Psiholog Jelena Lopatić: Ljudi sa ovim poremećajem imaju problem u načinu življenja, ličnom ili profesionalnom ambijentu Foto: privatna arhiva / Shutterstock
Granični poremećaj ličnosti je jedno od psihičkih stanja koje je novim vremenom aktuelizovano. Radi se o podtipu emocionalno nestabilnog poremećaja ličnosti, čija je osnovna karakteristika prisutna nestabilnost u mnogim aspektima.
– U današnje vreme je ovaj poremećaj postao vrlo „popularan“, pa smo svedoci i neopravdanog korišćenja tog pojma. Pojam „granični poremećaj ličnosti“ se često nekritično i neprimereno upotrebljava sa ciljem opisa bilo kog pojedinca koji je zahtevan, ljut ili samodestruktivan.
– Osnovna karakteristika poremećaja je nesigurnost u raznim životnim sferama. Maladaptivnost (neprilagođenost) ponašanja se obično sreće u širokom spektru funkcionisanja, a najčešće se kao glavni simptomi ističu upravo nestabilnost doživljaja sebe (problemi identiteta), međuljudskih odnosa i raspoloženja – opisuje u razgovoru za eKlinika portal Jelena Lopatić, diplomirani psiholog u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.
Kada se uopšteno govori o poremećajima ličnosti, Lopatić kaže da je bitno naglasiti da oni ne predstavljaju bolest u medicinskom smislu. Radi se o „hroničnoj maladaptaciji“, odnosno, hroničnoj neprilagođenosti uslovima svakodnevnog života.
– Tu je neprilagođenost u interpersonalnim odnosima, kao i postojanje disfunkcionalnih stavova i ponašanja. U tom smislu, za razliku od drugih medicinskih entiteta, osobe sa poremećajem ličnosti obično ne prepoznaju da nešto nije u redu sa njima ili da sami imaju problem. One simptome poremećaja doživljavaju kao prirodni deo sebe, a u uslovima pojačanog stresa ili problema, pre imaju tendenciju da menjaju okolinu, nego sebe – objašnjava psiholog.
Granični poremećaj ličnosti je razvojno stanje. Prema rečima sagovornice našeg portala, formira se tokom ranog psihosocijalnog razvoja. Tačnije, nastaje kao posledica problema tokom ovog razvojnog perioda. Počinje da se ispoljava u kasnom detinjstvu i adolescenciji.
– Obično pun izraz dostiže tokom mladog odraslog doba, zatim perzistira godinama, dok sa starenjem simptomi obično postaju manje uočljivi. Bitno je naglasiti da ove karakteristike nisu nepromenljive. Naime, tokom života mogu da se menjaju u pozitivnom ili negativnom smeru po stepenu izraženosti (kao rezultat psihoterapije, usled okolnosti života ili stresova, spontano…). Smatra se da je ova vrsta poremećaja prisutna kod 1-2 odsto populacije, a statistike kažu da se ćešće sreće kod žena – kaže Jelena Lopatić.
Međuljudski odnosi su kod ovih osoba često haotični, nestabilni i intenzivni. Osciliraju između idealizacije i obezvređivanja, kao i između bliskosti i distance.
– Afektivna nestabilnost je izražena. Često se dešavaju intenzivni osećaji ljutnje i besa, bez kontrole i neprikladni određenoj situaciji. Takođe, i neočekivani impulsivni izlivi, loša tolerancija anksioznosti i stresa. Sreće se i impulsivnost koja je prisutna u bar dve aktivnosti koje su štetne za tu osobu (seksualni odnosi, zloupotreba supstanci, preterano trošenje novca, brza vožnja, problemi sa ishranom…). Zatim, prisutan je suicidalni rizik (pretnje o izvršenju, postupci ili samopovređujuće ponašanje). Slika o sebi je nestabilna. Često je praćena hroničnim osećajem praznine – opisuje detaljno Lopatić, psiholog klinike „Dr Laza Lazarević“.
Sagovornica našeg portala napominje i da pacijenti sa graničnim poremećajem ličnosti često ispoljavaju osetljivost na odbacivanje. Tu su i nestabilnost raspoloženja, intenzivan bes, ali i, na primer, depresivni padovi raspoloženja.
Kako se ovi simptomi sreću i kod depresivnih pacijenata ili kod bipolarnog afektivnog poremećaja, u tom smislu postoji preklapanje koje može, upozorava Lopatić, „zakomplikovati“ dijagnostiku.
Dijagnostika ovih poremećaja se najčešće obavlja kroz psihijatrijsko-psihološko sagledavanje. Ono podrazumeva psihijatrijski pregled i praćenje, kao i psihološko testiranje upotrebom testovne baterije, koja obično sadrži projektivne testove i neke specifične personalne inventare, opisuje Jelena Lopatić.
– Najefikasniji vid lečenja graničnih poremećaja je kroz psihoterapijski proces. On je obično dugotrajan, a u slučajevima intenziviranja simptoma, dekompenzacije ili komplikacija, neophodna je primena i farmakoterapije. Cilj psihoterapijskog tretmana bi bio da pacijent stekne uvid u svoje neprilagođeno ponašanje i da se stvori potreba za, da kažemo, „rekonstrukcijom“. Međutim, teškoća sa ovim pacijentima je u tome što se retko sami javljaju na lečenje. Nisu komplijantni i imaju tendenciju da prekidaju terpijski tretman – naglašava sagovornica eKlinika portala.
– Dakle, granični poremećaj ličnosti nije bolest u uskom medicinskom smislu, pa se tako i protokol lečenja ne svodi na „redovno uzimanje farmakoterapije“. Obično ljudi sa ovim poremećajem imaju problem u načinu življenja, ličnom ili profesionalnom, pre nego što imaju probleme zbog svojih simptoma. Na lečenje se javljaju zbog naraslog nezadovoljstva i teškoća u radnom ili socijalnom funkcionisanju… Zatim, često na insistiranje drugih osoba iz okruženja, ili eventualno kada se simptomi pojačaju usled sadejstva neke stresne situacije. Od svih ovih okolnosti zavisi planiranje terapijskog tretmana, kao i sam ishod – ispričala je u razgovoru za eKlinika portal diplomirani psiholog Jelena Lopatić.