Nekada je posedno teško razlikovati krvarenje (obilne menstruacije) od nekog oblika poremećaja zgrušavanja krvi, stručnjaci navode da rutinski testovi često ne ukazuju na postojanje bolesti. S druge strane, ako se stanje ne otkrije i ne leči dolazi do razvoja anemije. Pacijenti koji ne znaju da boluju od hemofilije mogu da budu u opasnosti od dodatnog krvarenja tokom pojedinih invazivnih medicinskih procedura. Hemofilija se određuje kao nasledni poremećaj koagulacije (zgrušavanja krvi) koja nastaje zbog nedostatka faktora VIII koagulacije (hemofilija A) ili faktora IX koagulacije (hemofilija B). Hemofilija je nasledna bolest, prenosi se recesivno, genom koji se nalazi na X hromozomu, objašnjavaju doktori. Ova bolest dugo je smatrana za mušku, ipak nova saznanja upućuju da i žene mogu da imaju hemofiliju.
Bitno je narušen kvalitet života
Učestala krvarenja, naročito menoragija (teško i dugotrajno menstrualno krvarenje) dovode do razvoja anemije sa tegobama u vidu umora, nedostatka energije, kratkog daha. Pacijenti su nekada sprečeni da dolaze u školu, na posao, izbegavaju socijalne kontakte, sportske događaje.
– Trudnice prenosioci gena za hemofiliju imaju veći rizik od ozbiljnog krvarenja nakon porođaja, a tu je i strah i osećaj krivice zbog mogućnosti prenošenja bolesti na potomstvo. Hemofilija, von Willebrand-ova bolest i drugi retki poremećaji sa sklonošću ka krvarenju mogu u bitnoj meri da naruše kvalitet života pacijentkinja. Na von Willebrand-ovu bolest, hemofiliju kod žena i druge koagulopatije mogu da ukažu obilno i produženo menstrualno krvarenje još od prve menstruacije. Učestala i obilna krvarenja iz nosa, još od detinjstva, naročito ako su bilateralna, iz obe nozdrve. Takođe i spontano nastali hematomi po koži koji su većeg promera, duže zarastanje rana nakon trivijalnih povreda, obilna i produžena krvarenja nakon ekstrakcije zuba ili hirurških intervencija – kaže za portal eKlinika hematolog prof. dr Svetlana Đukić.
Kako se utvrđuje menoragija?
Istraživanje Fakulteta medicinskih nauka Univerziteta u Kragujevcu napominje da je u našoj zemlji svaka deseta žena sa obilnim i teškim menstrualnim krvarenjima (menoragija) imala neki od poremećaja zgrušavanja krvi. Najzastupljenije su blage forme von Willebrandove bolesti, zatim prenosioci gena za hemofiliju B, hemofilija C, nedostatak faktora VII i X. Nekada je problem kako razlikovati ove poremećaje od menoragije, a postoje teškoće i u samoj dijagnozi menoragije, objašnjavaju stručnjaci. Objektivna sumnja da se kod pacijentkinje radi o menoragiji postoji ako ona ima jedan ili više sledećih simptoma:
- Krvarenje koje zahteva primenu jednog ili više sanitarnog uloška ili tampona svakog sata tokom nekoliko sati
- Potreba za upotrebom duplih sanitarnih uložaka da bi se kontrolisalo krvarenje
- Potreba zamene uloška u toku noći
- Krvarenje koje traje duže od sedam dana
- Pojava velikih krvnih ugrušaka
- Stepen krvarenja koje utiče na svakodnevne aktivnosti
- Ponekad i neprekidan bol u donjem delu stomaka tokom ciklusa
- Simptomi anemije (malaksalost, lako zamaranje, lupanje srca, osećaj nedostatka vazduha) – navodi dr Đukić.
Kako otkriti poremećaje zgrušavanja krvi kod žena?
U rutinskoj kliničkoj praksi, većina lekara se oslanja isključivo na podatke koje dobija od samih pacijentkinja o obilnosti ciklusa. Prof. Đukić dodaje da su istraživanja pokazala da 26 odsto pacijentkinja smatra da ima obilnije cikluse, a da oni to nisu. Čak 40 odsto pacijentkinja koje tokom ciklusa gube više od 80 ml krvi smatraju da imaju umeren, ili čak oskudan ciklus.
– Razvijene su, ipak, metode za objektivnu procenu gubitka krvi tokom menstruacionog ciklusa koje su jeftine i lako primenjive i u kućnim uslovima. Jedna od njih je metoda uporedne analize upotrebljenog sanitarnog materijala sa standardnim slikama (engl. Pictorial Bleeding Assessment Chart-PBAC). U obzir se uzima broj i stepen natopljenosti krvlju upotrebljenog sanitarnog materijala (ulošci i tamponi), a upoređivanjem sa standardnim slikama vrši se skoriranje i izračunava ukupan skor menstrualnog krvarenja. Skor iznad 100 se definiše kao menoragija, što odgovara gubitku više od 80ml krvi po ciklusu. U našem istraživanju, srednja vrednost PBAC skora kod žena sa menoragijom je iznosila 150 (maksimalne vrednosti do 778). Kako ovaj metod procene obilnosti menstruacionog krvarenja ima nisku cenu, jednostavan je za izvođenje i pruža siguran podatak o gubitku krvi tokom menstruacije, neophodno je da se afirmiše i uključi u svaki budući algoritam koji bi imao za cilj pronalaženje žena sa poremećajima zgrušavanja krvi – napominje dr Đukić.
Neki faktori koagulacije podležu delovanju hormona
Prof. dr Svetlana Đukić kaže i da dijagnostika poremećaja hemostaze zahteva primenu sofisticiranih laboratorijskih metoda, ali i iskusnog hematologa koji je obučen da interpretira dobijene rezultate.
– Rutinski testovi hemostaze koji su široko dostupni u većini zdravstvenih ustanova su prvi korak i doprinose da se planira put daljeg ispitivanja koji podrazumeva uključivanje hematologa i primenu skupih testova koji se rade u specijalizovanim ustanovama. Neretko, rutinski testovi mogu da budu potpuno normalni, naročito kod blagih formi poremećaja. Najčešće je potrebno i da se specijalizovani testovi ponavljaju više puta da bi se utvrdila dijagnoza. Kada je populacija žena u pitanju, poseban izazov predstavlja samo vreme uzorkovanja krvi za analize. Neki faktori koagulacije podležu hormonskom uticaju kod žene i imaju različite vrednosti u zavisnosti od toga da li se uzorkovanje vrši na početku (tokom same menstruacije) ili kasnije tokom menstrualnog ciklusa – precizira dr Đukić.
I sam pacijent nekada ne zna da ima poremećaj
Stručnjaci naglašavaju da je potrebno, pre svega da se prepoznaju simptomi pomenutih bolesti. Teške, pa i umerene forme bolesti se najčešće dijagnostikuju još u detinjstvu.
– Ukoliko imamo osobu koja krvari više od svojih vršnjaka a uz to ima i bliskog rođaka sa istim problemima ili je već poznato da u porodici postoji bolest sa sklonošću ka krvarenju, takve pacijente nije teško prepoznati i poslati na dalje ispitivanje. Međutim, blage forme su često neprepoznate pa i sam pacijent ne zna da ima poremećaj. Ukoliko se takav pacijent podvrgne hirurškoj intervenciji, bilo kakvoj invazivnoj proceduri ili stomatološkoj intervenciji bez prethodne hematološke pripreme, može da dođe do neočekivanog, obilnog i produženog krvarenja, koje u zavisnosti od vrste bolesti i intervencije, može da bude i fatalno. Prema nekim istraživanjima, od pojave prvih simptoma do utvrđivanja definitivne dijagnoze može da prođe i do 15 godina – objašnjava prof. dr Đukić.
Dva načina lečenja
Kod zbrinjavanja pacijenata sa sklonošću ka krvarenju uopšte, lekari sagledavaju dva aspekta lečenja.
– Prvi je primena lekova to jest, koncentrata odgovarajućeg faktora koagulacije kako bi se zaustavilo krvarenje. Drugi je hematološka priprema za hirurške intervencije i invazivne procedure, odnosno primena koncentrata faktora da bi se sprečilo krvarenje tokom same intervencije. Osim terapije nadoknade odgovarajućim faktorom koagulacije, primenjuju se i hemostatski lekovi. Ti lekovi deluju putem drugih mehanizama u samom sistemu zgrušavanja i doprinose zaustavljanju krvarenja (traneksemička kiselina, dezmopresin). Kod menoragije se primenjuje i hormonska terapija (levonorgestrel intrauterini sistem, estrogensko – progesteronski preparati koji su dostupni kao kombinovana kontraceptivna pilula, transdermalni flasteri ili vaginalni prsten). Operativno lečenje podrazumeva primenu široke lepeze hirurških tehnika, od manje invazivnih kao što je endometrijalna ablacija do histerektomije – naglašava prof. dr Svetlana Đukić.
