Imunski sistem zadužen je za odbranu našeg organizma, kako od virusa i bakterija, tako i od sopstvenih, izmenjenih, tumorskih ćelija. Međutim, kancerogene ćelije imaju izrazitu sposobnost ,,skrivanja“, zbog čega ih imunski sistem ne prepoznaje kao pretnju, te ih ne uništava, čime im je omogućen nesmetan rast i deljenje. Dobra vest jeste da su naučnici pronašli način kako da maligne ćelije ponovo ,,razotkriju“ ovom odbrambenom sistemu, koristeći imunoterapiju. Kako ona tačno deluje i na koji način se razlikuje od drugih oblika terapija malignih bolesti, za portal eKlinika otkriva jedan od najpoznatijih onkologa u Srbiji, prof. dr Vladimir Kovčin.
Šta je imunoterapija u lečenju malignih bolesti?
– Imunoterapija podrazumeva primenu metoda i hemijskih supstanci, koje mogu da modifikuju funkciju imunskog sistema pacijenta i da ga usmere da prepozna i deluje na malignu bolest. Različite su metode stimulacije imunskog sistema. Postoje nespecifični, ali i specifični stimulatori. Nespecifični stimulatori imuniteta pojačavaju aktivnost ćelija imunskog sistema, nezavisno od vrste obolenja. Specifični stimulatori imuniteta ciljano usmeravaju delovanje ćelija imunskog sistema ka konkretnom oboljenju. Najbolji primer za ovu grupu lekova su vakcine. Najnovija metoda imunoterapije podrazumeva primenu monoklonskih antitela koja blokiraju komunikaciju između malignih ćelija i naših odbrambenih ćelija – belih krvnih zrnaca (limfocita).
Kako imunski sistem uništava kancerogene ćelije?
– Postoji više načina na koji imunski sistem uništava maligne ćelije u našem telu. Prvo i najvažnije je da ih otkrije i prepozna i razlikuje od normalnih zdravih ćelija. Ovaj problem je delimično rešen 2018. godine kada su dva naučnika Džejms Alison iz Amerike i Tasuku Honjo iz Japana dobili su Nobelovu nagradu. To epohalno otkriće pokazalo je da postoji komunikacija između maligne ćelije i imunskog sistema. Maligne ćelije „koče i zavaravaju“ imunski sistem da reaguje na njih i da ih napada, a kada je otkriveno da postoji ta komunikacija (kao neki mostić) između belih krvnih zrnaca i malignih ćelija, sintetisana su monoklonska antitela koja blokiraju tu komunikaciju. Imunski sistem tada prepozna da je ta ćelija strana i napada je. Otkriće ovih mehanizama kojima se tumori „kriju“ od imunskog sistema ili ga blokiraju, omogućilo je sintezu novih lekova koji blokiraju tu mogućnost malignoj ćeliji.
Na taj način, ona postaje „vidljiva“ našim odbrambenim ćelijama (belim krvnim zrncima), pa mogu da ih unište. Tada stupaju na delo dva osnovna načina na koji deluje naš imunski sistem – humoralni i ćelijski imunski odgovor. Prvi je tzv. humoralni imunitet. Kod njega odbrambene B-ćelije produkuju antitela – imunoglobuline, koji „napadaju“ maligne ćelije. Oni se vezuju za antigene na ćelijskoj membrani „uljeza“, razaraju je i dovode do raspadanja i smrti maligne ćelije.
Drugi mehanizam tzv. ćelijski imunitet. U ovom slučaju naše odbrambene T-ćelije, od kojih pojedine imaju i mogućnost kretanja, opkole maligne ćelije. Pomoću receptora na svojoj površini, koji su veoma slični antitelima, kače se na antigene na površini maligne ćelije. Tada ih „gutaju“ i uništavaju ili „buše rupe“ na malignoj ćeliji i ona -umire.
Kako tačno izgleda ova terapija?
– Ova terapija je jednostavna i primenjuje se u kratkoj infuziji u određenim intervalima, najčešće jednom u tri nedelje.
Imunoterapija se primenjuje u kratkoj infuziji Foto: Shutterstock
Kod kojih vrsta karcinoma se imunoterapija pokazala kao efikasna?
– Teoretski, sve vrste tumora bi mogle da se tretiraju imunoterapijom. Neke vrste manje, a neke uspešnije. Na površini tumorskih ćelija su antigeni – proteini. Oni se razlikuju od proteina normalnih ćelija. Oni su mesta delovanja naših odbrambenih ćelija. Ukoliko maligna ćelija ima manje tih antigena, mogućnost imnunoterapije je slabija. Do skora je smatrano da su tumori na koje najbolje može da deluje imunoterapija – pojedine leukemije, karcinom bubrega i melanom, jer imaju najviše otkrivenih antigena.
Preduslov da bi se primenila imunoterapija je da se urade dodatna genetska ispitivanja malignih ćelija na tkivu od biopsije kao i postojanje receptora za koje se vezuje imunoterapija (mesta na površini malignih ćelija ili naših belih krvnih zrnaca). Sada su u toku klinička ispitivanja sa ovim novim lekovima, odnosno pokušaji imunoterapije za lečenje gotovo svih maligniteta.
Da li se u Srbiji primenjuje imunoterapija i u kom obimu?
– Još uvek je mali broj bolesnika u našoj zemlji koji se leče na ovaj način, a razlog je mali broj dostupnih lekova kao i ograničenja propisana pravilnikom RFZO (Republičkog Fonda za Zdravstveno Osiguranje) za njihovu primenu. Većina tih terapija je još uvek u fazi kliničkih istraživanja i kod nas i u svetu. Međutim, u bogatim zemljama dosta inovativnih lekova su već sada standardna terapija. Teško je reći gde bi bilo mesto koje bi zauzela naša zemlja, ali je sigurno da bismo, kao i zemlje u okruženju i zemlje trećeg sveta, bili u donjoj trećini lestvice.
Manji deo tih novih terapija se primenjuje u državnim ustanovama, a to je onaj koji je pokriva RFZO. Sa druge strane, u privatnim zdravstvenim ustanovama dostupne su praktično sve terapije koje su registrovane u našoj zemlji, bez obzira da li ih finansira RFZO ili ne. Na žalost za većinu naših građana finansijski one su nedostupne, zbog ogromnih cena čak i za bogate zemlje.
Po pitanju efikasnosti i bezbednosti, koje su osnovne razlike između imunoterapije i drugih oblika lečenja malignih bolesti?
– Za razliku od zračenja i citostatika koji neselektivno uništavaju sve ćelije koje se brzo dele, i maligne i zdrave, imunoterapija ima mogućnost selektivnog prepoznavanja malignih i normalnih ćelija u našem organizmu. Samim tim, eliminisana su i neželjena dejstva koja su vezana za citostatike. Međutim, sa novim vidovima lečenja javljaju se i nova neželjena dejstva. Tako se dešava da se imunski sistem toliko aktivira da počne da napada i zdrave ćelije i tkiva. Ova reakcija može da bude i fatalna ukoliko se ne prepozna na vreme i spreči.
Šta možemo očekivati u budućnosti imunoterapije?
– Efikasnost imunoterapije ogleda se i u potpunom povlačenju bolesti ili prevođenju bolesti u stanje mirovanja, odnosno u „hroničnu bolest“. U budućnosti možemo očekivati da ona bude izvesno vreme osnovni vid lečenja većine karcinoma. Na žalost, znatnom broju bolesnika bolest se povrati, „pobegne“ imunološkoj kontroli. Zbog toga, imununoterapija još uvek nije čudotvorni lek za karcinom iako je trenutno najefikasnije sredstvo u lečenju pojedinih karcinoma. Naravno, cilj lečenja u onkologiji svakako jeste izlečenje. Međutim, tamo gde to nije moguće, međuciljevi su i produženje života, smanjenje simptoma i poboljšanje kvaliteta života pacijenata. Jasno je – da bi smo pronašli lek koji leči neku bolest, pa i karcinom, potrebno je da otkrijemo uzrok nastanka te bolesti.
Naše poštovanje gospodine Profesore!
Moju suprugu, a i mene zanima , da li se imunoterapija može primeniti na obolele od većine tipova kancera, konkretno za kolonorektalni kancer sa metastazom na jetru?
Srdačan pozdrav od Vaše povremene pacijentkinje Miroslave i mene.