Kalijum (potassium) ima značaj za više organa u telu, ne samo za bubrege Foto: Shutterstock
Hipokalemija i hiperkalemija su dve opozitne kliničke pojave povezane sa abnormalnim odstupanjima, odnosno promenjenim nivoima koje ima kalijum u krvi. Oba stanja imaju svoje karakteristike, ali neke mogu i da se „preklapaju“ i zavaraju nedovoljno preciznu dijagnostiku.
Stanje u kome je koncentracija kalijuma u krvi niža od 3.5 mmol/L. naziva se hipokalemija. Do njega može doći iz više razloga, a jedan od najčešćih je gubitak kalijuma kroz gastrointestinalni trakt. To može biti povraćanjem, dijarejom, ali ili kroz bubrege (čestim korišćenjem diuretika, zbog hiperaldosteronizma..). I osobe koje ne unose dovoljno kalijuma ishranom mogu doći u stanje nedostatka. Još jedan od razloga je premestanje (prenos) kalijuma izvan krvi u ćelije. To stanje je poznato kao metabolička alkaloza, a do njega može doći i prekomernom upotrebom insulina.
Dijagnoza se postavlja jednostavno, analizama krvi. I EKG pregled ima mogućnost da pokaže produžen QT interval, spoljni T talas ili pojavu U talasa. Hipokalemija se leči oralno ili intravenskom supstitucijom (nadoknadom) kalijuma. Međutim, potrebno je, ako postoji, lečiti osnovni uzrok (dijareja, promena terapije kod pacijenata koji koriste diuretike).
Najčšešće se nedostatak kalijuma manifestuje kroz:
Stanje u kome je koncentracija kalijuma u krvi veća od 5.0 mmol/L naziva se hiperkalemija. Uzrosi su različiti, a veoma često razlog je smanjena bubrežna ekskrecija kalijuma, do koje može doži usled zatajenja bubrega, hipaldosteronizma. Kada se kalijum prekomerno unosi dijetetskim suplementima ili intravenozno, takođe može doći do nagomilavanja. I oslobađanje kalijuma iz ćelija (traumom, hemolizom, rabdomiolizom, zbog metaboličke acidoze) dovodi do hiperkalemije. I unos pojedinih lekova poput ACE inhibitora, ARB ili kalijum-poštednih diuretika kod nekih ljudi je uzrok hiperkalemije.
Najčešće na hiperkalemiju ukazuje mišićna slabost, povemreno i paraliza. Prisutni su i poremećaji srčanog ritma (bradikardija, ventrikularna fibrilacija…). Pacijenti osećaju trnjenje ili ukočenost, dok kao i kod hipokalemije u težim slučajevima višak kalijuma može da izazove srčani zastoj.
Dijagnoza hiperkalemije potvrđuje se testovima krvi i odgovarajućim EKG snimanjem koje može da pokaže šiljaste T talase, prošireni QRS kompleks, ali i skraćen QT interval. Terapijski tretman podrazumeva obustavu unosa kalijuma i lekova koji povećavaju nivo kalijuma, stabilizaciju rada srca kalcijum-glukonatom. Kontrolisano se koriste diuretici, a u veoma retkim i ekstremnim slučajevima primenjuje se hemodijaliza.
Klinički značajni poremećaji elektrolita, poput hipokalemije i hipokalcemije, dobro su opisani kod pacijenata sa hipomagnezemijom različitih uzroka, kao i kod pacijenata sa dijabetesom. Ova studija je sprovedena kako bi se detaljno opisale kliničke karakteristike, kao i poremećaji kiselo-baznog statusa i elektrolita, s ciljem boljeg razumevanja stanja koja pogoduju pojavi ovog sindroma hipomagnezemične hipokalemije i hipokalcemije, kao i osnovnih patogenetskih mehanizama.
Jedna studija je obuhvatila pacijente uzrasta 21-79 godina, koji su prilikom prijema imali izraženu hipomagnezemiju, hipokalemiju i hipokalcemiju. Najčešći uzroci ovog sindroma bili su alkoholizam i primena cisplatina. Kod svih pacijenata, osim kod dvoje sa dijarejom, primećena je neadekvatna magnezijurija. Uprkos hipokalemiji i hipokalcemiji, svi pacijenti su pokazivali gubitak kalijuma i kalcijuma putem bubrega.
Hipofosfatemija je primećena kod 12 pacijenata, uglavnom zbog neadekvatne fosfaturije, dok je hiperfosfatemija nađena kod dva alkoholna pacijenta sa ozbiljnom respiratornom alkalozom. Naučnici su zaključili da pacijenti sa hipomagnezemičnom hipokalemijom i hipokalcemijom pokazuju višestruke međusobno povezane poremećaje kiselo-baznog statusa i elektrolita, uključujući hipokalemiju zbog neadekvatne kaliureze, hipofosfatemiju ili, ređe, hiperfosfatemiju, respiratornu i metaboličku alkalozu. Bili su prisutni i kombinovani poremećaji kiselo-baznog statusa, pa je još jednom naglašena potreba kontrole nivoa kalijuma.