Autoimuni atrofični gastritis razvija se od blagog hroničnog zapaljenja tela želuca do napredne faze povezane sa teškim oblikom anemije i nedostatkom vitamina B12, poznatom kao perniciozna anemija. Dijagnoza počiva na demonstraciji njegovih karakterističnih histopatoloških karakteristika i dejstvu autoantitela protiv unutrašnjeg faktora i parijetalnih ćelija. Upravljanje ranim fazama autoimunskog atrofičnog gastritisa usmereno je na prevenciju nedostatka vitamina B12 i folata.
Smanjeno lučenje želudačne kiseline i nedostatak vitamina B12
Gastroenterolog spec. dr med Ana Kalaba definiše autoimuni gastritis kao hronično progresivno inflamatorno stanje koje rezultira zamenom mase parijetalnih ćelija (ćelija koje luče kiselinu) atrofičnom i metaplastičnom sluznicom.
– Reč je o procesu u kome dolazi do interreakcije autoantitela protiv same protonske pumpe parijetalnih i senzibilisanih T-ćelija koje uništavaju parijetalne ćelije želuca, indukujući pritom hipohlorhidriju (smanjeno lučenje želudačne kiseline), dok autoantitela protiv unutrašnjeg faktora narušavaju apsorpciju vitamina B12 (kobalamina). Nastali nedostatak kobalamina manifestuje se megaloblastnom anemijom i neurološkim i sistemskim znacima i simptomima koji su zajednički poznati kao perniciozna anemija – objašnjava za eKlinika portal dr Ana Kalaba. Ranije se smatralo, kako ističe, da se radi o bolesti pretežno starijih žena severnoevropskog porekla, ali je autoimuni gastritis sada ipak prepoznat u svim etničkim i starosnim grupama.
Tok bolesti i povezanost sa drugim autoimunim poremećajima
Autoimuni atrofični gastritis često je, kaže dr Kalaba, udružen sa drugim autoimunim bolestima, posebno sa tiroiditisom. Od ranih šezdesetih godina prošlog veka, izraz „tireogastrična autoimunost“ korišćen je za opisivanje prisustva autoantitela štitaste žlezde, a druge autoimune bolesti, među onima sa autoimunim gastritisom, uključuju dijabetes tipa 1 ili vitiligo. Znanje o izgledu želuca kod ovih pacijenata zasnivalo se uglavnom na nalazima obdukcije, jer je malo pacijenata sa atrofijom podvrgavano gastrektomiji.
Tokom svog dugog toka, аutoimuni atrofični gastritis pokazuje spektar histopatoloških promena, počev od hronične upale želuca, kulminirajući na kraju zamenom parijetalnih ćelija metaplastičnim.
– Kako strukturna atrofija dovodi do funkcionalnog oštećenja, proizvodnja kiseline se progresivno smanjuje, а povećani nivo gastrina podstiče neuroendokrinu hiperplaziju. Atrofični gastritis može biti povezan sa dugotrajnom infekcijom Helicobacter pylori (multifokalni atrofični gastritis) i sa autoimunim procesom koji progresivno uništava sluznicu želuca (autoimunski atrofični gastritis). Nažalost, obe vrste atrofičnog gastritisa su u nedovoljnoj meri dijagnostikovane, delom zbog neadekvatnog uzorkovanja biopsije – objašnjava gastroenterolog dr Ana Kalaba.
Neophodne laboratorijske analize
Prema rečima dr Kalaba, dve laboratorijske analize korisne su za dijagnozu autoimunog gastritisa i neophodne za dijagnozu perniciozne anemije, koja se izražava kao makrocitna anemija.
– Pored određivanja nivoa viamina B12 u serumu, može se odrediti i nivo ukupnog homocisteina jer kod određenog broja pacijenata nema pada nivoa vitamina B12. Ostale serološke analize korisne za dijagnozu uključuju prisustvo antitela sa unutrašnjim faktorom i antiparijetalna antitela. Nedostatak unutrašnjeg faktora se nekada dokazivao uz pomoć Silingovog testa, koji uključuje unošenje radioobeleženog vitamina B12, a čiji nivo se meri u urinu pacijenta 24 sata kasnije. Аko se otkrije slaba apsorpcija, test se ponavlja nakon oralne primene unutrašnjeg faktora, što će normalizovati apsorpciju kod pacijenata sa pernicioznom anemijom – opisuje način analize naša sagovornica.
Za konačnu dijagnozu neophodna biopsija
Definitivna dijagnoza autoiomunog atrofičnog gastritisa se postavlja na osnovu biopsije želuca i nalaza patohistologije, što implicira da je neophodna saradnja sa iskusnim patologom. U razgovoru za eKlinika portal dr Ana Kalaba objašnjava da ne postoje specifični simptomi koji bi ukazali na ovu bolest, već su slični ostalim simptomima kod bolesti želuca kao što su opšta slabost, pospanost, vrtoglavica, znojenje nakon uzimanja hrane, slabi i krhki kosa i nokti, krvarenje desni, smanjena oštrina vida, nadutost, podrigivanje, gorušica, bolovi u predelu želuca, prevremeni osećaj sitosti. Može se javiti gubitak apetita, kao i gubitak na kilaži, koji već spada u alarmne simptome, te je tada signal da treba uraditi gastroskopiju.
Terapija: Nadoknada vitamina B12, promena navika u ishrani i manje stresa
Dr Ana Kalaba ističe da je, što se tiče terapije, važna nadoknada vitamina B12, ali parenteralnim putem – intramuskularno, da bi se zaobišla resorpcija u želucu, koja je i onako slaba, ili nemoguća. Potrebno je i korigovati ishranu u smislu izbegavanja namirnica koje bi mehanički mogle da oštete sluznicu, izbegavanje previše vruće, hladne ili previše začinjene hrane i alkohola. Takođe, važno je i izbegavanje svake vrste stresa i fizičkog iscrpljivanja.
Vrlo lep,iscrpan tekst.Ja imam taj problem i aspsolutno jasno doktorka objašnjava prirodu ove bolesti.Hvala na savetima.