Strah je zdrav i prilagodljiv, kaže dr Thompson Davis, specijalista za fobije i šef katedre psihologije na Univerzitetu Alabama u Tuskalusi.
– Da se ne plašimo smrti i umiranja i povrede, ne bismo gledali na obe strane pre nego što pređemo ulicu – dodaje dr Davis.
Preveliki strah može da utiče na unutrašnje stanje našeg bića
Dok strah (kao i sve naše emocije) služi svrsi, dr Davis kaže da može i da postane tako veliki ili nesrazmeran da ometa svakodnevni život osobe. Na primer, strah od psa lutalice koji reži i laje logičan je i prikladan, kaže on. S druge strane, strah od pasa koji nekoga sprečava da ide u parkove ili otvorene prostore – bilo gde da neko šeta psa – vrsta je straha koja verovatno zahteva pažnju stručnjaka.
Preveliki strah može da utiče na unutrašnjost našeg bića. Strah može da poveća aktivnost nervnog sistema na neke potencijalno nezdrave načine, navodi StatPearls. Takođe je blisko povezan sa poremećajima raspoloženja kao što su anksioznost i depresija, a u nekim slučajevima može pojačati ili čak dovesti do ovih stanja, kaže dr Davis.
Koje su vrste straha
Psiholozi ponekad kategorišu strah kao jednu od dve vrste: uslovljeni i urođeni. Uslovljeni strah, za razliku od urođenog, vrsta je straha koja se stiče iskustvom.
Strah utiče na mentalno i fizičko zdravlje slično kao i anksioznost i stres, što dovodi do toga da telo bude u stanju povećane budnosti. Produženi strahovi mogu dovesti do dugoročnih komplikacija, posebno ako postanu hronični stresori.
Strah izaziva reakciju tela na stres, što uključuje limbički sistem mozga. Simpatički nervni sistem, ili naš tip reakcije „bori se/beži/zamrzni se”, pokreće se kao odgovor na oslobađanje adrenalina. Strah je takođe oblik stresa, koji aktivira osovinu hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda (HPA) koja hormone stresa (uglavnom kortizol) oslobađa u krvotok.
Strah se može klinički dijagnostikovati kao fobija kada aktivno izbegavamo izvor svog straha. A s druge strane maš strah ili anksioznost nisu proporcionalni stvarnoj opasnosti od objekta ili situacije. Naša zabrinutost ometa važna područja našeg života šest meseci ili duže.
Najbolji način da počnemo da savladavamo svoje strahove jeste da se postepeno izlažemo tim strahovima. Terapija izloženosti se preporučuje i to se može uraditi u kliničkom okruženju sa profesionalcem ili samostalno kod kuće u zavisnosti od težine našeg straha. U nekim slučajevima, vežbe disanja i pozitivan razgovor sa sobom mogu pomoći.
Kako psiholozi definišu strah
Jednostavno rečeno, strah je ono što osoba oseća kada joj prete, navodi se u studiji objavljenoj u American Journal of Psychiatry.
Razlika između straha i anksioznosti
Dok je strah usko vezan za emocije poput anksioznosti, psiholozi prave neke razlike između njih.
– Strah ima jasan objekt i cilj. Dakle, ako neko u mene uperi pištolj, osećam strah – kaže dr Arash Javanbakht, psihijatar i direktor Klinike za istraživanje stresa, traume i anksioznosti na Univerzitetu Wayne State u Detroitu.
– Anksioznost je, s druge strane, nejasnija ili anticipirajuća. Zabrinuti ste da bi nešto loše moglo da se dogodi – na primer, mogli biste da naiđete na nekoga sa pištoljem – ali ta loša stvar još se nije dogodila. U stanju ste visoke pripravnosti, a niste u neposrednoj opasnosti – to je anksioznost – kaže dr Javanbakht.
– Drugi način da se razlikuje ovo dvoje, kaže dr Davis, jeste da se na anksioznost misli kao da je orijentisana na budućnost. Strah ima tendenciju da bude reakcija na neposrednu pretnju, dok je anksioznost zabrinutost ili odgovor na buduće događaje – objašnjava dr Davis.
– Takođe je uobičajeno da strah izaziva anksioznost. Možete se plašiti pasa, a to može stvoriti anksioznost svaki put kada vidite psa – dodaje on.
Mnogi ljudi imaju posebne strahove, kao što je strah od zmija, visine ili boravka u zatvorenim prostorima. U teškim slučajevima, osobi može biti dijagnostikovana specifična fobija, navodi se u pregledu StatPearls na tu temu.
Kako strah utiče na naše telo i zdravlje
Strah počinje kada mozak, preko čula, postane svestan pretnje. Na primer, vidimo velikog pauka kako juri po podu ili čujemo kako grana drveta puca iznad glave.
Prema studiji objavljenoj 2017. godine u Proceedings of the National Academy of Sciences, postoje određena neslaganja stručnjaka kada su u pitanju tačna moždana kola uključena u strah. Ali većina postojećih istraživanja sugeriše da je limbički sistem mozga, a posebno amigdala, veoma uključen kada osoba doživi strah. Mnoge od ovih istih oblasti takođe su aktivne tokom perioda anksioznosti.
– Kada pogledate mreže mozga koje su aktivnije u strahu i anksioznosti, one se velikim delom preklapaju. Ali nivo aktivnosti može biti drugačiji. Tipično, anksioznost bi proizvela blaži odgovor od straha – kaže dr Javanbakht.
Obe emocije su oblici stresa i obe aktiviraju osovinu hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda (HPA), što dovodi do oslobađanja hormona stresa u krvotok, pre svega kortizola. Simpatički nervni sistem takođe se aktivira u visoku brzinu, pokrećući naš tip reakcije „bori se/beži/zamrzni se” oslobađanjem adrenalina (epinefrina), pokazalo je istraživanje.
Kada osećamo strah, ovi unutrašnji odgovori dovode nas najverovatnije u stanje da se borimo, zamrznemo ili pobegnemo – šta god da od toga može da pomogne kako bi se neutralisao izvor straha, kaže dr Bolshakov.
Anksioznost, s druge strane, verovatnije će izazvati stanje budnosti i procene rizika, kaže on. Na primer, ako šetate parkom noću i osećate veliku nervozu i strah, možda ćete primetiti da ste posebno osetljivi na pucketanje grana ili šuštanje lišća. Niste poludeli, ali vaša budnost je povećana.
– Postoje i određene fiziološke manifestacije povezane sa strahom. One mogu da budu povećanje krvnog pritiska, otkucaja srca i brzine disanja – kaže on. Znojenje je još jedan simptom. Imunološka aktivnost, uključujući upalu, takođe se povećava, prema istraživanju.
Ovi interni odgovori dizajnirani su da nam pomognu da preživimo susret koji nam preti. Ali ako su oni stalno uključeni – na primer, ako neko ima intenzivan strah od društvenih interakcija ili drugih uobičajenih iskustava – vrsta hronične aktivacije koju ovo uzrokuje može dovesti do zdravstvenih problema.
Neka istraživanja povezuju hronični stres, uključujući stres izazvan strahom, sa poremećajima bola i autoimunim stanjima kao što su artritis i inflamatorna bolest creva.
Mogu postojati i psihološke posledice.
– Počinjemo da posmatramo specifičnu fobiju kao poremećaj prolaza. Dakle, kako vreme prolazi, fobije se ponekad pretvaraju u unutrašnje probleme poput anksioznosti i depresije – kaže dr Davis. Nije jasno kako i zašto se to dešava, ali može biti da neki specifični strahovi izazivaju anksioznost koja, kako vreme prolazi, postaje sve češća ili generalizovana.
– Ovo je posebno zanimljiva oblast istraživanja i moguće je da ako samo lečite fobiju, i ova druga stanja će postati bolja – dodaje on.
Kada je strah klinički poremećaj fobije
Ovo može biti prilično nezgodno.
– Pretpostavlja se da strah postaje „nezdrav” kada nije proporcionalan određenim događajima ili situacijama. Ali to je veoma subjektivno – kaže dr Bolshakov.
Dr Davis, koji je bio kliničar i lečio ljude koji imaju fobije, kaže da postoje dva glavna kriterijuma koji će navesti ljude da traže stručnu pomoć zbog svog straha. On se slaže da ovi kriterijumi mogu biti subjektivni i da zavise od okolnosti u kojima se osoba nalazi.
Na primer, ako neko ima velik strah od javnog nastupa, ali nikada ne mora da govori u javnosti, njegov strah nema negativan uticaj na njegov život. S druge strane, trema može biti remetilački faktor za nekoga čiji posao zahteva držanje govora ili prezentacija.
Strah može preći na teritoriju poremećaja ako:
- aktivno i uporno izbegavamo izvor svog straha šest meseci ili duže
- naš strah ili anksioznost nisu proporcionalni stvarnoj opasnosti koju predstavlja predmet ili situacija
- naša zabrinutost ili pogoršanje u društvenim, profesionalnim ili drugim važnim oblastima života za nas predstavlja problem
– Većina ljudi zatražiće od lekara pomoć jer njihov strah nije u domenu tipičnog iskustva i želeće da im u tome pomogne profesionalac – kaže dr Davis.
Kako da se bolje suočimo sa svojim strahovima
Razgovori sa stručnjakom o strahu, o lečenju (ili kako da prevaziđemo svoje strahove) brzo će dovesti do jedne prakse: izlaganja.
Terapija izloženosti
– Tretman za specifičnu fobiju i kod dece i kod odraslih, koji se najviše podržava i zasnovan je na dokazima, jeste kognitivna bihevioralna terapija sa izlaganjem, a varijanta koja se preporučuje je poseban tip koji se zove terapija izloženosti – kaže dr Davis.
To znači da treba da se suočimo sa izvorom svojih strahova. Ali to je samo jedan deo.
– To želite da uradite na način kojim može da se upravlja i to u okruženju u kom sebi možete da postavite izazov u srednjem opsegu svog straha, a ne u fazi panike u kojoj se naš najgori strah ostvaruje – objašnjava dr Davis.
Na primer, neko ko ima strah od pasa mogao bi u istoj prostoriji da provede vreme sa psom za kog se zna da je potpuno pitom i poslušan. Kako vremenom postaju ležerniji i opušteniji, mogli bi da preuzimaju sve izazovnije situacije izloženosti.
Virtuelna stvarnost takođe postaje popularno sredstvo u tretmanima kliničke izloženosti.
– Koristeći proširenu stvarnost, u pacijentovo stvarno životno okruženje mogu da stavim tarantulu. Za manje od sat vremena – 38 minuta je prosek – ta osoba će zapravo moći da dodirne pravu tarantulu – kaže dr Javanbakht, pozivajući se na neka od svojih istraživanja.
I on i dr Davis kažu da kognitivni deo kognitivne bihevioralne terapije u kombinaciji sa izlaganjem takođe može biti veoma koristan. Kognitivna terapija uključuje istraživanje misli koje se javljaju tokom perioda straha i, po rečima dr Javanbakht, njihovo „izazivanje”. Svest o ovim mislima i pažljivo ispitivanje njihove validnosti mogu pomoći ljudima da nauče da ih ostave po strani ili reaguju na njih manje energično, objašnjava on.
Ako je vaš strah ozbiljan ili remeti vaš život, izlaganje je najbolje praktikovati uz savet stručnjaka. Ukoliko bi se nešto pogrešno uradilo, to bi zapravo moglo da pogorša vaš strah.
Terapija izloženosti „uradi sam”
Međutim, ako je naš strah blag, dr Davis kaže da bismo mogli da vežbamo „lako izlaganje”.
– Počnite sa malim stvarima. Ako se plašite zmija, na primer, pokušajte da gledate slike zmija ili gledajte video snimke ljudi koji drže zmije u rukama. Vremenom biste mogli i da odete u zoološki vrt i pogledate zmije u sigurnim ograđenim prostorima. Ta bezbedna izlaganja mogu da pomognu da se prilagodite – kaže dr Davis.
– Ako primetite da vam je sve prijatnije u odnosu na izvor vašeg straha, to je znak da funkcioniše. Zatim možete polako raditi na težim situacijama – dodaje on.
Vežbe disanja, pozitivan razgovor sa samim sobom i još mnogo toga
Vežbe disanja i pozitivan razgovor sa samim sobom druge su metode koje lekari mogu da preporuče kao pomoć ljudima da kontrolišu svoj strah. Ako su vaši strahovi blagi, ove prakse opuštanja mogu vam pomoći da kontrolišete ubrzan rad srca i druge fizičke simptome straha. Ponekad će lekari propisati lekove za određenu fobiju.
Strah je prirodna ljudska emocija koju svi doživljavamo. Ali ako je vaš strah postao problem, znajte da postoje načini da se s njim nosite i da ga se rešite.
