Mentalni umor povezan je sa akumulacijom neurotransmitera glutamata u prefrontalnom korteksu, pokazala je nedavna studija objavljena u Current Biology. Ovo je značajan korak ka razumevanju mehanizama koji leže u osnovi iskustva mentalnog umora.
Novo istraživanje
Dr. Antonius Wiehler autor studije i psiholog na Institutu u Parizu, Univerzitetska bolnica Pitie-Salpetriere, objasnio je zašto su odlučili da istraže ovu konkretnu temu:
– Niko ne zna šta je mentalni zamor, kako nastaje i zašto ga osećamo. To je i dalje misterija, uprkos više od jednog veka naučnih istraživanja. Mašine mogu da obavljaju kognitivne zadatke kontinuirano bez umora, mozak je drugačiji i želeli smo da razumemo kako i zašto je to tako.
Kako je naveo mentalni umor ima važne posledice: za ekonomske odluke, za efikasnot na poslu, koncentraciju u školi, izlečenje…
– Kada se intenzivan kognitivni rad produži za nekoliko sati, neki potencijalno toksični nusprodukti neuralne aktivnosti se akumuliraju u prefrontalnom korteksu. Ovo menja kontrolu nad odlukama, težimo ka akcijama koje zahtevaju nisku koncentraciju, bez napora i bez čekanja – objšnjava lekar.
Mentalni umor i potencijalni razlozi
Osećaj umora nakon dana bavljenja izazovnim zadacima koji zahtevaju mentalni napor ili kognitivnu kontrolu je uobičajena pojava.
Kognitivna kontrola se odnosi na kognitivne ili mentalne procese koji omogućavaju pojedincu da prilagodi svoje misli i ponašanja u skladu sa svojim ciljevima dok istovremeno inhibira automatsko ili impulsivno ponašanje. Na primer, kontrola impulsa da se jede zdrava hrana da bi se ostvario dugoročni cilj održavanja zdrave težine zahteva kognitivnu kontrolu.
Tokom kognitivnog umora, pojedinci mogu iskusiti smanjenje svoje sposobnosti da održe kognitivnu kontrolu, povećavajući njihovu tendenciju da se uključe u impulsivno ponašanje koje pruža trenutno zadovoljstvo.
Naučnici su prethodno otkrili regione mozga uključene u kognitivnu kontrolu i umor, a jedan je lateralni prefrontalni korteks (LPFC). LPFC je jedan od regiona mozga koji pokazuje povećanu aktivaciju dok obavlja zadatke koji zahtevaju kognitivnu kontrolu.
Razlozi umora i dalje nepoznati?
Ali razlog koji leži u osnovi ovog iskustva umora nakon angažovanja u zadacima koji zahtevaju produženi kognitivni napor ostaje nepoznat.
Istraživači su uočili da iscrpljivanje ukupnih rezervi energije, kao što je nivo glukoze u krvi, nakon jednog dana mentalnog rada može lišiti mozak neophodnih energetskih resursa za vršenje kognitivne kontrole. Međutim, studije pokazuju da kognitivni zadaci ne utiču na ukupne zalihe energije.
Autori ove studije sugerišu da bi iscrpljivanje ili akumulacija određenih metabolita u mozgu mogli biti odgovorni za mentalni zamor.
Metaboličke promene u mozgu usled kognitivnog umora mogle bi da otežaju vršenje kognitivne kontrole i povećaju preferenciju za ponašanja koja zahtevaju manje kognitivnih napora. Štaviše, prema ovom modelu, kada je pojedinac dovoljno motivisan, može i dalje biti u stanju da održi visok nivo kognitivne kontrole uprkos mentalnom umoru.
U ovoj studiji, istraživači su sproveli jednodnevni eksperiment u kome su učetvovali ispitanici uključeni u kognitivne aktivnosti koje zahtevaju različite nivoe mentalnog napora da bi testirali ovaj model.
Rezultati eksperimenta
U ovoj studiji je učestvovalo 40 ispitanika koji su obavljali kognitivne zadatke tokom 5 sesija, u ukupnom trajanju od 6,25 sati. Oni su bili podeljeni u dve grupe: test grupa od 24 učesnika koji su radili težu ili zahtevniju verziju zadatka i kontrolnu grupu, sa preostalih 16 učesnika, koja je radila jednostavniju ili manje zahtevnu verziju istog zadatak.
U prethodnim studijama, istraživači su merili mentalni zamor na osnovu opadanja kognitivnih performansi tokom vremena, ali do takvog pada može doći i iz drugih razloga, kao što su dosada ili nedostatak motivacije. Učesnici u takvim studijama mogu prilagoditi svoj kognitivni napor nakon što primete pad motivacije u radu.
Stoga su autori ove studije odlučili da motivišu učesnike da izaberu novčanu nagradu povezanu sa više ili manje uloženog kognitivnog napora za zadatak. Autori su odabrali ovaj protokol, jer je ekonomska odluka bila subjektivna, što je otežavalo učesnicima da uoče promene u svom ponašanju dok doživljavaju mentalni zamor i da nadoknade te promene.
Nakon što su završili svoje kognitivne zadatke, učesnici su morali da biraju između male i velike novčane nagrade za tačan odgovor. Da bi stekli malu nagradu, učesnici su morali da ulože manje kognitivnog napora, dok im je bila potrebna veća količina kognitivnog napora da bi dobili veću nagradu.
Konkretno, u poređenju sa manjom nagradom, veća novčana nagrada zahteva od učesnika da ili čekaju duže da bi dobili nagradu ili da se angažuju u zadatku koji zahteva veći kognitivni ili fizički napor.
Prihvatanje kašnjenja nagrade zahteva od pojedinca da uloži kognitivne napore da obuzda svoju impulsivnost. Slično tome, pojedinac koji pristane da obavlja aktivnosti koje nisu automatske ili uobičajene, kao što je polaganje težeg kognitivnog testa ili angažovanje u intenzivnoj fizičkoj aktivnosti, zahteva više kognitivnog napora.
Mentalni umor utiče i na donošenje odluka
Istraživači su pretpostavili da bi kognitivni zamor odvratio učesnike da se odluče za ove skupe opcije i naterao ih da izaberu nagrade za koje je potrebno manje kognitivnog napora i koja će im pružiti brže trenutno zadovoljstvo.
Iako su učesnici u grupi sa lakim kognitivnim zadacima imali višu stopu tačnosti od grupe sa teškim zadacima, učinak učesnika u grupi sa teškim zadacima nije pokazao veće pogoršanje tokom vremena. Drugim rečima, učesnici u grupi sa visokim zahtevima nisu pokazali povećan mentalni zamor tokom izvođenja kognitivnih testova od grupe sa manje zahtevnim zadacima.
Međutim, kako je eksperiment napredovao, postalo je verovatnije da će se učesnici koji su obavljali zadatke sa visokim zahtevima odlučiti za manju ekonomsku nagradu koja zahteva niži kognitivni napor od onih koji su dodeljeni grupi sa nižim zahtevima.
Istraživači su takođe merili proširenje zenica dok su učesnici donosili odluku o nagradi. Nečije zenice se mogu proširiti u skladu sa količinom napora koji ulaže tokom zadatka koji zahteva kognitivnu kontrolu ili promišljanje.
Kako se manifestuje?
Kako se broj sesija povećavao, učesnici u grupi sa visokim kognitivnom angžovanjem pokazali su pad u interesovanju, što se manifestovalo kroz manje raširene zenice dok su donosili odluku o nagradi. Ovo dalje ukazuje na pad kognitivnog napora u grupi sa velikom zahtevima zbog mentalnog umora.
Ukratko, ovi podaci sugerišu da su učesnici u grupi sa velikim naporom bili u stanju da održe visok nivo performansi u kognitivnom testu, ali su pokazali znake umora dok su donosili ekonomsku odluku.
Sigurnost dobijanja novčane nagrade nakon davanja tačnih odgovora u kognitivnom testu, možda je motivisala učesnike u grupi sa većim angažovanjem da održe visok nivo kognitivne kontrole uprkos umoru.
Nasuprot tome, nedostajalo je objektivno tačnih odgovora prilikom izbora između novčanih nagrada. Ovo je možda rezultiralo nižim nivoom promišljanja ili kognitivnog napora zbog umora tokom donošenja ekonomskih odluka u grupi sa velikim angažovanjem.
Mentalni umor i promene u metabolitima u mozgu
Istraživači su zatim procenili metaboličke promene u mozgu učesnika koristeći neinvazivnu tehniku nazvanu spektroskopija magnetne rezonance (MRS). Konkretno, oni su merili nivoe metabolita u LPFC, regionu koji je uključen u kognitivnu kontrolu, dok su učesnici obavljali svoje zadatke tokom prve, treće i poslednje (pete) sesije eksperimenta.
Šta to znači za budućnost?
Dr Antonius Wiehler je prokomentarisao implikacije nalaza studije i rekao da ona može biti posebno korisna u nekoliko oblasti.
– Prefrontalni metaboliti bi se mogli pratiti (pomoću MRS) da bi se otkrili slučajevi teškog umora ili sagorevanja u mnogim različitim situacijama: zaposleni nakon radnog dana, sportisti tokom programa teških treninga ili pre takmičenja, studenti tokom njihovih revizija pre ispita… Ovo može pomoći prilagođavanju dnevnih aktivnosti kako bi se izbegla iscrpljenost -rekao je on.
Biće potrebna dalja istraživanja da bi se odredio molekul koji mozak prati kako bi se sagledali nivoi mentalnog umora i region mozga koji detektuje ove promene.
