Trening mirisa ili „olfaktivni trening“ je prvi put testiran 2009. godine u nemačkoj studiji psihologije Foto: Shutterstock
Čulo mirisa, u poređenju sa, na primer, čulom vida i sluha, smatra se manje važnim i upravo ta činjenica podstakla je naučnike da istraže zašto je tako. Istraživači sa Brown University Medical School i Boston College uporedili su miris sa drugim čulima (vidom i sluhom) i ličnim stvarima do kojih je ljudima stalo – novcem, kućnim ljubimcima ili kosom, kako bi saznali šta ljudi više cene. Rezultat analize glasio je – polovina ispitanih žena izjasnila se da bi radije zadržala lepu kosu nego čulo mirisa.
Čulo mirisa često prolazi „ispod radara“ kao jedno od najmanje cenjenih. Ali, to je jedan od prvih razvijenih senzornih sistema kičmenjaka i povezan je sa našim mentalnim zdravljem, pamćenjem i još mnogo toga. S tim u vezi naučnici izdvajaju 5 fascinantnih činjenica o našem olfaktornom sistemu.
1. Miris se dovodi u vezu sa pamćenjem i emocijama
Zašto miris svežih krofni izaziva radosna sećanja na detinjstvo? I zašto bi određeni parfem mogao da nas podseti na bolan raskid? Naučnici odgovaraju – zato što je miris u direktnoj vezi sa našim pamćenjem i sa emocijama. Ovu vezu je prvi uspostavio američki psiholog Donald Laird 1935.
Mirise prvo „hvataju“ posebne olfaktorne nervne ćelije unutar našeg nosa. Ove ćelije se protežu nagore od vrha nosa ka centru za obradu mirisa u mozgu, zvanom mirisna sijalica. Iz olfaktorne lukovice formiraju direktnu vezu sa limbičkim sistemom mozga. To uključuje amigdalu, gde se stvaraju emocije, i hipokampus, gde se stvaraju sećanja.
Druga čula, kao što su vid i sluh, nisu u direktnoj vezi sa limbičkim sistemom. Studija iz 2004. koristila je funkcionalnu magnetnu rezonancu kako bi pokazala da mirisi izazivaju mnogo jači emocionalni i memorijski odgovor u mozgu nego vizuelni znak.
2. Čulo mirisa se stalno obnavlja
Možemo da izgubimo sposobnost mirisa zbog povrede ili infekcije, na primer, tokom i posle covid 19 infekcije. Ovo stanje poznato je kao olfaktorna disfunkcija i u većini slučajeva je privremeno, jer se vraća u normalu za nekoliko nedelja. To se dešava zato što svakih nekoliko meseci naše olfaktorne nervne ćelije umiru i zamenjuju ih nove ćelije.
Naučnici nisu su sasvim sigurni kako se to dešava, ali misle da verovatno uključuje matične ćelije nosa, mirisnu sijalicu i druge ćelije u mirisnim nervima. Druge oblasti nervnog sistema – uključujući mozak i kičmenu moždinu – ne mogu da se obnove nakon povrede.
Konstantna regeneracija može da bude zaštitni mehanizam, budući da su olfaktorni nervi podložni oštećenjima izazvanim spoljašnjim okruženjem, uključujući toksine (kao što je dim cigarete), hemikalije i patogene (kao što je virus gripa). Ali, nakon covid 19 infekcije, neki ljudi mogu da nastave da osećaju gubitak mirisa. Studije pokazuju da virus i dugotrajni imuni odgovor oštećuju ćelije koje omogućavaju regeneraciju olfaktornog sistema.
3. Miris ima veze sa mentalnim zdravljem
Oko 5 odsto svetske populacije pati od anosmije – potpunog gubitka mirisa. Procenjuje se da 15 do 20 odsto trpi delimičan gubitak mirisa, poznat kao hiposmija. S obzirom na to da je gubitak mirisa često primarni i dugoročni simptom covid 19, ovi brojevi će verovatno biti veći nakon pandemije.
Pokazalo se da gubitak čula mirisa utiče na naše lične i društvene odnose. Na primer, to može da znači da propuštamo zajednička iskustva u doživljaju hrane ili da izazovete promene u seksualnoj želji i ponašanju. Kod starijih ljudi, smanjenje sposobnosti čula mirisa dovodi se u vezu sa većim rizikom od depresije, pa čak i smrti, iako razlog još nije poznat.
4. Gubitak mirisa može da pomogne u identifikaciji neurodegenerativnih bolesti
Delimični ili potpuni gubitak mirisa je često rani pokazatelj niza neurodegenerativnih bolesti, uključujući Alchajmerovu i Parkinsonovu bolest. Pacijenti često prijavljuju gubitak čula mirisa godinama pre nego što se pojave simptomi u funkciji tela ili mozga. Međutim, mnogi ljudi nisu svesni da gube čulo mirisa. Postoje načini na koje možemo da utvrdimo da li imamo gubitak mirisa i u kojoj meri, na primer, u zvaničnim centrima za testiranje mirisa ili samotestiranjem kod kuće, čime se procenjuje sposobnost da identifikujemo stvari kao što su kafa, vino ili sapun.
5. Trening mirisa za povratak čula mirisa
„Trening mirisa“ pojavljuje se kao eksperimentalna opcija lečenja disfunkcije mirisa. Za ljude koji su izgubili osećaj za miris tokom covid 19 infekcije ili posle, pokazalo se da trening mirisa poboljšava sposobnost otkrivanja i razlikovanja mirisa. Trening mirisa ili „olfaktivni trening“ je prvi put testiran 2009. godine u nemačkoj studiji psihologije. Uključuje njušenje snažnih mirisa kao što su cvetni, citrusni, aromatični ili voćni mirisi najmanje dva puta dnevno po 10 do 20 sekundi, obično u periodu od 3 do 6 meseci. Od učesnika se traži da se usredsrede na pamćenje mirisa dok njuše i prisete se informacija o mirisu i njegovom intenzitetu. Veruje se da ovo pomaže u reorganizaciji nervnih veza u mozgu, iako je tačan mehanizam iza toga nepoznat.
Takođe, studije preporučuju korišćenje jednog skupa mirisa, dok druge predlažu prelazak na novi set mirisa nakon određenog vremena. Međutim, obe metode pokazuju značajno poboljšanje mirisa. Takođe se pokazalo da ova obuka ublažava simptome depresije i poboljšava kognitivni pad kako kod starijih osoba tako i kod onih koji pate od demencije. Baš kao i fizioterapija nakon fizičke povrede, smatra se da olfaktorni trening deluje kao rehabilitacija čula mirisa. „Trenira“ nerve u nosu i veze koje formira u mozgu, omogućavajući čoveku da pravilno detektuje, obrađuje i tumači mirise.