Koliko puta ste kritikovali sebe zbog izbora u vezama ili prijateljstvima onda kada se stvari ne završe prijatno? Kritikujemo sebe, a zapravo time oduzimamo sebi pravo da pogrešimo, u isto vreme oduzimajući pravo i na slobodu i nove početke. Ovo je jedan od značajnih razloga zašto nam treba mnogo vremena da, recimo, izađemo iz veze koja je toksična i nefunkcionalna, ili zašto se vraćamo nekadašnjim partnerima.
Šta kada uvidimo da smo pogrešili
Često se osetimo zarobljeno u nekom odnosu jer smo ga stvarali, u njemu proveli određeno vreme, uložili sebe i svoje emocije, a zatim, kada se iz bilo kog razloga ispostavi da smo napravili pogrešan izbor, počinje proces samokritikovanja. On predstavlja posledicu toga što sebi, najjednostavnije rečeno, zabranjujemo da grešimo.
– Sve dok sebe kritikujemo za takvu grešku, odnos ne možemo da napustimo, a samim tim ni da krenemo dalje, jer je prirodna potreba da nešto, ako možemo – popravimo. Međutim, to nas često vodi sličnom procesu koji se odvija i kada se vraćamo bivšim partnerima. Kada čujem da osoba razmatra povratak u prethodnu vezu u kojoj je bila povređena ili nezadovoljna, najpre postavim pitanje: „Šta mislite da se promenilo, da li su i šta vaši partneri promenili prvenstveno u ponašanju prema vama, pa će sada biti drugačije?“ – objašnjava ovaj mehanizam za eKlinika portal pedagoški savetnik i psihoterapeut Ivana Stevanović.
Greška se ne može popraviti vraćanjem u nefunkcionalne odnose
Od najveće je važnosti, objašnjava Stevanović, pronaći kapacitete da se sebi introspektivno najpre postave takva i slična, naizgled teška pitanja, a onda uz što objektivnije sagledavanje situacije i odnosa – potraže i odgovori.
– Ova pitanja su ključna za ponavljanje nekih naših obrazaca ponašanja. Važno je da naučimo da imamo pravo na grešku i da ako smo je napravili, ne mislimo da ćemo je popraviti time što ćemo sebe iznova povređivati sa istim ljudima. Zato često donosimo odluku da se vratimo u veze sa prethodnim partnerima sa kojima se nismo dobro osećali. Mnogi ostaju u disfunkcionalnim vezama i iz straha da će zbog toga što su pogrešili biti izloženi stigmi („šta će reći rodbina ili okolina ako se razvedem?“), ili zbog straha od samoće. Svi smo mi ljudi, takve situacije se događaju, a ako nismo u mogućnosti da iz njih isplivamo samostalno, pomoć psihoterapeuta je i dragocena i neophodna – ohrabruje sagovornica eKlinika portala Ivana Stevanović.
Roditeljske kritike utiču da to postane obrazac ponašanja dalje u životu
Drugi, jednako važan deo slagalice u vezi sa nemogućnošću priznavanja grešaka, kao sastavnog dela života, krije se u našem vaspitanju i odrastanju.
– Ako je dete tokom odrastanja imalo zahtevne roditelje koji su ga svakodnevno kritikovali i imali velika očekivanja, ako je bilo u položaju i situaciji da mora da ispravlja greške kako bi zadobilo naklonost i ljubav roditelja, to može da bude okidač za ponavljanje ovog obrasca i u partnerskim odnosima. Često, kada sebe kritikujemo za neke donesene odluke i greške koje smo počinili, mi zapravo tada sa pozicije odrasle osobe (roditelja), kritikujemo svoje unutrašnje dete. Ako su roditelji bili grubi kroz kritičnost, puni prekora, neki čak i nasilni ili skloni da upotrebe fizičko ili psihološko kažnjavanje kada dete nešto pogreši, ono neće prestati da voli roditelja, ali će vremenom prestati da voli sebe, uz stvaranje slike i osećaja da nije dovoljno dobro – naglašava psihoterapeut Ivana Stevanović.
Gubljenje autentičnosti i potreba da se dopadnemo drugima kao ponavljani obrazac
Kod takvog ponašanja, deca često žrtvuju svoje potrebe i autentičnost kako bi se dopali roditeljima ili izbegli kažnjavanje, a to se kasnije ponavlja u životu i sa drugim važnim osobama sa kojima grade odnose (partneri, prijatelji, poslovno okruženje).
Ivana Stevanović, pedagoški savetnik i psihoterapeut pod supervizijom takođe naglašava da sve što smo dobili vaspitanjem i odrastanjem, a smeta nam ili se u tome ne osećamo dobro, možemo i trebalo bi da promenimo. Kao što imamo pravo na greške, tako imamo pravo i da potražimo i damo podršku sebi u prevazilaženju istih, jer one su, ističe naša sagovornica, i nešto iz čega treba da učimo i „ulaznica“ za nove, kvalitetnije odnose.
Hvala za divan i ohrabrujuci tekst.