Rana dijagnoza i lečenje mogu značajno poboljšati izglede izlečenja i sprečiti oštećenje jetre Foto: Shutterstock
Hepatitis C je bolest jetre uzrokovana virusom hepatitisa C (HCV). To je najčešća virusna infekcija koja se prenosi krvlju. Pretpostavlja se da oko 170 miliona ljudi širom sveta boluje od hepatitisa C, a u Srbiji oko 100.000 registrovanih pacijenata.
Mnogi ljudi sa infekcijom hepatitisa C i ne znaju zapravo da su oboleli. Zarazan je i osoba ga može preneti na nekog drugog putem krvnog kontakta. Glavna komplikacija hroničnog hepatitisa C je oštećenje jetre – ciroza jetre, otkazivanje jetre i rak jetre. Međutim, rana dijagnoza može sprečiti oštećenje jetre, a ako se ne leči, hepatitis C može biti fatalan.
Novi lekovi mogu da izleče hronični hepatitis C, a neki istraživači veruju da bi infekcija mogla postati retka u narednih 10 do 15 godina. Ne postoji vakcina za sprečavanje hepatitisa C, ali se mogu preduzeti koraci da se smanji rizik od infekcije.
Uopšteno govoreći, hepatitis se odnosi na upalu jetre. Nekoliko virusa može izazvati hepatitis, a najčešći tipovi su A, B i C. Ovi virusi napadaju ćelije jetre, izazivajući otok organa i njegvu disfunkciju. Vremenom, zapaljenje u tkivu jetre može oštetiti ceo organ.
Infekcije hepatitisom C mogu biti akutne (kratkoročne) ili hronične (dugotrajne). Kada osoba ima akutni hepatitis, simptomi mogu trajati i do 6 meseci. Akutna infekcija postaje hronična ako organizam ne može da se očisti od virusa. U više od 50 odsto slučajeva akutne infekcije postaju hronične. U današnje vreme se većina novih slučajeva hepatitisa C javlja zbog kontakta sa iglama ili drugom opremom, koja se koristi za pripremu ili ubrizgavanje droga. Ovo je česti slučaj zbog deljenja igala ili slučajnog kontakta u zdravstvenim ustanovama.
Hepatitis C može da varira od blage bolesti, koja traje nekoliko nedelja, do teškog i hroničnog zdravstvenog stanja. Kao što je već rečeno, obolele osobe mogu imati hepatitis C bez simptoma, posebno u akutnoj fazi. Ovo nažalost olakšava prenošenje ka drugim osobama.
Većina ljudi sa akutnim hepatitisom C ne razvija simptome. Ako se to dogodi, simptomi se obično javljaju između druge i 12 nedelja nakon izlaganja. Ljudi retko dobijaju dijagnozu akutnog hepatitisa C jer nema definitivnih simptoma. Zbog toga, lekari hepatitis C često nazivaju tihom epidemijom. Akutni simptomi su veoma slični drugim virusnim infekcijama. Simptomi akutnog hepatitisa C uključuju:
Manje od polovine ljudi sa akutnim hepatitisom C uklanja virus iz svog tela bez lečenja i ne razvija hronično stanje. Međutim, lekari ne znaju zašto se to dešava samo kod nekih ljudi, a kod drugih ne.
Hepatitis C postaje hroničan kada organizam ne može da se očisti od virusa. U većini slučajeva, hronični hepatitis C ne izaziva nikakve simptome ili izaziva opšte simptome, kao što su hronični umor ili depresija. Osoba može saznati da ima to stanje samo tokom rutinskog testa krvi ili skrininga za davanje krvi. Rana dijagnoza i lečenje mogu sprečiti oštećenje jetre. Ako se ne leči, hronični hepatitis C može dovesti do hronične bolesti jetre (koja se može odvijati polako, tokom nekoliko decenija bez ikakvih simptoma), ciroze, ili ožiljaka na jetri, kao i raka jetre.
HCV virus izaziva hepatitis C. Ljudi se mogu zaraziti virusom putem krvnog kontakta sa kontaminiranom krvlju. Da bi došlo do prenošenja, krv koja sadrži HCV mora ući u telo osobe bez HCV. Tačka krvi, nevidljiva golim okom, može da nosi stotine čestica virusa hepatitisa C. Virus nije lako elminisati. Kada se korite špricevi moraju biti čisti i sterilni. Takođe, treba imati u vidu da prokuvavanje i korišćenje alkohola, peroksida ili drugih uobičajenih tečnosti za čišćenje i pranje opreme mogu smanjiti količinu HCV, ali možda neće sprečiti osobu da se zarazi. Osoba se ne može zaraziti virusom slučajnim kontaktom, disanjem, ljubljenjem ili deljenjem hrane, a nema dokaza da ujedi komaraca mogu preneti virus.
Korišćenje droga, odnosno špriceva za ubrizgavanje droge, najčešči je način za zaražavanje hepatitisom C. Transfuzija krvi takođe predstavlja mogući rizik. Korišćenje istog pribora za brijanje kod više osoba ili četkica za zube takođe može dovesti do zaraze. U visokoj zoni rizika je i tetoviranje, dok se hepatiris C mnogo ređe prenosi seksualnim kontaktom, bez korišsčenja zaštite.
Lekari mogu dijagnostikovati hepatitis C pomoću testova krvi. Prvo, lekar će izvršiti jednostavan test krvi kako bi potražio antitela na hepatitis C u krvi. Pozitivan test znači da je osoba bila izložena virusu, ali ne dokazuje nužno da je infekcija u toku. Ako je test na antitela pozitivan, osoba može uraditi drugi test krvi koji se zove RNK test na hepatitis C. Ovim će se proveriti da li je virus još uvek prisutan u krvi. Treći test krvi, koji se zove test genotipa, može utvrditi koji je tip virusa hepatitisa C prisutan, jer postoji najmanje šest tipova. Ako osoba ima hepatitis C duže vreme, lekar može preporučiti dalje testove kako bi se utvrdilo oštećenje jetre, izmerila težina postojećeg oštećenja i isključili drugi uzroci oštećenja. Ovi testovi obično uključuju testove krvi i ultrazvuk. Lekari koriste i biopsiju jetre, koja uključuje uzimanje malog uzorka tkiva jetre, kada drugi testovi ne daju dovoljno informacija.
Savremeni tretmani mogu izlečiti hepatitis C u većini slučajeva. Ovi tretmani uključuju kombinaciju antivirusnih lekova koji se uzimaju od 8 do 24 nedelje. Antivirusni lekovi direktnog delovanja (DAA) mogu da izleče većinu slučajeva hroničnog hepatitisa C i akutnog hepatitisa C. Lekovi se dobro tolerišu, a najčešći neželjeni efekti su glavobolja i umor. Ovi lekovi deluju tako što ciljaju na specifične korake u životnom ciklusu HCV-a kako bi poremetili reprodukciju virusnih ćelija. Antivirusni lekovi direktnog delovanja za lečenje hepatitisa C uključuju: elbasvir/grazoprevir (zepatierm), glekaprevir i pibrentasvir (Mavyret), ledipasvir/sofosbuvir (Harvoni), peginterferon alfa-2a (Pegasys) i sofosbuvir (Sovaldi). Izbor lekova i trajanje lečenja zavisi od genotipa virusa. Pre nego što su antivirusni lekovi direktnog delovanja postali dostupni, lečenje hroničnog hepatitisa C bilo je dugotrajno i neprijatno, sa manje uspešnosti izlečenja. Sada je procenat uspešnosti izlečenja preko 90 odsto. Važno je napomenuti da se hepatitis C može dobiti više puta. Nakon uspešnog lečenja, osoba treba da preduzme korake da spreči novu infekciju.
Postoje vakcine za sprečavanje hepatitisa A i hepatitisa B, ali trenutno ne i vakcina protiv hepatitisa C. Da bi se sprečila infekcija neophodno je izbegavati izlaganje virusu koji ga izaziva. Prestanak korišćenja špriceva je jedan od načina. Upotreba lekova kao što su metadon ili buprenorfin smanjuju rizik jer ne uključuju injekcije. Ako osoba nastavi da koristi špric, može da smanji rizik od hepatitisa C tako što će svaki put koristiti novu iglu i nikada neće deliti igle sa drugim osoboma. Gojaznost, pušenje, dijabetes i konzumacija alkohola takođe mogu biti faktori rizika. Važno je da sve osobe sa hepatitisom C održavaju svoje zdravstveno stanje. Ovo uključuje: prestanak pušenja, održavanje normalne telesne mase, redovne kontrole i zbegavanje alkohola.
Rana dijagnoza i lečenje mogu značajno poboljšati izglede izlečenja i sprečiti oštećenje jetre. Savremeni lekovi mogu da izleče hepatitis C u 90 odsto slučajeva. Međutim, ti lekovi su skupi. Ako je osoba izložena riziku od izlaganja virusu, trebalo bi da ima redovne preglede kako bi se uverila da nema virus. Redovna kontrola je i najbolja prevetniva.