Štucanje je posledica trenutne blokade pokušaja udaha. Često se događa bez očiglednog razloga. Obično je to manja smetnja, ali produženo štucanje nekada može ukazivati na ozbiljan zdravstveni problem i potrajati duže od mesec dana. Uglavnom, je ipak, štucanje kratkotrajan i bezazlen problem, koji prolazi sam od sebe, ili posle primene nekih narodnih lekova.
Karakterističan „hik“ zvuk
Štucanje je iznenadna i nevoljna kontrakcija dijafragmalnog mišića, koja ima za posledicu blokadu pokušaja udaha. Svaki grč dijafragme uslovljava, naglo zatvaranje grkljana i glasnica. Sve rezultira naletom vazduha u pluća, pojavom štucanja i karakterističnog „hik“ zvuka.
Štucanje je u medicini poznato kao sinhrono treperenje dijafragme ili singultus. To treperenje najčešće je ritmično. Ne postoji neki poseban razlog za njegovu pojavu. Retko kada može doći do produženog ili hroničnog štucanja, u trajanju od mesec dana, ili čak i duže. Ovo stanje je češće kod muškaraca, nego kod žena i može ukazati i na ozbiljnije zdravstvene smetnje.
Zašto štucamo?
Tačan uzrok štucanja je nejasan, ali stručnjaci povezuju hronično štucanje sa širokim spektrom stanja, uključujući moždani udar i gastrointestinalne probleme. Stanje, uglavnom, brzo prođe bez potrebe za lečenjem, s tim da produženo štucanje može dovesti do komplikacija kao što su nesanica i depresija.
Šta može da bude okidač za štucanje?
U slučaju da štucanje traje duže od 48 sati, treba se javiti lekaru, koji može da prepiše miorelaksante, lekove koji smiruju grčenje mišića. Savet je da se izbegava upotreba alkohola i da se polako jede, kako ne bi došlo do napada štucanja. Nacionalna organizacija za retke poremećaje (National Organization for Rare Disorders)opisuje štucanje kao „nehotično grčevito stezanje mišića u dnu pluća (dijafragme) praćeno brzim zatvaranjem glasnih žica“.
Kako i zašto se dešavaju kratki napadi štucanja je nejasno, ali stručnjaci dovode u vezu neke navike sa štucanjem. Ljuta, vruća i začinjena hrana može da iritira frenični nerv blizu jednjaka. Učestali gasovi u stomaku, mogu da dodatno pritiskaju dijafragmu i dovedu možda do štucanja. Stanje se javlja i posle obilnih obroka, upotrebe gazirana pića, tople tečnosti ili alkohola, stresa i jakih emocija.
Neke bolesti mogu da isprovociraju stanje
Upotreba nekih lekova, anestezija ili primena kortikosteroida, barbiturata i metildopa, takođe, mogu izazvati štucanje. Često se stanje pojavljuje iznenada i niti pacijent, niti lekar mogu da otkriju pravi uzrok. Neka gastrointestinalna stanja, kao što su inflamatorna bolest creva, opstrukcija tankog creva ili gastroezofagealna refluksna bolest (GERB) mogu uzrokovati štucanje.
Stanje može biti isprovocirano i respiratornim smetnjama, pleuritisom dijafragme, pneumonijom ili astmom, povredama mozga, tumorom na mozgu, moždanim udarom. Štucanje nekada može biti uzrokovano povišenim ili sniženim nivoom šećera, dijabetesom, problemima sa bubrezima i jetrom. Sa napadom štucanja, mogu se povezati stanja, kao što su iritacija bešike, pankreatitis, trudnoća i hepatitis.
Štucanje je često kod beba
Deca su sklonija štucanju za vreme ili posle obroka. Stanje se najčešće javlja, ako dete prebrzo unosi hranu ili ako se prejede. Često je znak da je beba sita. Kako bi se izbegla ova neprijatnost, pedijatri preporučuju manje obimne obroke, s čestim pauzama za podrigivanje. Neprijatnost se javlja jer, disanje i gutanje bebe još nisu sinhronizovani. Beba, u isto vreme, udiše vazduh i guta zbog čega nastaje neprijatnost.
Kod odojčadi stanje, može biti posledica promene temperature u samom stomaku. Na primer, ako se detetu daje hladno piće, a potom topao obrok. Generalno ovo stanje kod dece nije problem, već pre znak zdravog rasta i razvoja. Suviše često štucanje može, ipak biti rezultat gastroezofagealne refluksne bolesti, koja je uobičajena i lako izlečiva kod novorođenčadi. Samo štucanje, ipak, nije samo znak refluksa. Dete koje ima ovo stanje često plače, savija leđa tokom ili posle hranjenja i luči više pljuvačke.
Kako zaustaviti štucanje?
Stanje prestaje samo od sebe najčešće u roku od par minta. Ipak, ako štucanje potraje obratite se lekaru. Kako bi štucanje prestalo često se preporučuje da polako pijete ili ispirate grlo veoma hladnom vodom. Pokušajte i da zadržite dah na kratko, a zatim izdahnite. Uradite ovo tri ili četiri puta na svakih 20 minuta.
Kako biste zaustavili štucanje progutajte malo granuliranog šećera, popijte par kapi sirćeta. Udahnite i izdahnite u papirnu kesu. Nemojte koristiti plastičnu kesu za ovo i nikada ne pokrivajte glavu. Pokušajte i da sednete i na kratko, približite kolena što bliže grudima. Neko savetuje i primenu akupunkture. Protrljajte oči i lagano povucite jezik, takođe su neki od trikova za zaustavljanje štucanja. Ovo su tradicionalni saveti, nešto od navedenog sigurno nekom pomaže.
Lekovi koji mogu da reše problem
U slučaju da štucanje duže traje, lekar može prepisati neki lekove. Hlorpromazin je najčešće prepisivan leki i jedini lek koji je odobrila za ovu namenu Uprava za hranu i lekove SAD (The United States Food and Drug Administration). U slučaju da je štucanje posledica nekih zdravstvenih stanja, lekar može prepisati i metoklopramid – lek protiv mučnine.
Ukoliko je štucanje posledica anestezije posle operacije, lekari će prepisati efedrin ili ketamin. Lekari obično propisuju nisku doze lekova tomom dve nedelje. Ako nema poboljšanja, može se postepeno povećati doza. Sve zavisi od težine štucanja, zdravstvenog stanja i godina pacijenta. Krajnja opcija, ako ništa ne pomogne je operacija. U teškim slučajevima, hirurg može ubrizgati lek u frenični nerv, s ciljem da privremeno blokira delovanje nerva.
Moguće komplikacije
Dugotrajno štucanje je retko, ali ako se javi moguće su komplikacije. Tada je stanje praćeno dehidracijom, gubitkom telesne težine, zbog poteškoća pri gutanju hrane. Stanje nekada može biti iscrpljujuće, česta je nesanica, depresija.
U slučaju da je stanje posledica neke operacije, pacijentu će biti potrebno duže vremena da se oporavi, rana će sporije zarastati, biće povećan rizik od infekcije ili krvarenja. Štucanje koje traje manje od 48 sati, naješće ne zahteva medicinsku pomoć i obično prolazi samo od sebe. Ukoliko stanje traje duže od dva dana, potrebno je posavetovati se sa lekarom.
