Tatjana Tatić (27), prvakinja baleta Narodnog pozorišta u Beogradu je imala četiri godine kada je krenula na balet. Devojčice su nežne, graciozne, nema one koja u baletskom kostimu ili haljinici ne izaziva samo lepe i pozitivne emocije, pa je takva ideja sinula i Tatjaninoj mami. Imala je, kaže junakinja naše priče, i dobar razlog za to.
Balet: od „leka“ za muškobanjastu devojčicu do životnog pravca
Naime, mala Tatjana, rođena Pančevka, bila je sve samo ne naizgled rođena balerina. U svojoj mejl adresi i danas ima „Arsenal“ jer je volela fudbal i uz brata bila prava mala „muškarača“, često sa igračkom u vidu puške umesto lutke. Mama je htela da malo doprinese njenoj ženstvenosti. Uspela je ne samo u tome, već i u nečemu što je, kako obično biva u životu, posle pokušala da spreči. Onako tipično majčinski. Nije uspela…
Mama je samo utrla pravac za jednosmerni put našoj sagovornici bez ikakve šanse za povratak, u čarobni svet baleta o kome nam danas zaneseno priča. Ali, svaka bajka ima i svoje mračne lavirinte kroz koje čovek prolazi nadljudskom snagom, ispitujući i pomerajući sopstvene psihofizičke granice.
Za balet se mora imati mnogo strpljenja
Nema velikih dela bez velike muke, pa se u tom smislu ni balet ne razlikuje. I ne samo to. Tatjana Tatić nam objašnjava da najpre u toku samog školovanja (4 godine osnovne baletske škole), svaka devojčica, kasnije devojka, mora da pokaže ogromno strpljenje. Sve te grdne, spore, višesatne vežbe u nižim razredima su jednolične, pa i dosadne. Čak nemaju ni mnogo veze sa onim što se kasnije igra na sceni. A moraju se ponavljati i ponavljati… Svetla pozornice, uloge i građenje istih, sva ona lepota i magija, koje potpuno zarobe i dušu i telo, dolaze kasnije.
I kao tinejdžerka je hrabro išla ka zamišljenom cilju Foto: Privatna arhiva
Tek u srednjoj baletskoj školi priča se ubrzava ka onome što vidimo kada gledamo baletsku predstavu. U svim tim procesima, priča Tatjana, uloga profesora je nemerljiva, prvenstveno kao pedagoga. Oni na pravi način moraju da izgrade kod mladog baletskog umetnika bazu za sve što dolazi, a neverovatno je zahtevno. I što se tiče spremnosti tela na napore, i što se tiče psihe.
Balet kao rudnik: svako ima svoj „rat“, rane i posledice
Tatjana nam prenosi rezultate jednog istraživanja po kome je, ako se govori o fizičkim naporima koje može da izdrži ljudsko telo, balet, odnosno posao balerine, na drugom mestu. Odmah iza rudarskog posla. Izračunato je takođe da balerina za sat vremena stajanja na prstima, da ne radi bilo šta drugo, potroši energije kao da je dva sata efektivno cepala drva. A gde je sve ostalo što čini jednu baletsku ulogu, posebno zahtevnu kao što je uloga Tatjane u „Onjeginu“, belog ili crnog labuda u „Labudovom jezeru“? Primabalerina ima i dadatnu odgovornost, jer praktično „vuče“ čitav ansambl. Ako ona pogreši, ceo sistem može da se uruši i poremeti.
I sve one fotografije koje se često dele na društvenim mrežama koje odslikavaju, na primer, jednu „golu“ nogu ili stopalo balerine često u modricama i otvorenim ranama, a drugu u gracioznoj baletskoj obući, zapravo su potpuno istinite. Bez „filtera“. Tatjana se ne libi da takve fotografije deli. Zove ih „ratnim“, jer one zaista pokazuju svu žrtvu zarad lepote i umetnosti. Ona je, naravno, svesno izabrana, sa svom odgovornošću i posledicama. Maskira se šminkom, osmehom i unutrašnjom snagom, stisnutih zuba i srca.
Da li mentalni sklop može da izmeni i podigne prag bola tako da izdržiš i lom kosti
Sagovornica našeg portala nam je ispričala priču koja možda najslikovitije opisuje ono kroz šta baletski umetnici mogu da prođu. I prolaze! Naime, iako vrlo senzitivni i ranjivi, u turbulentnim procesima pripreme premijera i igranja predstava, ponekad potpuno nesvesno anuliraju i praktično izbrišu razumne i biološke granice, odnosno prag bola.
Sa slomljenom metatarzalnom kosti u stopalu nastavila je danima da vežba i igra trpeći bol, jer je „i tako sve stalno boli“. Tek kada je na snimku konstatovan prelom, zaustavila se. Suze, stres, specifični odnosi unutar ansambla, poverenje prema kolegama i direktnim partnerima, amplitude u emocijama od svađa do potpunog razumevanja koje je neophodno, deo su njihove svakodnevice. A sve, baš sve se briše kada se svetla popale i njihov svet se pretvori u pokret, uzdah i interakciju sa publikom koja razume. Jer, u publici na baletu nema zalutalih i onih koji su došli slučajno. Oni baš sve osećaju: i ogromnu sreću i veliki bol.
Sigurnim koracima po izabranom trnovitom putu, bez kajanja
Od prvih, malih baletskih haljinica, preko tinejdžerskog doba u kome takođe nije imala ni najmanju dilemu šta želi, Tatić je stigla do pozicije primabalerine (prvakinje baleta) Narodnog pozorišta u Beogradu. Igra u kompletnom repertoaru, a glavne uloge ostvarila je u baletima „Labudovo jezero,“Kopelija“, „Uspavana lepotica“, „Don Kihot“,“Krcko Oraščić“, i drugim. Gostovala je na gotovo svim prestižnim scenama regiona ali i sveta, u Moskvi, Tel Avivu, Londonu, Veroni, Beču, Berlinu, Sofiji, Briselu, Kini… Član je svetske trupe čuvenog Sergeja Polunjina.
Bez imalo zadrške kaže da se apsolutno ne kaje što je odabrala ovakav životni put iako nije imala rezervni, „bekap“ plan. Jednostavno, bila je toliko uporna i zacrtala kao cilj uspešnu baletsku karijeru, da drugačiji ishod nije dolazio u obzir. Ali, svima koje interesuje kakav je to život, kao i polaznicima njene dve baletske škole i njihovim roditeljima, uvek govori onako kako jeste. Bez rukavica i ružičastih naočara.
Balet je prelepa, ali surova profesija
– Strpljenje, spremnost na bol ali i životna neizvesnost, samo su deo onoga na šta svi koji se odluče za ovaj poziv moraju biti spremni. Iz tri državne baletske škole kod nas, tek će nekoliko moći regularnim putem da se zaposli u pozorištu. Sistemska regulativa ne ide na ruku baletskim umetnicima koji već sa 43 godine života (najkasnije do 45), iako uz benificirani radni staž, odlaze u penziju. Ali, ni mladima koji su diplomirali, a ne mogu da se zaposle jer nema dovoljno mesta u baletskim ansamblima. Budu jako dugo u honorarnom odnosu što je jako teško za život. Pored drame i opere, za balet jednostavno nema dovoljno postora – konstatuje Tatić.
Gledalište je, paradoksalno, uvek puno. Tako je bilo i nedavno, na premijeri obnovljene izvedbe baleta „Kraljica Margo“ u čijoj ulozi briljira sagovornica našeg portala, koja zaključuje:
Scena iz baletske predstave „Kraljica Margo“ Foto: Željko Jovanović
Najgore je kada u onome što radite postanete robot
– Pitaju me često zašto nisam otišla u inostranstvo, gde sam boravila i dosta igrala. Oni jesu u zakonski uređenijim sistemima, ali nikada, ni za kakav novac ne bih za stalno igrala „preko“. Na primer, moje kolege u engleskom Nacionalnom teatru su mašine, roboti. Mnogi imaju po dve predstave dnevno. Tu više nema umetnosti, a nije reč o radnom vremenu. I mi ovde ostajemo ako treba duže i danima. Oni mrze svoj posao, odaju se alkoholu i drugim psihoaktivnim supstancama da bi mogli da izdrže… To je za svakog čoveka, ne samo za baletskog umetnika pogubno i potpuno gubi poentu. Za mene je svaka moja predstava praznik, životni ritual, centar mog sveta i nešto najvažnije u tom trenutku – ispričala je u ispovesti za eKlinika portal prvakinja baleta Narodnog pozorišta Tatjana Tatić.
Hvala na iskrenosti!