da se usredsredi na pozitivne aspekte gubitka
- insistirati na tome da neko da pobedi svoju tugu ili patnju i usredsredi se samo na dobre stvari
- etiketirati ljude koji su uvek pozitivni kao jedino dobre, ispravne i simpatičnije od drugih
- vršiti pritisak na ljude da napreduju bez obzira na situacije sa kojima se suočavaju, poput „dok smo u covid 19 izolaciji treba da vežbaš u kući, da čitaš, da se baviš nekim hobijem, da ne gubiš vreme“
- anuliranje nečije objektivne zabrinutosti uz „uvek može da bude i gore“
Kako izbeći upadanje u ovu zamku
Prepoznavanje negativnih emocija i tuge kao normalnog i važnog dela ljudskog životnog iskustva i suošavanje sa njima jesu prvi koraci kako da se pozitivnost ne izrodi u kontraproduktivnu i toksičnu. Isto važi i za identifikovanje i imenovanje emocija umesto pokušaja da se izbegnu i anuliraju, ili zabašure jednim cikličnim „sve će biti u redu“.
Razgovarajte što više sa ljudima u koje imate poverenja o svojim osećanjima, i neka budu prisutna i negativna, možda i više od onih koja emituju samo sreću, jer tada je, kako se u narodu kaže, sve lepo i lako a da se „na muci poznaju junaci“. Potražite podršku od osoba koje vas ne osuđuju ako ste tužni, a ako neko od njih vrši pritisak na vas da budete pozitivni i kada vam nije do toga, pokušajte da mu objasnite da takav pristup čini mnogo više štete nego koristi. Takođe, nemojte se libiti ni od traženja stručne pomoći ako osetite da upadate u lavirint ovog vida pozitivnosti, da na silu ostavljate sliku kako je sve u redu, a iznutra se osećate duboko nesrećno i neispunjeno.
Ovakve osobe ćete lako primetiti, jer one svemu što se dogodi pokušavaju da daju pozitivan prizvuk. Neretko, loše događaje izjednačavaju sa ogromnom količinom ljubavi koja će se, prema njihovoj interpretaciji, sigurno dogoditi.
Kao što su slijepi za tuđu bol, slijepi su i za tuđu radost i uspjehe, nema povratne reakcije.
Najkraći mogući opis, da li se neko rodio ili neko umro, njima je svejedno i ponašanje je isto.