Više nadmorske visine pomažu u kontroli šećera na 2 načina, ipak ova terapija se ne savetuje svima

Boravak na visokim nadmorskim visinama mogao bi da omogući bolju kontrolu šećera u krvi. Istraživanja navode da uslovi života na visokim nadmorskim visinama, sa manjim procentom kiseonika u krvi, mogu da uslove da crvena krvna zrnca apsorbuju višak šećera iz krvi. U uslovima sa malo kiseonika u krvi, crvena krvna zrnca mogu da deluju kao "rezervoar za glukozu" i apsorbuju znatno više glukoze iz krvotoka. Nema ipak još dokaza da boravak na visini predstavlja efikasan ili bezbedan način lečenja dijabetesa kod ljudi.

Sunđer za glukozu

Kontrola šećera u krvi, odnosno glikemije, centralni je deo lečenja dijabetesa. Glavni cilj je da nivo glukoze u krvi bude u preporučenom, individualno prilagođenom opsegu, kako bi se sprečile komplikacije. Poznato je da fizička aktivnost može da bude dobar način za regulaciju nivoa glukoze u krvi. Kada vežbamo, povećava se osetljivost na insulin, a ćelije mogu da ga efikasnije koriste za preuzimanje glukoze iz krvotoka tokom i nakon aktivnosti.

Preporučujemo

Određeni lekovi za dijabetes pomažu u regulaciji nivoa šećera u krvi tako što poboljšavaju osetljivost tela na insulin ili povećavaju njegovo lučenje. Istraživanja sada ukazuju da još jedna komponenta krvi, kao što su crvena krvna zrnca, može da ima bitnu ulogu u regulaciji nivoa šećera, delujući kao „sunđer za glukozu“, navodi studija objavljena u časopisu Cell Metabolism.

Rezerva glukoze

Ranija posmatračka istraživanja pokazala su da osobe koje žive na većim nadmorskim visinama obično imaju manju učestalost dijabetesa tipa 2. Biološki mehanizam ovog zaštitnog efekta nije jasan, ali studija naučnika iz Gladstone Institutes može da ponudi objašnjenje.

Prethodna istraživanja ovog tima pokazuju da miševi koji udišu razređen vazduh imaju znatno niže nivoe glukoze u krvi nego inače. Daljim proučavanjem ovog fenomena, istraživači su otkrili da se u ovim uslovima crvena krvna zrnca prilagođavaju tako što izvlače više glukoze iz krvotoka. Ovaj efekat „rezervoara glukoze“ ne samo da obezbeđuje energiju ćelijama već i smanjuje nivo šećera u krvi, tvrde istraživači.

Dva mehanizma

Glavna autorka studije, Isha Jain, istakla je dva ključna mehanizma:

- Otkrili smo dva mehanizma. Prvo, broj crvenih krvnih zrnaca raste u uslovima hronične hipoksije, čime se povećava ukupni kapacitet za potrošnju glukoze. Drugo, pojedinačna crvena krvna zrnca iz hipoksičnih sredina preuzimaju više glukoze po ćeliji zbog većeg nivoa transportera glukoze tipa 1 (GLUT1). Takođe, otkrili smo da hipoksična crvena krvna zrnca brže metabolišu glukozu kako bi proizvela 2,3-difosfoglicerat (2,3-DPG), molekul koji pomaže hemoglobinu da oslobodi kiseonik u tkiva. Deoksigenisani hemoglobin potiskuje enzim gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenazu (GAPDH) sa ćelijske membrane, čime se uklanja kočnica u procesu glikolize - objasnila je ona.

Neočekivana uloga crvenih krvnih zrnaca

Istraživači su izložili miševe uslovima koji oponašaju hipoksiju na visokim nadmorskim visinama, odnosno stanju kada tkiva nemaju dovoljno kiseonika. Korišćenjem naprednih tehnika snimanja, naučnici su otkrili da crvena krvna zrnca apsorbuju značajne količine šećera iz krvotoka. U uslovima niskog nivooa kiseonika, miševi su proizvodili više crvenih krvnih zrnaca, a svaka ćelija apsorbovala je više glukoze nego u normalnim uslovima.

Istraživači pretpostavljaju da crvena krvna zrnca pomažu u isporuci kiseonika dok istovremeno smanjuju nivo šećera u krvi, preusmeravajući glukozu u procese koji omogućavaju efikasnije oslobađanje kiseonika u tkiva.

Da li boravak na visinama može da pomogne kod dijabetesa tipa 2?

- Iako smo pokazali da hipoksija smanjuje povišene nivoe šećera u krvi kod miševa, ne znamo kako bi ovi rezultati mogli da se primene na ljudsku fiziologiju, niti koliko bi trebalo da traje izloženost da bi došlo do rezultata - rekla je Jain.

Kada je reč o tome da osobe koje žive u planinskim uslovima ređe pate od dijabetesa, istraživači napominju da i drugi faktori, kao što su ishrana, fizička aktivnost i genetika, imaju važnu ulogu.

Za osobe sa dijabetesom koje razmišljaju o fizičkim aktivnostima na visinama, na prvom mestu je bezbednost, napominje Jain.

Ovaj potencijalno koristan efekat možda nije pogodan za sve osobe sa dijabetesom. Osobe sa dijabetesom tipa 1 imaju veći rizik od hipoglikemije (niskog nivoa šećera u krvi) nego pacijenti sa dijabetesom tipa 2. Istraživanja su pokazala da visoke nadmorske visine mogu dodatno da povećaju navedeni rizik, naročito tokom fizičke aktivnosti.

Jain je istakla da studija nije obuhvatila osobe koje koriste insulin, pa nije jasno kako bi ovi efekti delovali na njih.

Osobe sa dijabetesom tipa 1 koje koriste insulin imaju potpuno drugačiji fiziološki kontekst. Zato bi trebalo da planiraju aktivnosti u planinskim uslovima u saradnji sa svojim lekarom – naglasila je.

Hipoksija može da utiče na metabolizam glukoze i crvena krvna zrnca mogu da imaju ulogu u tom procesu, ali još nije dokazano da boravak na visini predstavlja efikasan ili bezbedan način lečenja dijabetesa kod ljudi.

Ovi rezultati su još u ranoj fazi i zasnovani su na eksperimentima na životinjama, ali, kako smatraju naučnici, otvaraju zanimljiva pitanja o tome kako telo reaguje na nivo kiseonika. Stručnjaci za sada ne mogu da preporuče konkretne akcije osobama sa dijabetesom, poput treninga u hipoksičnim uslovima ili boravka u hipobaričnim komorama, koje simuliraju uslove visokih nadmorskih visina smanjenjem atmosferskog pritiska.

(eKlinika)