Ivana Sinđić, psihoterapeut: Psihoterapija kozavisnih veza zahteva rad sa oba partnera Foto: Ivana Sinđić/privatna arhiva/Shutterstock
Kozavisnost u vezi, odnosno zavisnost od partnera ili veze nije redak obrazac. Nema sumnje, kažu stručnjaci, da put ovakvom konceptu partnerskog odnosa utiru pre svega traumatična iskustva u detinjstvu. Ali, tu su i neka druga životna iskušenja.
Kozavisna veza je vrsta nezdravog partnerskog emotivnog odnosa, vid toksične veze. U nju obično ulaze odrasli koji su još kao deca sebe percepirali nedovoljno vrednim osobama, sa veoma malo samopouzdanja.
– Ovakvi ljudi su iz detinjstva „povukli“ doživljaj sebe kao bezvrednih, napornih, dosadnih, loših, podređenih, nevoljivih bića. Još kao mali su naučili da se odreknu nekih svojih potreba. Na primer za pažnjom, igrom, negom, brigom ili utehom. Kao odrasli žele da sve to nadoknade. Potrebno im je budu voljeni i zbog toga i stupaju u veze. Kozavisne osobe jednostavno ne mogu da budu same čekajući na upoznavanje adekvatnog i odgovarajućeg partnera. Kada su sami i nisu u vezi osećaju se prazno, nevoljeno i izgubljeno – kaže u razgovoru za eKlinika portal Ivana Sinđić, defektolog i evropski sertifikovani psihoterapeut, objašnjavajući mehanizam nastanka kozavisnih veza:
– Kako se ovakve osobe i dalje duboko osećaju kao neko koga je nemoguće voleti, traže načine da to promene i da budu voljivi. Obično pronađu partnera koji je u nekoj svojoj ličnoj potrebi ili zadovoljavanju iste. Recimo, nekoga ko je nezreo pa mu stalno treba neka pomoć i podrška u životu. Nekoga ko je već u braku ali se stalno žali da mu je u tom statusu loše. Nekoga ko pije, kocka se ili koristi psihoaktivne supstance, narcisoidnu ili psihopatsku ličnost, od koje često doživljavaju loše stvari i postupke, čak i psihofizičko nasilje. Podsvesna dinamika kozavisne veze izgleda ovako: „Popraviću ovu osobu. Njoj treba stalna pomoć jer ima puno problema i pošto ću njoj biti od životne važnosti konačno ću biti potreban i voljen. Neću voditi računa o svojim potrebama, važne su samo njene/njegove. Tako ću konačno biti prepoznati heroj u nečijim očima. Konačno voljen, potreban i vredan“.
Sinđić opisuje da kozavisnik u vezi nebrojeno puta prelazi preko partnerovih devijantnih ponašanja: pijanstava, kockarskih dugova, nasilja, uvreda i ostalih toksičnih ponašanja. Zašto jedna odrasla zrela osoba prelazi preko takvih stvari i ostaje u vezi?
– Kozavisnik u vezi podsvesno smatra da bi promena ponašanja partnera i uzimanje zdravih navika rezultiralo time da mu on kao neko ko ga podržava u svemu više neće biti potreban. Jednom vrstom osvešćenja možda bi se stekli uslovi da kozavisnik bude ostavljen, a to za mnoge znači i ponovo napušten i sam, ponovo nepotreban i nevoljen. Na ponašajnom planu sve izgleda kao da se kozavisnik bori da pomogne problematičnom partneru. Međutim, podsvesna dinamika ovakvih odnosa je daleko od onoga što se vidi na nivou ponašanja – konstatuje sagovornica eKlinika portala.
– Zato se u psihoterapiji zavisnosti i kozavisnosti, koja je put ka uspostavljanju normalnih obrazaca ponašanja i anuliranju kozavisnosti radi sa oba partnera. Kozavisnik mora da prestane da trpi i toleriše loša ponašanja. Takođe, da postane svestan svojih a ne samo partnerovih potreba. Isto tako se problematični partner mora odreći svojih modela ponašanja kojima dobija konstantnu pažnju, pomoć, oprost i brigu od kozavisnika – opisuje Sinđić osnove psihoterapijskog procesa kozavisnih veza.
Osobe koje pokazuju kozavisničko ponašanje žele svesno i po svaku cenu da ostvare vezu ali i da ostanu u njoj. Iz istih razloga se predugo i zadržavaju u toksičnim vezama. Čak i kada tu više nema gotovo više ničega dobrog za njih, ne napuštaju je ili „uskaču“ iz jedne veze u drugu, ističe sagovornica našeg portala. Prema njenim rečima, osobe koje su pristale na koncept poznat kao kozavisna veza nemaju sposobnost da u vezu unesu neke zdrave „sastojke“ kakvi su međusobna podrška i briga, zrelost, odgovornost, emocionalna otvorenost i dostupnost.
Zbog toga psihoterapija toksičnih veza, psihoterapija zavisnosti i psihoterapija kozavisnih osoba traje dugo, zahtevan je proces za koji je potrebno strpljenje. Jer, kako objašnjava Ivana Sinđić, sve dok ne nauče da prepoznaju svoje potrebe, neophodne elemente zdravih veza i ne razviju svest o sopstvenoj važnosti i vrednosti kroz obradu trauma iz detinjstva, kozavisne osobe taj ciklični krug neće prekinuti.
Traumatično odrastanje može dovesti do partnerskih odnosa koji su kozavisni. U njima se osoba koja je doživela traumu oseća potpuno i destruktivno ovisnom o drugoj osobi u vezi. Generalno, traume iz detinjstva štete daljem životu na čitav niz načina. Narušavaju emocionalno i fizičko zdravlje. Ali, i odnose koje dete stvara sa drugim osobama kada odraste.
– U porodicama u kojima je dete svedok čestih sukoba, svađa, fizičkog nasilja među roditeljima, ako je jedan ili su oba roditelja zavisnici od alkohola ili supstanci, postoji narcisoidan, psihopatičan ili roditelj koji je na bilo koji način deficitaran i ne može usled sopstvenih problema ličnosti da izađe u susret detetovim potrebama (odsutni, napuštajući i nezreli roditelj) ostvareni su uslovi za razvoj kompleksnih trauma kod deteta. Tako su u psihoterapijskoj praksi pacijenti često osobe kozavinici u vezama u kojima je partner koga ne napuštaju preslikan roditelj problematičnog ponašanja – ispričala je za naš portal Ivana Sinđić, psihoterapeut.