„Lako se ugojim, a teško smršam”, rečenica je koja se često čuje. Životne navike praćene slabom fizičkom aktivnošću, neadekvatnom i lošom ishranom, često su krivci za teško gubljenje kilograma i razvoj bolesti. Lekari kažu da je insulinska rezistencija bolest izobilja i metaboličko stanje koje se karakteriše istovremenim visokim nivoima šećera i insulina u krvi. Usled povišenog nivoa insulina osobe koje pate od ove bolesti dobijaju napade gladi, imaju jaku potrebu za slatkišima, lako se ugoje, a teško smršaju.
„Čudo” je kada ne dođe do bolesti
Svako ko jede puno slatkiša rizikuje svoje zdravlje. Gojaznost, insulinska rezistencija i dijabetes najčešće su posledice neumerene konzumacije slatkiša. Kada se na nezdravu ishranu dodaju nasledni faktori, nekretanje i stres onda je, kako kažu doktori, nekada pravo čudo, ako ne dođe do bolesti.
– Insulinska rezistencija danas je najčešće pominjana bolest, pogotovo kod mladih osoba, ona je klasična bolest izobilja. Ima epidemijske razmere u razvijenim društvima gde je hrana bogata šećerima i mastima. Namirnice koje imaju visok glikemijski indeks, naglo podižu nivo šećera u krvi i najčešće uzrokuju pojavu insulinske rezistencije. To su: slatka pića, slatkiši sa mnogo dodatog rafinisanog šećera, testa od belog brašna … Za insulinsku rezistenciju su karakteristični visoki nivoi šećera i insulina u krvi u isto vreme. To je znak da ćelije ne reaguju na prisustvo insulina čija je uloga da „ubaci“ šećer u ćeliju kako bi ćelija mogla normalno da funkcioniše – objašnjava za portal eKlinika prim. dr Ljiljana Bajić Bibić, spec. interne medicine i član Društva za ishranu Srbije.
Lako se ugoje, a teško smršaju
U ovakvoj situaciji visok nivo šećera u krvi daje signal pankreasu da još više luči insulina i ako takvo stanje traje dugo, dolazi do iscrpljivanja pankreasa. Usled toga najčešće nastaje dijabetes melitus tip 2, upozorava doktorka.
– Neretko, usled povišenog nivoa insulina pacijenti dobijaju napade gladi i pribegavaju većoj konzumaciji hrane što stvara jedan začaran krug koji potpuno poremeti ceo organizam. Visok insulin u krvi izaziva mnoge negativne posledice: remeti reproduktive funkcije (ženske osobe često imaju policistične jajnike), oštećuje krvne sudove i tkiva, dolazi do povišenja holesterola i triglicerida, a u isto vreme organizam šećer iz krvi povećano pretvara u masti – zato se ljudi koji imaju insulinsku rezistenciju lako ugoje, a jako teško smršaju – precizira dr Bajić Bibić.
Koliko nam je šećera dovoljno?
Ugljeni hidrati su jedinjenja široko rasprostranjena u biljkama kao osnovni proizvod koji nastaje fotosintezom. U običnom životu i nauci o ishrani, ugljeni hidrati se često i uopšteno nazivaju šećerima, objašnjava nam doktorka. Hemijska klasifikacija šećere deli na: jednostavne šećere, oligosaharide i polisaharide. Izraz “rafinisani šećer” odnosi se na šećer koji je iz prirodnih izvora (šećerna repa, šećerna trska…) tehnološkim procesom prerađen tako da se može dodavati različitim namirnicama, bilo industrijski bilo za ličnu upotrebu, dodaje dr Bajić Bibić.
– Ugljeni hidrati se sa mastima i proteinima smatraju bazičnim delom ljudske ishrane i neophodni su za pravilno metaboličko funkcionisanje. Ugljeni hidrati bi trebalo da čine 40 do 60 odsto ukupnog dnevnog kalorijskog unosa, ali se pri tome ne misli na unos rafinisanih ugljenih hidrata (kolači, keksi, slatka pića…), već na konzumaciju prirodnih šećera iz voća, povrća, integralnih žitarica… koji se često nazivaju zdravim ugljenim hidratima. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje ograničeni unos rafinisanih šećera ili takozvanih nezdravih ugljenih hidrata na manje od 5 posto dnevnog unosa energije, što za odraslu osobu iznosi oko 6 kašičica šećera (24 g) na dan. Na primer, jedna čaša (3 dl) nekog slatkog pića sadrži oko 10 kašičica šećera – kaže dr Bajić Bibić.
Šećer sa nižim i višim glikemijskim indeksom
Dr Bajić Bibić objašnjava da za šećere ima više različitih klasifikacija i naziva. Možda je najjednostavnija klasifikacija koja ih deli na proste i složene ugljene hidrate-šećere. Prosti ugljeni hidrati su loši šećeri u koje se ubrajaju: konzumni beli šećer (saharoza), braon šećer, kukuruzni sirup, glukoza, fruktozni sirup. Ovi šećeri imaju veoma visok glikemijski indeks.
– Složeni ugljeni hidrati se odlikuju visokim sadržajem vlakana i sporije se vare, a u njih spadaju vlakna i skrob. Oni se nalaze u namirnicama kao što su: voće, povrće, orašasti plodovi, kao i integralne žitarice. Njih odlikuje znatno niži glikemijski indeks i njihovom konzumacijom se ne izlažemo riziku od razvoja poremećaja metabolizma – kaže doktorka.
Da li smo zavisni od šećera?
Postoje mnogi naučni dokazi da su receptori za slatko prisutni u svim telesnim ćelijama uključujući digestivni – probavni trakt, hipotalamus – jedan deo mozga i moždano stablo – zadnji deo mozga koji se povezuje sa kičmenom moždinom. Ovi receptori su uključeni u način kako mi osećamo slatko i imaju veliki uticaj u održavanju energetske ravnoteže tela, napominje dr Bajić Bibić.
– Međutim, način kako mi osećamo to jest, želimo „nešto slatko“ je regulisano i mnogim drugim faktorima kao što su navike, osećaj zadovoljstva slatkim ukusom. Većina hipoteza o „ovisnosti” o šećeru pripisuje zadovoljstvo kod konzumacije slatke hrane kao ekvivalent „ovisnosti“. Poslednjih godina ima više naučnih istraživanja po tom pitanju ali, za sada, nije dokazan neurohemijski proces koji bi to potvrdio, tako da se smatra da je taj osećaj zadovoljstva isključivo posledica reakcije na ukus slatkiša – kaže dr Ljiljana Bajić Bibić.
„Šećer hrani rak“?
Tvrdnja da “šećer hrani rak” je uzevši doslovno, netačna, međutim i tačna na posredan način. Visok nivo insulina u krvi uslovljava stvaranje takozvanog insulinu sličnom hormonu rasta ( IGF) koji preko još jednog faktora rasta (PGDF) podstiče rast mnogih ćelija organizma, pa tako i malignih. U uslovima postojanja malignih oboljenja zato je potrebno da se šećer u bilo kom obliku i zdrav, a pogotovo nezdrav, konzumira probrano i u veoma umerenim količinama, kaže dr Ljiljana Bajić Bibić.
Postoji li nešto zdravija varijanta šećera?
Tržište nam nudi široku paletu najrazličitijih vrsta šećera različitog porekla. Često ne znamo šta kupujemo, a stručnjaci naglašavaju da mnoge industrijske namirnice sadrže takozvane skrivene šećere čija količina kod svakodnevne konzumacije uopšte nije zanemarljiva. Industrija najčešće dodaje šećere u različite prehrambene proizvode u cilju poboljšanja ukusa i produženja roka trajanja. Savet stručnjaka jeste da se informišemo o šećerima uopšte i dobro proučimo deklaracije, pogotovo onih proizvoda koje često konzumiramo.
– Što se tiče vrste šećera koji su nam najčešće dostupni prilikom kupovine, šećeri dobijeni iz trske ili šećerne repe su, možemo reći, identični, tako da ih sa aspekta potrošača možemo tretirati jednako. Danas je oko 70 odsto svetske proizvodnje šećera poreklom od šećerne trske, a 30 odsto od šećerne repe. Međutim, na primer, organski šećer dobijen od melase šećerne trske je nešto zdravija varijanta, prvo što je organski, a drugo što se tehnološki postupak dobijanja razlikuje od prethodno pomenutih šećera te u sebi zadržava i neke minerale – objašnjava dr Bajić Bibić.
Kada je korisno uzeti šećer i vodu?
Najčešće usled neredovne i nepravilne ishrane, a s obzirom na to da mozak za svoju ishranu koristi glukozu (šećer koji koriste ćelije našeg tela) i kod zdravih osoba može doći do trenutnih stanja uzrokovanih “padom” šećera u krvi. Mogu nastati različite tegobe: manjak koncentracije, osećaj gladi, malaksalost, drhtanje ruku, preznojavanje… U tom slučaju je najbolje odmah uzeti “šećer i vodu” ili nešto slatko (čokolada, med…) i tegobe će veoma brzo prestati, preporučuje nam dr Bajić Bibić.
Kako najbolje da sprečimo pojavu bolesti?
Šećeri su neophodni za energiju i rad svih ćelija našeg organizma. Lekari navode da optimalan unos prirodnih šećera i ostalih gradivnih materija omogućuje organizmu metaboličku ravnotežu, zdravlje svih organa. S pravom se kaže da je „zdrava ishrana pola zdravlja”.
– Na taj način se prevenira bolest, posebno one bolesti koje nastaju kao posledica neadekvatne ishrane: gojaznost, insulinska rezistencija i šećerna bolest svojim sistemskim komplikacijama uslovljavaju nastanak kardiovaskularnih oboljenja, arterijske hipertenzije, srčanog infarkta, oboljenja reproduktivnih organa i mogućeg steriliteta, malignih oboljenja – navodi dr Ljiljana Bajić Bibić.
