Hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP) odeđuje se kao smanjen i ograničen protok vazduha u disajnim putevima. U disajne puteve ulazi manje vazduha nego što nam je potrebno, a zidovi disajnih puteva su otečeni i zadebljani. Bolest ima progresivni tok, u početku se pacijenti žale ne nedostatak vazduha pri naporu, a kasnije i pri obavljanju jednostavnih aktivosti. Lečenje u velikom broju slučajeva počinje lekarskom preporukom, koja glasi: „Ostavite taj duvan“.
Hronična opstruktivna bolest puća uglavnom je posledica pušenja
Od hronične opstruktivne bolesti pluća najviše obolevaju pušači. Istraživanja navode da su pušači ili bivši pušači, u 80 do 90 odsto slučajeva osobe koje dobiju ovo teško oboljenje. U povećanom riziku su i osobe koje su izložene izduvnim gasovima. Pacijenti uporno kašlju, guše se i u najtežim slučajevima im je neophodan dodatni kiseonik. Kako bi se sprečio ovaj scenario neophodno je da HOBP na vreme prepozna i leči.
– Prvo i osnovno, pacijent koga lečimo ne može više biti pušač. To je ono što ja prvo predočim pacijentu, koji kod mene dođe na pregled. Ukoliko pacijent kaže da to nije moguće, ja odbijem da ga lečim, jer je to onda prilično uzaludan posao sa lošim rezultatima. Takav pacijent uzalud troši i svoje i moje vreme, a pored toga predstavlja trošak i za državu jer su inhalacioni lekovi koji se tom prilikom propisuju prilično skupi – kaže za portal eKlinika pulmolog primarjus dr Vladan Simić.
Pacijent u isto vreme puši i koristi lekove
Dr Simić iznosi podatak, prema kojem, veliki broj pacijenata koji se leče od hronične opstruktivne bolesti pluća u državnim ustanovama koristi lekove, ali u isto vreme i puši.
– Oni sigurno nisu zadovoljni svojim zdravstvenim stanjem, dolaze u privatnu praksu, očekujući čudo, što je nemoguće posebno kod odmaklih stadijuma. Ukoliko pacijent nema jaku volju da ostavi duvan, sva priča je uzaludna. Dešava se čak da neki pacijenti prijavi prekid konzumiranja duvana, a vi vidite na merenjima da spirometrijske vrednosti i dalje padaju – objašnjava dr Simić.
Deca roditelja pušača češće oboljevaju od respiratornih bolesti
Stručnjaci navode da od hronične opstruktivne bolesti pluća u svetu boluje oko 100 miliona ljudi, problem je što se bolest nekada teško prepoznaje, dešava se da nekada pacijenti nisu u dovoljnoj meri svesni bolesti, dok ne dođe do ozbiljnih komplikacija. Dr Simić ističe da je pušenje duvana najznačajniji faktor rizika za izazivanje patoloških promena na plućima.
– Postoje i druge respiratorne štetnosti počev od hemijskih supstanci koje se mogu udisati na radnom mestu. Uticaj duvana je najviše proučavan, što je opravdano s obzirom na masovnost korišćenja. Sva istraživanja uglavnom su potvrdila štetan uticaj, a ima i mnogo radova koji dokazuju i štetno delovanje pasivnog pušenja na zdravlje pluća. Poznato je da deca roditelja pušača češće obolevaju od respiratornih bolesti – naglašava dr Simić.
Šta može da izazove maligne promene na plućima?
Utvrđeno je da se u duvanu nalazi približno 2.000 štetnih supstanci od kojih svaka na svoj način deluje. Sagovornik portala eKlinika objašnjava da svi obično mislimo da je nikotin glavni problem kada je u pitanju pušenje. Nikotin kao i svaka droga izaziva zavisnost, značajno utiče na kardiovaskularni sistem, ali je on samo jedna od štetnih supstanci, precizira dr Simić.
– U duvanu se nalazi i radioaktivni element polonijum 210, alfa emiter koji se taloži u plućima na račvama bronha i odatle emituje zračenje na rastojanju od nekoliko santimetara. Ma koliko bila mala količina u jednoj cigareti, mora se znati da ima dugo vreme takozvanog poluraspada i da dugi niz godina i decenija zrači plućno tkivo sa značajnom verovatnoćom izazivanja malignih tumora. Svi pokušaji da se nekako ekstrahuje iz lista duvana nisu uspeli. Daleko bi nas odvela priča o svim katranskim supstancama koje nastaju pri sagorevanju lista duvana, a posebna bi bila priča o ugljen monoksidu, koji se stvara pri sagorevanju cigarete i trajno vezuje za hemoglobin u crvenim krvnim zrncima – naglašava dr Vladan Simić.
Hroničnu opstruktivnu bolest pluća nekada ne shvataju ozbiljno ni pacijenti ni lekari
Glavne plućne bolesti koje su posledica konzumiranja duvana su hronična opstruktivna bolest pluća i tumori pluća, precizira dr Simić.
– Što se tumora tiče radi se pre svega o karcinomu bronha, koji se bez obzira na vrste, smatra jednim od najmalignijih tumora ljudskog organizma i po smrtnosti upoređuje sa adeno karcinomom pankreasa i malignim melanomom. HOBP sa svojim podtipovima (bronhitični i emfizemski) decenijama je veliki problem u diagnostici i lečenju. Problem dijagnostike se javlja iz više razoga. U početku ga ne shvataju ozbiljno ni pacijenti niti lekari – kaže dr Simić.
Šta nekada ne želimo da čujemo od lekara?
Doktor navodi da pacijenti imaju i subjektivne i objektivne razloge za ovaka odnos prema svom zdravlju.
– Subjektivni je taj, što otprilike znaju šta će im doktori prvo reći, a to je ono čuveno „ostavite duvan”, što oni upravo ne žele da čuju, jer takav pokušaj zahteva veliki napor na koji oni često nisu spremni. Postoje i dva objektivna razloga za kasno javljanje lekaru pri pojavi HOBP-a. Prvi je takozvana „visoka tolerancija na dispneu“, što bi u narodnom prevodu bilo nesposobnost mozga da konstatuje značajnu dispneu (subjektivni osećaj nedostatka vazduha). Nemaju je svi pacijenti, čak neki imaju suprotnu osobinu i oni se uvek redovno javljaju lekaru. Visoka tolerancija ume da bude veliki problem, pa nam stižu pacijenti u završnom stadijumu bolesti, sa padom koncentracije kiseonika u krvi, a da se prethodno ne javljaju lekaru ili da ne budu ozbiljno shvaćeni, što posebno važi za manje sredine – naglašava dr Simić.
Dr Vladan Simić objašnjava da postoji i drugi objektivni razlog za kasno javljanje pacijenta sa hroničnom opstuktivnom bolešću pluća lekaru i on je genetski uslovljen.
– Postoje pacijenti sa manjkom jednog enzima u cirkulaciji (alfa jedan antitripsin). Zbog manjka ovog enzima ovi pacijenti nisu u mogućnosti da se efikasno brane od čestica duvanskog dima. Ove čestice fagocituju („gutaju”) naše odbrambene ćelije (leukociti i makrofagi) i pri tome se same raspadaju oslobađajući proteolitičke enzime koji onda uništavaju sopstveno tkivo pri nedostatku pomenutog enzima – precizira dr Simić.
„Oni dosadni pacijenti”
Kada je u pitanju odnos lekara prema HOBP dr Simić objašnjava da je nekada komplikovano posebno u početnim oblicima HOBP dijagnostikovati bolest. Problem je i masovnost bolesti sa malom mogućnosti efikasnog lečenja što ljude u profesiji, kako kaže dr Simić, prilično demorališe.
Dr Simić priča da je hronični opstruktivni bronhitis, kako se nekada zvala HOBP oduvek bio problem. U periodu posle Drugog svetskog rata akcenat se stavljao na lečenje infektivnih bolesti i posebno tuberkulozu iz čega su i proistekli antituberkulozni dispanzeri. Dr Simić dodaje da kada su u navedenim oblastima postignuti pristojni rezultati kao veliki problem ostali HOBP i tumori pluća.
– Tada su se pneumoftiziolozi i internisti više okrenuli ovom problemu, ali im mnoge stvari nisu išle na ruku. Veliki broj lekara iz ove oblasti, posebno u unutrašnjosti, nije bio dovoljno edukovan. Osim toga, farmaceutska industrija je raspolagala samo teofilinskim preparatima u vidu tableta i prvim pumpicama. Rezultati lečenja su bili prilično loši, te su takvi pacijenti prečesto obilazili lekare, shvatajući da im terapija skoro ništa ne pomaže. Možda mi je malo neprijatno da to kažem, ali u internističkim krugovima bar u unutrašnjosti ovi pacijenti su se pominjali kao “oni dosadni pacijenti”. Vremena su se kasnije ipak malo promenila. Država je više poradila na edukaciji subspecijalista pulmologije, a masovnije su se pojavili i spirometri, najpre takozvani „vodeni”, a kasnije i elektronski – navodi dr Simić.
Doktor naglašava i da sve ovo nije bilo dovoljno, jer se pristup lečenju još uvek dosta razlikovao od lekara do lekara.
– Zato su u svetu, a zatim i kod nas napisane preporuke za lečenje HOBP (GOLD smernice). U međuvremenu je i farmaceutska industrija poradila na lekovima koji bi mogli da budu pacijentima više pomoći, od dosadašnjih – kaže dr Simić.
Dragoceni su i mali pomaci
Dr Simić naglašava da su na polju razvoja lekova postignuti veliki rezultati, pa se lekovi u terapiji hronične opstruktivne bolesti pluća uglavnom udišu, a pakovanja su različita, počev od klasičnih sprejeva do raznih praškastih supstanci.
– Postignuti su značajni pomaci kako u efikasnosti, tako i u dužini dejstva, jer danas imate inhalcioni lek koji udahnete jednom dnevno i on deluje 24 sata. Intenzitet dejstva naravno zavisi od stepena oštećenja pluća. Kod teških oštećenja (teška opstruktivna insuficijencijaa ventilacije pluća), kad pacijenta popravite i za 2 odsto na FEV1, on će vam prijaviti da se bolje oseća. Infektivne faze bolesti se leče klasično antibioticima i eventualno teofilinskim preparatima. Priča o usporavanju procesa starenja pluća pod uticajem antioksidanasa kao na primer E vitamina, još uvek je samo teorija – zaključuje dr Simić.
Forsirani ekspiracioni volumen (FEV1) izračunava količinu vazduha koju osoba može da izdahne za jednu sekundu, posle maksimalnog udaha. Primarjus dr Vladan Simić je specijalista medicine rada i subspecijalisti pulmologije iz Jagodine. Radi u privatnoj praksi već 30 godina. Obavio je više stručnih radova posevećenih temi opadanja spirometrijskih rezultata.
Ja sa hob bolesnik na koncentratoru 18 sati dnevno vise nista nemam da kazem ah da radila sam u lakirnici faz 27 god na farbanju vozila