Tokom menopauze dolazi do disbalansa hormona estrogena i progesterona Foto: Shutterstock
Menopauza je praćena padom nivoa hormona progesterona i estrogena koji uslovljavaju i simptome kao što su noćno znojenje, valunzi, česte promene raspoloženja. Ovo je prirodan biološki proces kada i imuni sistem prolazi kroz značajne promene. Menopauza je nekada okidač za razvoj i/ili koplikacije autoimunih bolesti. Menopauza je stanje koje se dijagnostikuje uzastopnim izostankom menstrualnog ciklusa u trajanju 12 meseci od poslednje menstruacije.
Pojedine studije navode da žene dvostruko češće obolevaju od autoimunih bolesti u odnosu na muškarce. Autoimune bolesti su stanje kada imuni sistem greškom napada sopstvena zdrava tkiva, jer ih prepoznaje kao strana. Imuni sistem štiti organizam od bakterija i virusa i u stanju ugroženosti aktivira ćelije, koje počinju da uništavaju bakterije i viruse.
U uobičajenim situacijama imuni sistem pravi razliku između ćelija koje napadaju naše telo i naših ćelija. Stručnjaci beleže da su autoimune bolesti u porastu, bolja je dijagnostika, ali uočava se i da na nastanak ovih bolesti mogu da utiču razni faktori, u nekim slučajevima i hormonske proemne koje se dešavaju tokom menopauze. Ipak, i dalje je nepoznat pravi uzrok nastanaka autoimunih bolesti.
Postoji više od 80 poznatih autoimunih bolesti, a neke od njih su reumatoidni artritis, sistemski eritematozni lupus, multipla skleroza, Hašimoto tiroiditis. Simptomi autoimunih bolesti mogu da budu raznoliki, ali primećuje se da se najveći broj pacijenata žali na pojačan umor, malaksalost, nekada se javlja bol u zglobovima, osip, povišena telesna temperatura. Simptomi zavise od vrste autoimune bolesti.
Tokom menopauze dolazi do disbalansa hormona estrogena i progesterona i ove fluktuacije mogu da utiču na imuni sistem. Hormon estrogen stimuliše specifične imune ćelije i povećava lučenje inflamatornih supstanci. Pojedine studije navodi da pad estrogena dovodi do slabijeg rada timusa što utiče i na funkcionisanje T ćelija. Timus je grudna žlezda odgovorna za proizvodnju i sazrevanje limfocita ili imunih ćelija, pre svega T ćelija, vrste belih krvnih zrnaca koja štite telo od infekcija. Povećanje estrogena takođe može dovesti do jačeg autoimunog odgovora i stimulacije više antitela. Neki stručnjaci naglašavaju da je hormonska ravnoteža zato važnija od stvarnog nivoa samog estrogena, jer i niski nivoi ovog hormona mogu da dobro stimulišu imuni sistem, ako su ostali hormona uravnoteženi.
Tokom menopauze moguće su varijacije u nivou hormona koji na taj način utiču na imuni sistem. Hormonska neravnoteža tokom menopauze može da utiče na razvoj, težinu i pogoršanje simptoma autoimunih bolesti.
Hašimoto je prvi put opisao japanski lekar Haraku Hašimoto 1912.godine, pa se po njemu i zove ovo stanje koje spada u grupu organ specifičnih autoimunih oboljenja štitaste žlezde. Hašimoto tiroiditis jedan od vodećih uzroka hipotireoidizma, smanjene funkcije štitne žlezde. Lekari kažu da je reč je o autoimunom oboljenju koje se najčešće, ali ne i uvek, karakteriše uvećanjem štitaste žlezde, limfocitnom infiltracijom parenhima i prisustvom antitela specifičnih za tireoidne antigene.
Estrogen može da direktno utiče na funkciju štitne žlezde. Većina tiroidnih hormona vezana je za transportni protein iz grupe globulina koji se stvara u jetri. Estrogen povećava proizvodnju globulina koji vezuje tiroksin i utiče na enzim tiroidne peroksidaze koji je uključen u proizvodnju tiroidnih hormona. Zbog niskog nivoa estrogena tokom menopauze, ovi procesi su poremećeni, pa je moguće da dođe do pogoršanja simptoma hipotireoze.
Estrogen takođe modulira podskupove T-pomoćnih ćelija koje su odgovorne za imuni odgovor. Nizak nivo estrogena u menopauzi može da naruši ovu ravnotežu i povećava rizik od razvoja Hašimoto tiroiditisa. Hormon estrogen ima i antiinflamatorna svojstva, čiji se efekat smanjuje u menopauzi, pa i na ovaj način nizak nivo estrogena može da bude faktor rizika za razvoj Hašimoto tiroiditisa.
Reumatoidni artritis je hronična inflamatorna bolest nepoznatog uzroka koja obično pogađa zglobove. Izazva simptome kao što su bol, otok, ukočenost i smanjena pokretljivost zglobova. Bol i upale se javljaju u prstima, šakama/rukama, zglobovima, kolenima, gležnjevima, stopalima, prstima na nogama.
Istraživanja navode da postoji veza između nivoa estrogena i razvoja ili komplikacije reumatoidnog artritisa. Sa opadanjem nivoa estrogena dolazi do poremećaja na nivou imunološkog odgovora i mogućeg pogoršanja simptoma reumatoidnog artritisa, ili čak i njegovog razvoja. Pojedina istraživanja dovode u vezu ranu menopauzu sa povećanim rizikom od razvoja reumatoidnog artritisa.
Sistemski eritemski lupus je oboljenje koje zahvata kožu, zglobove, bubrege, pluća, nervni sistem, serozne membrane i/ili druge organe. Kod pacijenata su prisutna brojna autoantitela, naročito na nuklearne antigene. Sistemski eritematozni lupus je hronična inflamatorna bolest, hormon estrogen može da utiče na imuni odgovor i zapaljenske procese. Pad estrogena tokom menopauze može uticati na aktivnost bolesti. Neke studije navode da se ukupna težina bolesti smanjuje u postmenopauzi.
Multipla skleroza je hronična autoimuna bolest usled koje naš imuni sistem prepoznaje delove centralnog nervnog sistema koji imaju omotač oko nerava (mijelinski omotač) kao strana tela. Dolazi do produkcije antitela protiv sopstvenog centralnog nervnog sistema, oštećenja mijelinskog omotača i neuroloških ispada. Menopauza ne može direktno da izazove multipla sklerozu, ali može, kako navode neke studije, da utiče na tok bolesti. Neke studije tvrde da menopauza utiče na moguće komplikacije bolesti i pojačava opasnost od razvoja invaliditeta, druga istraživanja navode da menopauza nema uticaja na simptome bolesti. Nema usaglašenih studija, a stručnjaci naglašavaju da je tok MS individualan.
Hormonska terapija u menopauzi je oblik nadoknade hormona estrogena ili progesterona, koje žensko telo manje luči u ovom životnom dobu. Na ovaj način mogu da se kontrolišu simptomi valunga, noćnog znojenja, ubrzanog rada srca, povećanog osećaja umora, promene raspoloženja.
Hormonska terapija nekada neće biti pogodna za sve žene, poseban oprez savetuje se kod autoimunih bolesti. Simptomi autoimunih bolesti mogu da se kontrolišu i nesteroidnim antiinflamatornim lekovima (ibuprofena, naproksen) koji smanjuju upale i ublažavaju bolove.
Postoje i antireumatski lekovi koji modifikuju i usporavaju tok bolesti. Modifikatori biološkog odgovora su biološki lekovi koji ciljaju na specifične komponente imunog sistema, postoje i imunosupresivi što suzbijaju delovanje imunog sistema i tako smanjuju upalu i kontrolišu simptome. Monoklonska antitela ciljaju specifične proteine uključene u imuni odgovor. Primeri uključuju belimumab, koji cilja B ćelije kod sistemskog eritematoznog lupusa. Interferoni regulišu imuni sistem i koriste se u stanjima kao što je multipla skleroza.
Izbor leka zavisi od težine i vrste autoimune bolesti, bitno je opšte zdravstveno stanje pacijenta, lekari sagledavaju i potencijalne neželjene efekte primene leka. Stručnjaci nastoje da pronađu najefikasniju i najbezbedniju terapiju prilagođenu individualnim karakteristika pacijenta.