Kada čujemo zvuk koji drugima ne predstavlja problem a kod nas izazove ekstremnu osetljivost, moguće je da imamo poremećaj poznat kao hiperakuzija. Reč je o specifičnoj pojavi, pri kojoj ekstremnu reakciju može da prouzrokuje čak i zvuk našeg (sopstvenog) glasa.
Šta je hiperakuzija: Između neprijatnosti i netolerancije na zvukove
U teoriji, hiperakuzija je smanjena tolerancija na glasniji zvuk. Reakcije na ovakve podražaje su predimenzionirane i neprirodne. Mogu krenuti iznenada, biti istog intenziteta ili se pogoršavati kako vreme prolazi. Neprirodna i neuobičajena reakcija može se dogoditi odjednom ili se pogoršavati s vremenom. U anamnezi i dijagnostici hiperakuziju je značajno razlikovati od manje tolarancije na buku kojoj smo uglavnom svi skloni u specifičnim situacijama pojačanog stresa, umora ili nekih drugih bolesti. Takođe, hiperakuzija nema veze ni sa osećajem neprijatnosti koji doživljavamo kada nam je neki zvuk koji nam je nelagodan i kada se od njega „ježimo“, poput struganja po staklu, stiroporu ili pisanja kredom.
Hiperakuzija: Mogući simptomi i reakcije
Hiperakuzija može da se manifestuje kao neznatna smetnja i tada osećamo samo nelagodu. Zanimljivo je da može da se razvije i kod osoba sa potpuno očuvanim sluhom. Problem nastaje kod osoba koje u slučaju zvukova, odnosno buke objektivno niskog intenziteta imaju osećaj da su zvuci izuzetno glasni, a to im onda prouzrokuje i osećaj fizičke tegobe.
Posledica, međutim, mogu biti i u opsegu psihičkog zdravlja, jer se osobe sa hiperakuzijom povlače iz svakodnevnih situacija, uz vidljive fizičke reakcije (stavljanje ruku na uši, napuštanje prostorija, obaveza, zabave ili druženja. Sve to može da izazove i depresiju, anksioznost, kao i agorafobiju.
Simptomi takođe mogu biti:
- panika
- plač
- vikanje
- bes
- ljutnja.
Kako se hiperakuzija leči
Potrebno je da lekar bude dobar dijagnostičar i da prethodno isključi druge zdravstvene probleme koji mogu da budu uzročnici hiperakuzije. Većina pacijenata se tretira terapijom poznatom kao Jastreboff metoda (TRT-Tinnitus-Retraining-Therapy), uz kombinaciju sa terapijom zvukom, bez obzira na stadijum i intenzitet simptoma.
Osobama kod kojih su se razvila i psihička stanja poput anksioznosti, depresije ili drugih specifičnih fobija, neophodna je i pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje. Najbolje efekte dala je kognitivno-bihevioralna terapija.
U metode samopomoći spada pre svega smanjenje nivoa stresa, uz što češće opuštanje. Muzikoterapija sa nivoom zvuka koji odredi stručnjak takođe je delotvorna, posebno pre spavanja. Iskustvo kaže da korišćenje zaštinih čepova za uši ili slušalica i štitnika uglavnom nije od pomoći.
Razlika u odnosu na druge slične poremećaje
U dijagnostici se nažalost često i „luta“, pa je zato potrebno razlikovati hiperakuziju od drugih sličnih poremećaja kakvi su:
- mizofonija se izražena odbojnost isključivo prema određenim zvucima (otkucaji sata, vrisak dece, disanje, žvakanje…)
- fonofobija (stalno prisutni prekomerni strah od određenih zvukova)
- rekrutman (vrsta intolerancije na zvuk povezana s gubitkom sluha).
