Periferni serotonin čini 95 odsto „hormona sreće” i mogao bi da ima važnu ulogu u lečenju raka

Nova istraživanja napominju da serotonin može da ima neočekivanu ulogu u razvoju raka, ne kroz delovanje na mozak, već kroz potpuno drugačije mehanizme

Periferni serotonin produkuje se u stomaku, on je hormon koji pomaže varenje, kontroliše kontrakcije u crevima, sekreciju tečnosti. Periferni serotonin, ne prelazi krvno - moždanu barijeru, čini 95 odsto serotonina, hormona čije delovanje uglavnom povezujemo sa mozgom. Naučnici su pronašli neočekivanu vezu između delovanja serotonina i razvoja karcinoma. Stručnjaci sa Univerziteta u Limeriku u Irskoj trenutno istražuju interakciju između serotonina i DNK s ciljem da bolje razumeju ulogu "hormona sreće" i određenih oblika karcinoma. Prvi rezultati su ohrabrujući, ali stručnjaci naglašavaju da je pred njima još mnogo posla kako bi pacijenti sa karcinomom u budućnosti mogli da imaju preciznije i efikasnije lečenje.

Neočekivana uloga serotonina

Serotonin se često opisuje kao "hormon sreće" zbog svoje poznate uloge u regulisanju raspoloženja. Međutim, nova istraživanja napominju da serotonin može da ima neočekivanu ulogu u razvoju raka, ne kroz delovanje na mozak, već kroz potpuno drugačije mehanizme u drugim delovima tela. Serotonin se obično povezuje sa mozgom, iako se skoro 95 odsto serotonina (periferni serotonin) proizvodi se u crevima, odakle prodire u krvotok i putuje do različitih organa i tkiva, kao što su jetra, pankreas, mišići, kosti, masno tkivo, imune ćelije, kaže Jeremiah Stanley, sa Univerziteta u Limeriku (University of Limerick), Irska.

Preporučujemo

Kako deluje periferni serotonin?

Crevni ili periferni serotonin pomaže u regulisanju nivoa šećera u krvi delovanjem na jetru i pankreas, kontroliše telesnu temperaturu uticajem na masno tkivo. Periferni serotonin bitan je za zdravlje kostiju, podstiče apetit i pokretljivost creva, pospešuje zarastanje rana, jača imuni sistem u borbi protiv štetnih mikroba, stimuliše seksualne potrebe.

- Periferni serotonin u suštini, pokreće mnogobrojne funkcije u organizmu i svojim delovanjem prevazilazi ulogu regulatora raspoloženja - kaže Stanley.

Može da uđe u ćeliju

Godine 2019. naučnici sa Icahn School of Medicine, Mount Sinai u Njujorku otkrili su da serotonin može da uđe u ćelije i direktno stupi u interakciju sa DNK. Otkrili su da se vezuje za molekularne „prekidače“ koji kontrolišu aktivnost gena. Tadašnja istraživanja pokazala su da serotonin može da aktivira određene gene koji utiču na razvoj malignih ćelija. Ovaj mehanizam primećen je kod tumora mozga, jetre i pankreasa — a moguće je da ima ulogu i u mnogim drugim vrstama raka, smatraju naučnici.

Stručnjaci sa Univerziteta u Limeriku u Irskoj trenutno istražuju interakciju između serotonina i DNK, kako bi bolje razumeli uzajamnu vezu između serotonina i razvoja karcinoma. Jeremiah Stanley napominje da identifikuju određena mesta gde se serotonin vezuje za gene, koji bi mogli da utiču na razvoj raka. Na taj način, istraživanje nastoji da pomogne razvoj ciljanih „epigenetskih” terapija.

Kakva je uloga epigenetske terapije?

Epigenetika proučava spoljni faktore, kao što su način života, ishrana i okruženje i nastoji da uvidi kako ti spoljni činioci mogu da promene način funkcionisanja gena, bez izmene same DNK sekvence. Naučnici uviđaju da određeni geni na primer pri delovanju okruženja "uključe" ili "isključe" i nastoje da otkriju kako sve ovo deluje na razvoj bolesti, starenje. Epigenetske terapije imaju za cilj da reprogramiraju ćelije raka direktnim podešavanjem njihove genske aktivnosti. Veruje se da epigenetske terapije selektivno mogu da "isključe" štetne i „uključe” korisne gene, bez menjanja same DNK sekvence. Takve terapije jednog dana mogle bi da sa većom preciznošću napadaju ćelije raka, u odnosu na trenutne načine lečenja (operacija, hemioterapija i radioterapija).

Jeremiah Stanley ipak naglašava da su u ovom momentu konvencionalni terapijski modaliteti potrebni, jer mogu da spasu život pacijentu, ali i dodaje da su ovi načini lečenja često agresivni, sa značajnim neželjenim efektima i da ne mogu da garantuju da se rak neće vratiti.

Strategija koja bi mogla da dopuni postojeće terapije

Naučnici istražuju kako periferni serotonin iz creva dospeva do ćelija raka.

- Razumevanje tog puta moglo bi da omogući lekarima regulaciju nivoa serotonina kod pacijenata. Pristupi bi mogli da uključuju promene u ishrani, održavanje zdravog crevnog mikrobioma ili upotrebu antidepresiva poznatih kao „selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina“ (SSRI) - objašnjava Jeremiah Stanley .On precizira da ćelije preuzimaju serotonin kroz male "transportne kanale", a da lekovi poznati kao selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina mogu da blokiraju te kanale i ograniče ulaz serotonina u maligne ćelije.

Ovi lekovi deluju tako što povećavaju nivo serotonina u telu, ali sprečavaju da on dospe do DNK i izazove efekte koji podstiču razvoj rak. Ova strategija, kako smatra Jeremiah Stanley, mogla bi da dopuni postojeće terapije i poboljša njihovu efikasnost.

„Dvojni život” serotonina

Serotonin u mozgu i crevima uglavnom deluju nezavisno jedan od drugog. Ne izgleda da serotonin koji utiče na naše raspoloženje podstiče rast raka, ističe Stanley.

- Na primer, osobe sa utvrđenom depresijom mogu da imaju niže aktivnost serotonina u mozgu, s tim što serotonin koji se proizvodi u crevima, to jest periferni serotonin, ne pokazuje jasan uticaj na moždani serotonin. Lekovi selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina deluju tako što povećavaju nivo serotonina u mozgu, pa osobe koje ih uzimaju ne treba da brinu da ti lekovi mogu da utiču na razvoj raka. Naprotiv, kako je ranije pomenuto, rana istraživanja sugerišu da SSRI lekovi mogu imati povoljne efekte protiv određenih vrsta raka, iako su potrebna veća klinička ispitivanja koja bi potvrdila ovo delovanje - naglašava Stanley. On precizira da istraživanje Univerziteta u Limeriku ima za cilj da pronikne u tačno delovanje serotonina u različitim tkivima i ćelijskim putevima. Tumori bi mogli da budu manje agresivni i da se lakše operišu.

Bolje razumevanje ovog procesa otvara nove mogućnosti lečenja

Jeremiah Stanley kaže da je pred naučnicima još dosta posla, potrebno je da se bolje razume uloga serotonina u interakciji sa genima povezanim s razvojem karcinoma. Morali bi da se razviju precizniji sistemi isporuke kako bi se epigenetski lekovi usmerili da deluju na odgovarajuća mesta.

- Pre nego što govorimo o stvarnom napretku, najvažnije je da ohrabrujući rezultati iz eksperimenata na ćelijama budu potvrđeni u etički dizajniranim studijama na životinjama i kliničkim ispitivanjima na ljudima. Ako bi se razvile terapije koje ciljano deluju na aktivnost serotonina isključivo u ćelijama raka, tumori bi mogli da budu manje agresivni i lakše odstranjeni hirurškim putem, uz manji rizik od ponovnog javljanja. Potpunije razumevanje funkcija serotonina u telu moglo bi u budućnosti da vodi ka razvoju preciznijih i efikasnijih terapija - ističe Jeremiah Stanley.