Rizičan seksualni kontakt zahteva obavezno testiranje, jer rana dijagnostika uslovljava pravovremeni početak terapije i dovodi do toga da su HIV pozitivne osobe nezarazne. Foto: Shutterstock/ prof. dr Jovan Ranin lična arhiva
HIV (virus humane imunodeficijencije) je retrovirus koji uništava ćelije imunološkog sistema i na taj način slabi sposobnost organizma da se bori sa nekim infekcijama koje se ispoljavaju samo kod ljudi sa slabim imunitetom (oportunističke infekcije). HIV iz korena menja život čoveka, koji može ozbiljno da se razboli i posle infekcije koja ne izaziva bolest kod osoba koje nemaju HIV. Stručnjaci zato apeluju da se posle rizičnog seksualnog odnosa obavezno testiramo na HIV.
Prema procenama „Batuta“, u ovom momentu 500 do 1.500 osoba u Srbiji ne zna da je HIV pozitivno. Infekcija ne mora da bude praćena simptomima, pa sve ove osobe mogu i nesvesno da šire zarazu. Leka koji će u potpunosti ukloniti HIV iz tela još nema. Stručnjaci su, ipak, optimisti i veruju da ćemo uskoro imati lek koji će, isto kao kod hepatisa C, dovesti do potpunog ozdravljenja.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ više od 3.000 osoba ima HIV u Srbiji, 75 odsto pacijenata živi u Beogradu ili gravitira ka Beogradu. Stručnjaci navode da je zahvaljujući sve boljim lekovima broj bolesnih sigurno manji nego ranije. Infekcija nije uvek praćena karakterističnim simptomima, dešava se da pacijenti obilaze lekarske ordinacije ne želeći sami sebi da priznaju mogućnost da su zaraženi HIV-om, a kako čujemo ima neprepoznavanja i od strane samih lekara.
– Ovo je problem sa kojim moramo da se borimo, da se podigne svest ljudi. Postoji terapija koja održava dobro stanje bez ikakvih posledica. Potrebno je jačati i svest lekara da misle i na HIV infekciju kao razlog tegoba. Neophodno je smanjiti stigmu, pomažući HIV pozitivnim pacijentima, štitimo sebe i celo društvo. Stigma u zdravstvu i društvu jako smeta uspešnosti terapije, ako HIV pozitivni pacijenti primete da niko neće da ih leči, neće ni oni hteti da se leče, ali to ne znači da neće prestati da žive, da imaju seksualne kontakte, što znači da će se infekcija širiti, ne zato što to pacijenti namerno rade, već jednostavno što je takav život – kaže za portal eKlinika načelnik odeljenja za HIV Klinike za infektivne i tropske bolesti UKCS prof. dr Jovan Ranin.
SIDA (sindrom stečene imunodeficijencije) ili AIDS terminalni je stadijum HIV infekcije i bolest je koju čini 50-ak različitih bolesti koje se aktiviraju zbog štete koju virus tokom niza godina nanosi organizmu, objašnjavaju stručnjaci.
HIV inficira ćelije imunskog sistema i onesposobljava ih za borbu protiv infekcija, vezuje se za ćelije imunskog i centralnog nervnog sistema. Glavne ćelije koje nas brane od bolesti i infekcija su T limfociti koje zapravo napada HIV. T limfociti na površini imaju CD4 protein koji je potreban HIV-u da bi zarazio ćeliju i oslabio imunski odgovor tela na bakterije, viruse i druge mikroorganizme.
– Pomažući limfociti CD4 pozitivi T limfociti, trebalo bi da regulišu imunski odgovor na mnoge infekcije i to takozvane oportunističke infekcije koje su u svima nama. HIV se razmnožava u tim ćelijama koje nas štite od bolesti i na taj način ih uništava. Kao u legendi o trojanskom konju, uđe u ćeliju pomažućih limfocita, koje bi trebalo da se bore protiv HIV virusa. Kada umereno pade imunitet onda se javljaju blage oportunističke infekcije, kao što su oralna kandidijaza, herpes zoster, seboroični dermatitis. Kada dođe do ozbiljnijeg pada imuniteta HIV pravi veću štetu, pa se javljaju ozbiljne oportunističke infekcije kao što su teške upale pluća, upale mozga, tuberkuloza i druge. Sve najteže oportunističke infekcije čine bolest AIDS koja je terminalna faza HIV infekcije – objašnjava dr Ranin i dodaje da postoji i imunološka definicija AIDS-a, kada broj CD4 limfocita padne ispod 200, bez obzira na kliničku sliku.
– Moguće je da takav pacijent nema nikakve manifestacije bolesti, ali ovaj nalaz je nagoveštaj neke od teških oportunističkih infekcija, odnosno kliničkog AIDS-a – precizira prof. dr Ranin.
HIV infekcija ne mora u ranim fazama da bude praćena simptomima. Mogući su opšti simptomi kao što su povišena telesna temperatura, slabost. Bitni simptomi su značajan gubitak na telesnoj težini, uvećanje žlezda na vratu i ispod pazuha, noćno znojenje.
– Treba biti realan, nije svako znojenje HIV. Rizičan seksualni kontakt zahteva obavezno testiranje, jer rana dijagnostika uslovljava pravovremeni početak terapije i dovodi do toga da su HIV pozitivne osobe nezarazne. Kada redovno piju terapiju HIV pozitivne osobe imaju nemjerljiv virus, u krvi, što znači da je onda nemoguće preneti infekciju – ističe prof. dr Jovan Ranin.
Kako je nastao HIV?
Prof. dr Ranin kaže da se odmah znalo kako je nastao virus i podseća nas da teorije zavere o stvaranju virusa u laboratorijama nisu isključivo produkt 21. veka i pandemije covid 19.
– Ima tragova HIV čestica sa kraja 19. i početka 20. veka. Prvi dokazan slučaj AIDS-a bio je pacijent iz Konga 1959. godine, zabeležen je i slučaj porodice u Norveškoj čiju su svi članovi bili pozitivni i na kraju umrli. U ovom vremenu nije bilo tehnoloških mogućnosti za bilo kakvu veštačku proizvodnju virusa. S druge strane, HIV je veoma sličan SIV-u (simian immunodeficiency virus) majmunskom virusu imunodeficijencije. Jedino razumno obrazloženje jeste da je HIV posledica vekovne prirodne evolucije, tokom koje je majmunski virus postao patogen za čoveka. U centralnoj Africi, gde je nastao HIV , žitelji su upražnjavali rituale, pili majmunsku krv, ogrtali se kožom sveže odranog majmuna, to je nešto što je posle stotina godina evoluirao u sadašnji virus koji se raširio po celom svetu – objašnjava prof. dr Jovan Ranin.
Virus se pre svega prenosi nezaštićenim seksualnim kontaktom (bez kondoma), razmenom igli kod intravenskih narkomana, putem krvi, nesterilnim instrumentima. Ne prenosi se upotrebom zajedničkog pribora za jelo, kupanjem u bazenu sa zaraženom osobom.
– Ne prenosi se socijalnim kontaktima sa inficiranom osobom, pa čak ni besprizornim socijalnim kontaktima kao što je fizički obračun između dve osobe. Krv mora da padne sa zaražene osobe, na otvorenu ranu druge osobe, direktno da uđe u krvni sud, da bi se eventualno prenela infekcija, što je skoro nemoguće. U seksualnom životu, koliku odgovornost snose HIV pozitivni koji se ne leče, toliko odgovornost snosimo i mi negativni, jer bi svi morali da koriste zaštitu, svi bi trebalo da budu odgovorni i da jedni koriste terapiju, a drugi prevenciju. Uzimanjem leka protiv HIV-a, ako neko živi promiskuitetno, ili je u vezi sa HIV pozitivnom osobom, sprečava se prenošenje infekcije za 99 odsto – kaže prof. dr Ranin.
On podseća da je ranije bilo 40 odsto vertikalne transmisije sa trudnice na novorođenče, sada 0 do 4 odsto. Sve HIV pozitivne trudnice kod nas su rodile HIV negativnu decu. Roditeljstvo je moguće i kada se radi i o pozitivnim muškarcima, kojima se preporučuje veštačka oplodnja, prilikom koje se, kako objašnjava prof. Ranin izdvajaju samo spermatozoidi iz sperme zaraženog muškarca.
– Spermatozoidi nemaju receptore za HIV ćeliju, pa kada se ubrizgaju u jajnu ćeliju ili matericu, to je bezbedno za partnerku i za novonastali plod – kaže prof. dr Ranin.
Sagovornik portala eKlinika, ipak, nas podseća da je najbitnije da se pre svega infekcija otkrije na vreme, problem je što testovi mogu nekada da daju lažno negativne rezultate. Stručnjaci skreću pažnju da je pacijent najzarazniji u samom početku infekcije. Postoji i period prozora koji traje do 6 meseci posle
infekcije, kod većine osoba 1,5 do oko 3 meseca. U ovom periodu prozora rezultat može da bude negativan iako postoji infekcija. ELISA test je najčešći način na koje se dokazuje prisustvo HIV- a, putem krvi uzete iz vene test otkriva antitela koje telo stvara kao reakciju na HIV. Ovi testovi nisu u stanju da otkriju HIV odmah posle infekcije, jer organizmu potrebno vreme da razvije antitela.
– Fenomen prozora je vremenski period za koji zaraženi organizam pravi belančevine odnosno antitela na prisustvo virusa, ali ta antitela ne mogu da izbace virus. Potrebna nam je veća to jest detektabilna koncentracija antitela, neke osobe sporije, a neke brže prave antitela specifična na HIV. Smatra se da je maksimalni period prozora za HIV 6 meseci. To čekanje je psihološko opterećenje, poslednjih godina, ne kao prvi test, ali ako sumnjamo na infekciju i na lažno negativan ELISA test, radi se direktni virusološki test kojim se dokazuju virusne čestice u krvi. To je PCR test kojim možemo već posle 3 do 4 dana da dokažemo HIV, prosečno vreme od zaraze je 7 do 9 dana. Naglašavam da se PCR ne radi rutinski već samo ako je ELISA negativna, a postoji čvrst razlog da se posumnja na HIV infekciju nastalu u kratkom vremenskom periodu pre testiranja – precizira prof. dr Ranin.
U slučaju da već dođe do infekcije moguće je da pacijent ima zadovoljavajući kvalitet života, ako redovno pije antiretrovirusnu terapiju. Od nedavno pacijenti u Srbiji, preko Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, mogu da dobiju 5 novih antiretrovirusnih lekova koji omogućavaju da HIV-a nema u krvi, ni u drugim materijalima. Prof. dr Ranin ipak naglašava da postoji i druga strana virusa, još nema leka koji će zauvek ukloniti virus iz tela. HIV i kada je najbolje kontrolisan pravi zapaljenja.
– Stalno iscrpljuje imunski odgovor, jer je prisutan, ne možemo ga izbaciti, naročito ne one virusološke rezervoare, koji su tu od samog početka infekcije. On je u mirnom stanju u ćelijma koje se ne dele i nema aktivnosti, ali ne znači da se malo po malo ne iscrpljuje organizam. Ljudi koji žive sa HIV infekcijom su skloniji upalama, usled kojih se javlja ateroskleroza, šećerna bolest, osteoporoza, metabolički sindrom, brže stare od svojih vršnjaka. HIV pozitivne osobe sve ove bolesti lakše dobijaju, a sama infekcija i lekovi dovode do bržeg starenja. Moguće je da imaju i hepatitis B ili C koji isto deluje kao i HIV, ubrzava i pospešuje starenje organa. Sa druge strane, HIV pozitivne osobe češće puše, koriste drogu, pa je organizam i od toga načet – objašnjava prof. dr Ranin i dodaje da sada pacijenti u većem broju umiru od pridruženih bolesti nego od AIDS-a.
Zahvaljujući ipak modernim lekova pacijenti sa HIV-om mnogo duže žive, kaže dr Ranin i podseća da je u prošlosti vreme preživljavanja AIDS pacijenata iznosilo samo 52 nedelje.
– Produžen je značajno život ovih pacijenata, ali oni imaju kada se sve skupi imaju veći rizik od metaboličkog sindroma i to je nešto „što ih odnosi“. Ranije su pacijenti za godinu dana dobijali gljivičnu pneumoniju ili druge teške oportunističke infekcije i umirali, sada se to retko viđa, samo kod onih koji se ne leče. Kod osoba koje se rano leče ovih bolesti nema, ali pacijenti stare, javlja se hipertenzija, problemi s masnoćama, dijabetes i druge. Novi antiretrovirusni lekovi smanjuju upalne procese, ako počnu da se piju na vreme, odmah posle zaražavanja, smanjuju početno stvaranje tih virusoloških rezervoara, manje izazivaju metabolički sindrom. Novi lekovi imaju dobru genetsku barijeru da ne dozvole mutacije virusa. Komforni su jer u jednoj tableti pacijent dobija 2 ili 3 sintetisana leka, jedna tableta se pije na 24 sata – objašnjava prof. dr Ranin.
Profesor dr Jovan Ranin naglašava da razvoj ide u pravcu idealnog leka bez bilo kakvih neželjenih reakcija.
– Doći će vreme kada ćemo i o HIV- u kao i o hepatitisu C razgovarati kao o biološki izlečivoj infekciji. Pacijenti sada žive sa HIV-om fiziološki su izlečeni i zdravi bez ikakvih progresija u AIDS. Sada je greota da neko dobije AIDS, ali osnovna je zamisao da izlečimo pacijenta i mislim da je i to moguće još nekim lekovima ili novim strategijama, bitno je da sada ljudi sa HIV-om budu u dobrom stanju kako bi sačekali lek, sve to je moguće sa novim lekovima – kaže prof. Ranin.
U prilog vremenu kada će HIV biti izlečiv govori i činjenica da je sve manje pacijenata na bolničkom lečenju.
– Kada sam počeo 90- ih godina prošlog veka, naše odeljenje imalo je u proseku 25 ležećih pacijenata bilo je mnogo smrtnih slučajeva. U poslednjih 15 godina sve se preokrenulo sada je u ambulanti 30 do 40 pacijenta dnevno, a u stacionaru u proseku leži 5 pacijenta nekada i manje. Efekat antiretrovirusne terapije se već video sada se čeka lek koji će izlečiti čoveka – zaključuje prof. dr Jovan Ranin.